Ne može se nikome u fudbalu zabraniti da se bavi politikom, ali političke stranke, kao što to čini JUL, ne treba da se bave onim za šta nisu kvalifikovane. Uvažavamo to što nas kritikuju, ali ne može ulica da komanduje. Teško je plivati u prljavoj vodi i ostati čist. Fudbalskom savezu Jugoslavije nije stalo da ide uz vetar, niti niz vetar

      Oficijelna politika je, opet, nasrnula na fudbal. Protekle nedelje to je bilo naročito vidljivo po kritikama upućenim iz tabora Jugoslovenske levice na račun najboljih jugoslovenskih fudbalera i Fudbalskog saveza Jugoslavije.
       U saopštenju Komisije za sport beogradskog odbora JUL-a i ponovljenim tvrdnjama Velibora Vasovića, koji je govorio na jednoj tribini JUL-a, naši popularni sportisti i njihov savez, u kojem sedi veliki broj ljudi od nesumnjivog sportskog, društvenog i političkog ugleda proglašeni su, u već uobičajenom julovskom maniru, za neku vrstu - nacionalnih izdajnika! Fudbaleri su optuženi što na međunarodnim utakmicama ne pevaju himnu "Hej Sloveni" i što na majicama (poput mnogih drugih nacionalnih selekcija) ne nose državni grb nego amblem svog saveza (FSJ), a Fudbalskom savezu je prigovoreno da je u poslednjih nekoliko godina "radio loše" i da "nije dovoljno učinio za razvoj jugoslovenskog fudbala".
       "Oni svojim odlukama direktno ruše našu državu", rekao je Velibor Vasović.
       Ipak, Izvršni odbor Fudbalskog saveza Jugoslavije, koji je zasedao u subotu i tom prilikom umesto Vujadina Boškova izabrao Iliju Petkovića za saveznog selektora, nastojao je, očito, da izbegne javnu konfrontaciju sa JUL-om. Mada se i o razlozima za to izbegavanje može ozbiljno razmišljati, naročito u svetlu činjenice da su pojedini visoki funkcioneri JUL-a i SPS-a u poslednje vreme osvojili važne pozicije u nekim od vodećih jugoslovenskih klubova, sve se - bar za sada - okončalo tako što je generalni sekretar FSJ Branko Bulatović lakonski saopštio da je FSJ "nepolitička i nestranačka organizacija i da će tako nastaviti da funkcioniše i u budućnosti". Ujedno, javnosti je saopšteno da mandat aktuelnog saveznog fudbalskog rukovodstva ističe u februaru sledeće godine, a da fudbalski izbori, počev od opštinskih saveza, počinju već u septembru. "Svima koji smatraju da su bolji, otvorena su vrata u izbornoj proceduri", rečeno je.
       U takvoj, prilično naelektrisanoj atmosferi, posle sednice Izvršnog odbora FSJ, održane u subotu, predsednik Miljan Miljanić delovao je, poput iskusnog starog lisca, začuđujuće mirno i pribrano. U debeloj hladovini bašte restorana "Madera", sedeći za "svojim stolom", bio je spreman da razgovara o "svemu", kao da se baš ništa neobično nije dogodilo...
       - Prihvatam ovu vrstu razgovora otvorenog srca i nema nikakve potrebe za mistifikacijom niti za uzdržavanjem. Fudbalska istina postoji kao činjenica. To je rezultat.
      
       Istina je da naša fudbalska zbilja nije preterano vesela. Naša očekivanja pre Evropskog prvenstva bila su veća, možda nerealno velika, a završilo se kako se završilo. Da li mi, možda, o našem fudbalu mislimo bolje nego što on zaslužuje?
       - Dobro, to je plemenita drskost našeg mentaliteta. Ali, to nije glupa nego jedna optimistička drskost. Zamislite kada u ovakvom nevremenu ne bismo bili optimisti. Šta bi to značilo?
      
       Ipak, naš svet je razočaran bilansom naše fudbalske reprezentacije. Da li vi mislite da je to što smo postigli na Evropskom prvenstvu uspeh ili neuspeh i kako gledate na problem odgovornosti?
       - Hajde da razgovaramo onako kako jeste. Dve stvari postoje u fudbalu kao sportu. One prate jedna drugu. Jedno je oduševljenje, drugo razočaranje. To prati svako takmičenje. Ranije se u fudbalu, klupskom i nacionalnom, znalo ko dobija i ko je gubitnik. Sad u fudbalu uspeh i neuspeh žive zajedno u jednoj familiji. Danas svako mora da se prilagodi novom zahtevu da uspeh nije trajna stvar i da neuspeh nije obaveza za rezigniranost. Došlo je novo vreme. Ovo svi mogu da komentarišu kako hoće, ali kažem vam - sada kad pobediš, nemaš prava da se raduješ mnogo. Crnogorci kažu da se zoriš mnogo. A, s druge strane, kad izgubiš, nemaš vremena da tuguješ, jer takmičenje traje neprestano, iz dana u dan...
       Došlo je do velikih promena u konceptu sporta uopšte. Na početku ovog veka govoreno je da je važno učestvovati, a sada je važno - pobediti. To nije igra reči, to je suština. Danas su samo pobede važne. Vidite kakva je razlika: Italija je druga i oni to smatraju neuspehom. Znači, ovo je vreme pobednika.
       Isti taj Pjer Kuberten koji je govorio da je važno učestvovati rekao je da je fudbal "najlepša sporedna stvar". Međutim, sad je fudbal najlepša, ali glavna stvar. To su te promene.
      
       Da se vratimo našoj fudbalskoj stvarnosti. U javnosti je proteklih dana često postavljano pitanje odgovornosti ljudi u Fudbalskom savezu i odgovornosti Miljana Miljanića. Kako gledate na te zahteve, uključujući i zahteve za vašu ostavku ili smenu?
       - Pa, moje lično iskustvo je takvo da sam ja kao čovek koji je radio najodgovornije poslove, posle mnogih takmičenja, kad god se to nekome htelo, bio smenjen, pljunut, vređan, potcenjivan i degradiran. A posle su me opet vraćali nazad. Tako da mi i ovo što se sada događa deluje sasvim normalno.
      
       Znači li to da ste vi sada spremni da idete - uz vetar?
       - Nama u Fudbalskom savezu nije stalo da idemo uz vetar niti niz vetar, nego da jednostavno štitimo te ljude. Ako postoji selektor, ako postoje treneri, ne možete vi tim ljudima zbog jedne utakmice da kidate glavu. Mi smo to već imali u praksi. U vreme kad je Osim bio selektor, izgubili smo od Engleza i cela nacija je tražila da se on zbog toga smeni. Ali, ja nisam dao. Nisam, jer sam i ja nekada bio savezni kapiten. Šta bi se posle toga desilo? Uostalom, Osim je napravio rekord koji niko nije napravio. Prema tome, za vreme mog mandata i mi smo smenjivali selektore. Zbog čega? Selektori rade najrizičniji posao. To je posao koji zavisi od trenutka, zavisi od slučaja, zavisi od lošeg dana. S tim se mora računati. Izgubili smo od Holandije s toliko golova. To je težak poraz, ali nije sraman.
      
       Svakako ponižavajući rezultat.
       - Možda. Ali, pazite, mi smo porazili i Mađare sa rezultatom od 6-7 golova razlike. Prema tome, ako imaš pravo da nekoga rezultatski poniziš, moraš da budeš gord i kad izgubiš. U mojoj praksi, kao trener "Crvene zvezde" doživeo sam i velike poraze. Velike poraze...
      
       Naročito onaj protiv "Panatinaikosa", u kupu evropskih šampiona...
       - Najbolje je kad neko iz poraza može da izvuče korisna iskustva. Poraz je dobar za pametne. Poraz nije za emocionalne. Poraz je otrežnjenje. Poraz je realnost i opomena da u ovom novom fudbalu koji dolazi nikakve šanse nemaš da budeš stalni pobednik, a ne možeš da budeš ni stalno poražen. Takvih nema...
      
       Pitanje je, ipak, da li ta filozofija pobede i poraza u fudbalu o kojoj govorite važi i u ostalim sferama života. Ponovo vas podsećam da je JUL, dakle jedna od vladajućih stranaka u ovoj zemlji, pozvao FSJ na čijem ste vi čelu na odgovornost. Kako na to odgovarate?
       - Pa, mislim da je to normalna stvar. Rekao sam već: ako si pobednik onda si najbolji, ako izgubiš, onda je to. Mislim da ne treba nikoga da krivimo. To je prirodno opredeljenje naše javnosti.
      
       Vi se, dakle, prema tome odnosite krajnje nonšalantno?
       - Moj odgovor glasi ovako: uvažavamo to, ali ne može ulica da komanduje. Otkako sam ja na čelu ove organizacije, FSJ nijednog trenera i nijednog selektora nije otpustio. Čuvamo njihov ljudski integritet. Ne možemo mi pre podne za nekoga da kažemo da je najbolji, a posle podne da je najgori. Kod nas, izgleda, postoji jedna struktura koja voli žrtve, koja voli poniženja velikih, voli degradacije velikih. Na današnjem sastanku morao sam da kažem da je čast FSJ što ima čoveka u našem fudbalu kao što je Vujadin Boškov. Evropa nema takvog čoveka. A ima puno onih među nama koji bi želeli da takvog čoveka degradiraju. Znate zašto? Želeli bi da se izjednače, da sve izjednače...
      
       Sada više ne govorimo o fudbalu nego o politici. Mada vi, čini se, bežite od politike. A kažete: ne može ulica da komanduje. JUL, ipak, nije ulica? Nije li to mešanje režimskih stranaka u fudbal opasno za ovaj sport?
       - Ne, to je opasno za one organizacije koje hoće da rade posao za koji nisu kvalifikovane. Inače, ne možemo mi nekome ko je u fudbalu da zabranimo da se bavi politikom. Ne možemo, ali to može biti vrlo opasno, baš kao što je opasno i ako izjednačimo sve sportske organizacije koje su vrlo specifične. Politika se zainteresuje za sport samo kad ima uspeha i ona u tome ima i svoje rezone. Ako pobediš, slavi se sa pobednicima. Ali, postoji i drugi deo. Šta vi mislite zašto ja imam toliko baj-pasova? Zato što sam radio i u vreme uspeha i neuspeha. E, sada je neko međuvreme. Međuvreme i za međuljude i za međuodnose. Takvo vreme, međuvreme, daje šansu svim ljudima koji to hoće da iskoriste, ili da zloupotrebe. Međutim, možeš da pričaš šta hoćeš, u fudbalu je važan teren, kakav si u praksi.
      
       Ali fudbal se ne igra u praznom prostoru. Može li se u zemlji koja nije politički stabilna i srećna igrati dobar fudbal?
       - Može. Fudbal ima posebnu moć i ima prirodnu vezu sa javnošću. Fudbal je igra nad igrama. Fudbal je jedna neobavezna obaveza.
      
       Može li se u siromašnoj zemlji igrati dobar fudbal?
       - Baš onda. Ja sam imao mnoge rasprave o toj temi i ne bih hteo time da vas zamaram. Dokazivao sam da je velika razlika između nemaštine i siromaštva. Kod nas je nemaština velika ali mi smo jako bogati u idejama, u akcijama. Kad je svojevremeno doneta odluka Ujedinjenih nacija da budemo suspendovani, mi smo odmah sutradan usvojili obiman program šta da radimo. Taj program je napravila naša fudbalska organizacija.
       Zato, ko god govori o fudbalu i stalno govori 'ja', pa 'ja', taj nije čist. Mora da se govori 'mi'. Fudbal je jedna velika organizacija, da se poslužim političkim terminom, od baze do vrha. Ako hoćeš nešto da stvoriš, moraš da ideš uz reku. E, sad, u čemu je razlika? Nemaština je zlo, a siromaštvo može da bude i dobro, ako me razumete? Siromaštvo je doping, jer te obavezuje. Pazite, svi smo se mi rodili u siromašnim porodicama. Međutim, siromaštvo ima energetski potencijal. Želi da uspe. To je snaga...
      
       Ali kod nas se fudbal igra pred praznim stadionima, ljudi nemaju para da plate ulaznice, nema zdrave ekonomije koja bi stajala iza tog sporta. Govori se da je sav novac koji se vrti u našem fudbalu, zapravo, "prljav novac". Koliko je onda naš fudbal uopšte "čist"?
       - Teško je plivati u prljavoj vodi i ostati čist. Fudbal se bori, otima se, trudi se i pokušava, čak i uspeva da se sačuva. Fudbal čini sve to, ali ne treba da krijemo, ima tu i onoga čime nismo zadovoljni.
      
       A ko muti tu vodu o kojoj govorite?
       - Ko muti vodu? Da vam kažem, kad bih to znao, ja bih radio u policiji.
      
       Vi, dakle, verujete da je naš fudbal bolji deo društva, bolji od svog okruženja?
       - Naš fudbal se bolje snalazi... Kad je bio rat, fudbal je imao misiju koja je objedinjavala sve. Niko onda nije pitao ko je ko u partiji, ko je šta nego su se svi okupljali oko fudbala, jer fudbal je kao igra svojevrsni fenomen. Igra je starija od rata. Igra nije umetnost, ali je jača i od umetnosti. Fudbal je sport bez konkurencije. Dvesta pedeset miliona ljudi u svetu danas živi od fudbala.
      
       Hoće li FSJ opstati kao jedinstvena organizacija? Ili ćemo uskoro imati dve posebne nacionalne reprezentacije, srpsku i crnogorsku?
       - Ne postoji nijedan razlog da se sadašnja jugoslovenska organizacija razbije. Pre tri dana bio sam sa predsednikom i funkcionerima FS Crne Gore, na Ivanovim Koritima, i razgovarao. A danas smo u FSJ imali sednicu koja je po svemu bila ohrabrujuća.
      
       Naša reprezentacija i naši timovi u međunarodnoj konkurenciji još se suočavaju sa brojnim ograničenjima. Šta je sa sankcijama prema našem fudbalu?
       - Ako postoji taj pritisak, mi vršimo kontrapritisak. I u tome uspevamo. Za vreme sankcija na svakom takmičenju na kome smo učestvovali, evropskom i svetskom, mi smo se kvalifikovali. Bili smo jedna otpisana zemlja, jedan degradiran narod i jedno rukovodstvo u fudbalu oterano kao poslednji mangupi. I u takvim uslovima smo demonstrirali herojstvo naših naroda i jedan unutrašnji doping ovih naših igrača, koji su u poslednjih deset godina uspeli u svakom takmičenju u kome smo mi učestvovali.
      
       Pominje se da je naša fudbalska organizacija od Evropske fudbalske organizacije (UEFA) dobila pismo, odnosno preporuku u kojoj se sugerira da ljudi uključeni u politiku ne treba da se angažuju u fudbalu. Kako ste na to reagovali?
       - Može biti da tako nešto postoji, ali ja to nisam video. To je kao da su promašili penal.
      
       Zar FSJ ne treba da ima neki svoj stav o tome?
       - Fudbalski savez se bavi svojim poslom. I nema šta da menja. Mi imamo stav, koji je već postao praksa, da u FSJ nema nijednog funkcionera koji nije dvadeset pet godina u fudbalu. To je osnovna istina.
      
       Kad uporedite ovo što sada doživljavate i ove najnovije optužbe koje vam upućuju, sa onim što ste u svoje vreme doživljavali kao trener "Crvene zvezde" i savezni selektor, kada vam je bilo teže?
       - Sad je drugačije. Pošto govorim za list prema kome imam obavezu još iz detinjstva i koji sam čitao još kao mladić, moram da vam objasnim da je sve što sam u sportu radio i uradio uticalo na život moje porodice i na moje zdravlje. Kad sam se vratio sa svetskog prvenstva u Španiji, pravo sa aerodroma otišao sam u bolnicu gde mi se lečio otac. Moj otac, pokojni Aćim Miljanić, koji je četrnaesto koleno bratstva Miljanića, pitao me: Je li, Miljane, jesi li ti nešto uradio sramotno? Nisam. Jesi li uradio nešto nepošteno? Ne. Šta si uradio? Izgubio sam. Izgubio! Nemoj slučajno da se pravdaš. I on se okrene i mirno umre. Samo, žrtve Miljanove nisu male. E, od tog dana Miljan se nikad nije pravdao. Je l' me razumeš?
       Bila je posle Univerzijada, za dve godine. I tamo izgubismo neku utakmicu, nije važno. Piksi promašio penal i izgubili. Dolazi mi majka i kaže: Miljane, nemoj da tuguješ Miljane, tvoja majka ne može više. Ti nikad nisi osramotio porodicu. E, ja sam se toga držao. I zbog toga niko nikad nije mogao da čuje od mene da ja o nekome kažem ružnu reč. Sad, ovaj rekao, onaj rekao. Ja ni protiv jednog.
      
       STEVAN NIKŠIĆ