Vlada Srbije proglašava kupoprodaju stanova nevažećom iako su svi njeni zakoni nevažeći u "našoj južnoj pokrajini"

      Poslednjih meseci Vlada Srbije, odnosno pojedina ministarstva počela su da donose uredbe koje bi trebalo da pospeše povratak Srba na Kosovo i Metohiju, a u stvari su samo nova muka i novi namet na vilajet brojnom nesrećnom i uniženom narodu.
       Poslednji primer je saopštenje ministarstava pravde i finansija Srbije o proglašavanju Ugovora o prometu nepokretnosti na Kosmetu pravno nevažećim, što raseljene Srbe iz ove pokrajine treba da "osokoli" i upozori da je "čas povratka blizu". Oni su samo još jednom kažnjeni što su proterani iz svog zavičaja. Ta odluka da kupoprodajne ugovore proglasi pravno nevažećim, "jer su zaključeni protivno ustavnom poretku i važećim zakonima Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije", trebalo bi da budu odgovor na odluke koje je doneo administrator misije UN Bernar Kušner u domenu imovinsko-pravnih poslova, čime je suspendovao sve zakone Srbije i Jugoslavije na Kosmetu.
       Vlada Srbije, godinu posle Kumanovskog potpisa, kaže da sve što su od nekretnina Srbi prodali Albancima, pa makar i dobrovoljno i po nekoj realnoj tržišnoj ceni, nije važeće. Srbi moraju da vrate taj novac. Dakle, Vlada Srbije, odnosno nadležna ministarstva, pokušali su da osnaže zakon iz 1989. godine koji je donela Skupština Srbije o zabrani prodaje nepokretnosti licima druge nacionalnosti, a Vlada Republike Srbije produžila je važnost tog zakona početkom 1999. godine za još dve godine. Sada se u saopštenju kaže da je cilj zakona "očuvanje multietničke strukture stanovništva naše južne pokrajine". Kada je donet, pre 11 godina, zakon se zvao Zakon o sprečavanju iseljavanja Srba i Crnogoraca i tada je tamošnje Srbe stavljao u neravnopravan položaj u odnosu na druge stanovnike tadašnje Jugoslavije i Srbije. Srbi su tim zakonom bili lišeni prava na raspolaganje vlastitom imovinom, a time posredno i pravom na slobodu kretanja, prava na rad, a s obzirom na tadašnje okolnosti i bezbednosne prilike i pravo na život.
       Naravno, takav zakon nikada nije sprovođen. Kupci i prodavci, Srbi i Albanci, našli su način da ga izigraju. Ovi prvi su svoje kuće i stanove izdavali ovim drugima na period od devedeset i devet godina i uzimali odgovarajuću zakupninu! Ona je bila ravna realnoj tržišnoj ceni tih objekata. Ili, drugi primer: Srbi su svoja imanja, kuće i stanove stavljali pod hipoteku navodno pozajmljujući od Albanaca sredstva za pokretanje nekakvog biznisa. Potom su sudovi presuđivali! Dakle, taj zakon nije sprečio prodaju i iseljavanje, ali jeste Srbima otežavao i zagorčavao život jer je smanjivao stvarnu cenu nekretninama.
       Čak i da je bio pravno validan, Zakon ne bi imao efekta jer su Albanci već ostvarili strateški cilj: početkom osamdesetih otkupili su gotovo devedeset odsto srpskih sela na Kosovu i Metohiji u kojima je živelo sedamdeset odsto srpske populacije. Etnička slika stanovništva Kosova i Metohije, poznato je, drastično je poremećena posle Drugog svetskog rata. Donesen je zakon 1946. godine kojim Srbima doseljenicima nije dozvoljeno da se vrate na svoja imanja, a Albancima emigrantima iz Albanije dozvoljeno je da ostanu na teritoriji FNRJ. Tim zakonom unesrećeno je šezdeset hiljada Srba i njihovih porodica i on nikada nije stavljen van snage niti su ti ljudi pravedno obeštećeni, čak ni posle raspada bivše Jugoslavije. Taj zakon unesrećio je mnoge Srbe koloniste ali i celokupan srpski nacion na Kosmetu jer ih je tada podelio na Srbe, Crnogorce, Ličane, Bosance, Hercegovce, odnosno na starosedeoce i došljake.
       Priča da uredba o stavljanju van snage ugovora o kupoprodaji nepokretnosti štiti Srbe iz južne srpske pokrajine od ucena i pritisaka ne pije vodu. Da su bili zaštićeni, ne bi krenuli u rasejanje pa tako prinuđeni na život u kolektivnom smeštaju ili iznajmljenim stanovima kojima cena svaki dan raste. Ono što je indikativno jeste činjenica da nadležna ministarstva reaguju tek posle trinaest meseci, od ulaska snaga Kfora i pljačkanja imovine i useljavanja Albanaca u srpske stanove, kad su već mnogi prodali svoju imovinu, naročito u Prištini.
       U toj prodaji najbolje su prošli oni koji su imali stanove i kuće u elitnim kvartovima, funkcioneri, direktori preduzeća, političari i biznismeni. Oni su među prvima, bez posrednika, dobro unovčili svoju imovinu mada je i među njima bilo gubitnika. Mnogi od njih su u Beogradu i u ostalim gradovima dobili "službene stanove" i sada su oni "službeni patrioti" koji zdušno pozivaju kosmetske nevoljnike i stradalnike da istraju jer, eto, "nadležni organi Republike Srbije će se, kao i do sada, starati o zaštiti prava svojine građana Republike Srbije".
       Beogradski advokati i advokati u Srbiji koji sa svojim albanskim kolegama u tom poslu posreduju, zatrpani su predmetima kupoprodaje i zamene stanova i kuća. Kažu da ova odluka ministarstava Republike Srbije neće sprečiti prodaju srpske imovine na Kosovu i Metohiji. Ona uzima maha u Prištini, Prizrenu, Peći, Uroševcu, Gnjilanu, Vučitrnu i južnom delu Kosovske Mitrovice. Cene po kojima se ta imovina prodaje polako se približavaju tržišnoj vrednosti, tako da ova uredba Vlade Srbije nema efekata. Uz to, mnogi Albanci, koji su živeli u Srbiji, svoje stanove i kuće zamenili su sa Srbima sa Kosmeta. Šta će biti sa njima? Što se tiče kupaca, uredba se njih ne dotiče. Zakoni Jugoslavije i Srbije u južnoj srpskoj pokrajini su "pravna arheologija". Ne važe. Tamo vlada bezakonje kome Kušner pokušava da da legitimitet.
      
       MIRKO ŽARIĆ