Vatre će biti tek kada Slobodan Milošević bude poverovao da mu lider radikala radi o glavi uz pomoć Amerikanaca, a ta buba je već stavljena u uho javnosti

      Nasmejano lice Vojislava Šešelja, predsednika Srpske radikalne stranke, na prijemu povodom godišnjice JUL-a, emitovano u troipomilionskom tiražu Dnevnika Radio televizije Srbije, neće biti dovoljno da zaustavi priču o sukobu radikala i levice. Započeta je ona još na zimskom kongresu radikala na kome su - i to je zabeležio Dnevnik - oni pevali "Sprem'te se, sprem'te četnici", a svoj medijski vrhunac doživeo u nedavnom intervjuu vođe radikala "Nedeljnom telegrafu".
       Od tog intervjua proizvođači politike i tvorci javnog mnjenja podelili su se u dve grupe: jedni tvrde da je sukob izmišljen, drugi da nikada nije bio žešći.
       Zastupnici teorije o lažnom sukobu tvrde da su Slobodan Milošević, predsednik i Jugoslavije i Socijalističke partije Srbije, i Vojislav Šešelj racionalni političari koji vide da su i te kako potrebni jedan drugome. Lider socijalista sasvim dobro zna da u ovom trenutku ne može da vlada bez glasova radikalskih poslanika, ni u Jugoslaviji, ni u Srbiji. Osećajući stalni Šešeljev dah za vratom, Milošević će morati da proguta sve verbalne delikte predvodnika radikala pokušavajući da njegovu glad za vlašću zasiti dajući mu tek njene mrvice. Oprezan će biti i Šešelj: uveren da se do apsolutne vlasti najlakše dolazi tako što prvo uzmeš bar njene mrvice, on neće napustiti Vladu Srbije, čak i kada neprijateljska okupatorska noga kroči na sveto Kosovo, radikalsko je pravilo da im glavni konkurenti za najvišu vlast stalno moraju biti nadomak.
       Dakle, pristalice teorije o lažnom sukobu radikala i levice veruju da Milošević i Šešelj, kao racionalni političari, neće dozvoliti da ih različiti interesi i ogromna volja za moć iz stanja pakta prevedu u stanje rata, čiji ishod nijedan od njih dvojice ne može potpuno da kontroliše. Otuda su verbalni delikti radikalskog vođe samo predigra za trgovinu u kojoj će uzimati nove komade vlasti, a ne najava napuštanja ministarskih fotelja i frontalnog sukoba sa koalicionim partnerom.
       Najviše što dopuštaju teoretičari miroljubive koegzistencije Šešelja sa levicom jeste da je njihov "sukob" tek dimna zavesa, koja služi za uobičajeno predizborno prebacivanje radikala iz vlasti u opoziciju, kako bi se stvorila pometnja među biračima i antimiloševićevcima otkinulo nekoliko procenata glasova.
       Zastupnici teorije o nikada dubljem sukobu Šešelj-levica kao dokaze navode njegovo trajanje i intenzitet. Vojvoda, koji je neprijateljima srpstva pretio zarđalom kašikom, prekinuo je koalicionu idilu u duelu sa Zoranom Đinđićem, predsednikom Demokratske stranke, na jagodinskoj televiziji "Palma plus". Uz obavezno mrcvarenje Vuka Draškovića, Šešelj je ponekad sa više žestine od Đinđića govorio o radu levog krila Vlade Srbije. Taj duel prvi radikal potom više puta reprizira na gledanijoj beogradskoj televiziji "Palma", verovatno žaleći što nema dovoljno moći da ga emituje i na RTS-u.
      
       Orden
       Vođa radikala potom potpuno odsustvuje iz levičarske kampanje-harange protiv "Otpora", što izaziva poprilično čuđenje, jer propušta priliku da se pojavi u horu pevajući o dugoj ruci CIA koja ubija socijalističke funkcionere.
       Radikali javno iznose i svoje neslaganje s drugom predizbornom akcijom levice: Miloševiću orden narodnog heroja. Time oni mnogo više demonstriraju sopstvenu snagu nego što brinu o časti i ugledu Miloševića (šta će mu "neugledan orden narodnog heroja na nekoj crvenoj traci" kada mu pripada orden SRJ, odlikovanje "više od svih drugih, na jednoj impozantnoj ogrlici").
       Odbijanjem da radikalskim glasovima podrži Zakon protiv terorizma, koji bi Srbiju pretvorio u zemlju državnog terora, Šešelj je iznenadio ne samo one svoje kritičare koji veruju da je njegovo ključno političko geslo "Što gore, to bolje", već i svoje koalicione partnere koji ga nisu ozbiljno shvatili, pa su dozvolili sebi poniženje da sazovu sednicu Skupštine Jugoslavije koju su morali da otkažu na neodređeno vreme. Da bi umanjila trijumf radikala, levica je odmah među novinare pustila priču da je Šešelj pokušao da trguje sa Milomirom Minićem, predsednikom Veća građana, koji je rekao da za to nema dozvolu. Ali, ta priča je bila mrtvorođenče, jer je nasuprot njenoj apsolutnoj neproverljivosti stajalo sasvim opipljivo radikalsko odbijanje Zakona protiv terorizma.
       Onda je došao rečeni intervju koji je iznenadio i redakciju "Nedeljnog telegrafa": Šešelj je pristao da se pojavi u njemu posle gotovo dvogodišnjeg odbijanja. Šef radikala se ponovo setio da je četnik za razliku od levice koja je partizanska, pa je frontalno napao "četiri stuba Miloševićeve vlasti". Na udaru su se našli Vojska Jugoslavije sa načelnikom Generalštaba Nebojšom Pavkovićem na čelu (razlog: ideologizacija i politizacija vojske), Služba državne bezbednosti (preterani uticaj SPS i JUL), javna preduzeća od kojih poimence NIS i "Srbijašume" (rukovodioci "toliko puta uprskali", nepotrebni poslovi i sponzorstva, nezakonit rad, nedovoljna kontrola vlade) i mediji - RTS i "Politika" (nedovoljan uticaj radikala, staromodnost, "Nemaju volju da proučavaju literaturu o političkoj propagandi", "Ne zna se šta je Kompanija Politika, morala bi biti javno preduzeće").
       Teoretičari dubljeg sukoba navode mnoge primere levičarskog uzvraćanja Šešelju, ali neki od njih ostaju u sferi neproverljivih podataka. Tako se tvrdi da je Šešelj bio iznenađen oživljavanjem godinu i po stare inicijative za promene ustava, što se nikako nije moglo zaključiti iz njegove energične propagande amandmana.
       Drugi primer uzvraćanja trebalo bi da bude i izuzetna saradnja Beograda sa Podgoricom povodom budvanskog atentata na Vuka Draškovića (izručenje osumnjičenih, dostavljanje snimaka razgovora mobilnim telefonima), što bi trebalo da bude način da se Drašković zadrži na klupi za rezerve, ali i razlog da se posumnja da ima nekog đavola u tome što su se izručenja vremenski poklopila sa radikalskim odbijanjem Zakona protiv terorizma, odnosno Šešeljevim intervjuom.
      
       Ćilimče
       Krunski dokaz ozbiljnosti sukoba - uz gotovo sigurno odvojeno pojavljivanje SPS-JUL i radikala na saveznim izborima - trebalo bi da bude saznanje da uz depeesovski bojkot tih izbora Momir Bulatović dobija 20 poslanika u Veću republika i 30 poslanika u Veću građana, što bi (uz očekivan rezultat koalicije SPS-JUL) Šešelja pretvorilo u sasvim nepotrebnog partnera na federalnom nivou. Levica bi i bez njega imala većinu u Skupštini Jugoslavije, pa bi zato počela deložacija radikalskih ministara iz Palate federacije.
       Konačnu potvrdu svojih teza teoretičari ozbiljnog sukoba Šešelj-levica našli su u intervjuu Aleksandra Vulina "Nedeljnom telegrafu" i govoru Mire Marković predsednice Direkcije JUL-a u Batočini. Vulin, koji je visoku funkciju u JUL-u napustio zbog protivljenja saradnji sa radikalima, sada ih optužuje da su ideolozi šovinizma koji male narode vodi u katastrofu svetskih razmera, da peru ruke od koalicije, da se ne vidi da li su u vladi ili u opoziciji, da licemerno koriste sve privilegije vlasti, da je bitnije da li ideologija radikala radi o glavi državi nego da li radikalski šef radi o glavi koalicionim partnerima.
       Vulin za svoj istup nije pitao nikoga, ali su neke njegove teze našle potvrdu u govoru Mire Marković, samo u mnogo blažoj formi. Ona je rekla da je JUL prinuđen da sarađuje i sa strankama koje su potpuno različite od njega, zamerila je koalicionim partnerima što o svojim neslaganjima sa nekim rešenjima govore javno. Teoretičari dubokog sukoba su njenu opasku da stranačke razlike koalicionih partnera treba da budu u drugom planu, "ukoliko stranke imaju zajednički odnos prema slobodi i nezavisnosti zemlje", shvatili kao sumnju u poštenje i patriotizam radikala. Možda je ova teza tačna, ali je pretnja sadržana u njoj prosečnom biraču sasvim nevidljiva. Kada je levica htela da smanji broj glasova radikala, znajući da njihovi birači uvlače glavu pred "državnom represijom", poslala je u televizijski duel profesora Dragomira Draškovića, koji je sve prebirajući brojanice hladno rekao Šešelju u lice "ćilimče vam se izmiče", što je ovoga toliko unervozilo da je to bio prvi dvoboj iz kojeg je izašao kao gubitnik.
       Konačno, tvrde teoretičari dubokog sukoba, radikali sada predlažu da se istovremeno sa saveznim i izborima za predsednika Jugoslavije organizuju i izbori za predsednika Srbije na kojima bi se kandidovao Šešelj. Igra je u tome da šef radikala na učestvuje na izborima za predsednika SRJ kako se oni sa trojicom kandidata ne bi razrešili tek u drugom krugu, pošto niko ne bi dobio više od polovine glasova izašlih na izbore. Šešelj računa na ustupak, verujući da Milošević sebi ne može da dopusti ulazak u drugi krug. Ovu priču kod radikala nije bilo moguće proveriti. Oni su odgovorili istom merom na bojkot koji deo medija sprovodi prema njima.
      
      
      
      
       Trenutni rezultat izmišljenog ili stvarnog sukoba dosta govori o njegovoj prirodi. Šešelj je konačno dobio upliv u javna preduzeća - Naftna industrija Srbije, Pošta, Železnica, JAT, Srbijašume, Elektroprivreda, RTS - u koja je dosad nekoliko puta bezuspešno pokušao da uđe. Novostečene mogućnosti kontrole tokova novca i zapošljavanja članova svoje stranke svakako da izuzetno vesele radikale. Zakone o dečjem dodatku i otkupu poslovnog prostora za staru deviznu štednju Šešelj će i te kako znati da upotrebi u izbornoj kampanji. Već je Stevo Dragišić u Skupštini Srbije rekao da radikali moraju da se pohvale da su ovi zakoni njihovi, kao što se JUL hvali da je Zakon protiv terorizma njegov. Naravno, opozicija tvrdi da će radikali i dosta zaraditi od Zakona o javnim preduzećima i na staroj deviznoj štednji.
       Slobodan Milošević, koji u poslednjih nekoliko dana stalno razgovara sa čelnicima socijalista, baš kao pred donošenje antiinflacionog programa krajem 1993. godine, dobio je mogućnost da se kandiduje za predsednika Jugoslavije (po starom Ustavu SRJ to nije mogao, a ni Ustav Srbije mu ne dozvoljava da ponovo pokuša da bude predsednik Srbije) i da te izbore organizuje istovremeno sa saveznim i lokalnim. Milošević zna da je njegova popularnost veća od popularnosti njegove SPS-JUL koalicije, i da će mnogi birači pošto zaokruže njegovo ime glasati i za levi savez, iako mu to pre izbora nije bila namera. Ipak, u tome se krije i jedna opasnost za njega: mogućnost da jedan kandidat opozicije prikupi glasove pristalica Vuka Draškovića, Dragoslava Avramovića, Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Nenada Čanka, Vuka Obradovića... i tako ga nadmaši.
       Zbog haške optužnice Miloševićev imperativ je pobeda, sa Šešeljem ili nekim trećim, svejedno, istraživanja kažu da je ne može izvojevati sam. Šešelj ne mora da pobedi, on mirno može da čeka rasplet izbora, znajući da posle njih dolazi novo mešanje karata u kome će i on učestvovati. Zato je Šešelj taj koji diktira dubinu sukoba. Miloševića ova činjenica može jako da nervira.
       Još više može da mu smeta sumnja da Amerikancima osim raznih nesuvislih predloga, poput opozicione izbegličke vlade, može da padne na pamet i da iskoriste Šešelja za rušenje čoveka koga su doskora smatrali garantom mira na Balkanu.
       Tezu o mogućnosti da Šešelj odigra ulogu koju je Biljana Plavšić imala u demontaži Radovana Karadžića već je u intervjuu NIN-u izneo Dušan Mihajlović. Nije malo levičara koji misle da je Šešelj, makar i potpuno nesvesno, demonstriranjem "snage i demokratičnosti" (odbacivanje Zakona protiv terorizma, ćutanje o Otporu) u očima nekog Amerikanca mogao da izazove sećanje na Biljanu Plavšić, Mila Đukanovića, Vladimira Putina... ljude koji su na vlast došli sa vlasti. Zar nepodizanjem haške optužnice protiv Šešelja (kojom se čak pretilo i Vuku Draškoviću), Amerikanci nisu pokazali da možda računaju i na njega, razmišljanje je sve većeg broja levičara koji imaju sve manje vazduha u zagrljaju čoveka koji Srbima i dalje obećava Karlobag, Ogulin, Karlovac i Viroviticu.
       Vatre u sukobu radikala i levice bilo bi tek kada bi Milošević poverovao da mu Šešelj radi o glavi uz pomoć Amerikanaca. Ta buba jeste stavljena u uho javnosti, ali Milošević i Šešelj ne bi bili to što jesu i tu gde jesu kada bi njihovi potezi zavisili od bube u uhu javnosti.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      
      

Vojislav Šešelj o Miri Marković: "Ona je vrlo slična Mao Cedungu, s tim što je on objavio neveliku knjižicu citata iz svojih radova, a Mira Marković tomove i tomove plasira u ogromnim tiražima, pa i ono malo papira na tržištu apsorbuje. Po moralnim karakteristikama, ova tipična komunistička feministkinja podseća na svoje uzore Rozu Luksemburg i Klaru Cetkin, ali najviše na Elenu Čaušesku. Po popularnosti u svom narodu nadmašila je Prokletu Jerinu... Mislima Mire Marković najviše odgovara toaletni papir. Na njemu bi njena inventivnost, kreativnost i originalnost najbolje došle do izražaja. NJena ličnost bi naprosto bila kompletirana."        (Velika Srbija, januar 1995)               O Slobodanu Miloševiću: "Kompletnom strukturom svoje ličnosti Slobodan Milošević izražava psihopatske osobine. Najočiglednija je paranoja, koja je i pratila mnoge tirane i samodršce kroz istoriju... Još kao student znao je masno da laže. Lično sam se uverio koliko je savršen lažov, koliko je krut u ophođenju i nastupu, bez elementarne duhovitosti i sa veoma izraženom sujetom. Talenat za spletkarenje, u kome je Milošević sigurno nenadmašan, donosio mu je neslućene rezultate i predstavlja njegov osnovni politički kapital."        (Velika Srbija, januar 1955)        Šešelj je priznao da je promenio mišljenje o Miri Marković i Slobodanu Miloševiću.               Mira Marković o Vojislavu Šešelju: "Kako ljudi, čak i u njegovoj stranci, ne vide da je takva i tolika agresivnost duboko patološka, da je izraz neke naročite fiziološke ili psihološke slabosti, izopačenosti.        Šešelj ne zna da se Srbi dobro osećaju, već decenijama, u Beču, Frankfurtu, Parizu, da su mnogo dali svetskoj i evropskoj literaturi, matematici i medicini, baš zato što su voleli ljude, baš zato što ih nisu ispunjavali mržnja i osveta. I da se svojim doprinosom svetskoj i evropskoj civilizaciji nikada nisu hvalili. U njihovo ime hvalili su se drugi, svojatali taj doprinos oni koji u njemu nisu učestvovali. Kao Šešelj na primer.        Šešeljev politički program sadržan je u gotovo neverovatnoj brutalnosti, morbidnoj rečenici - da neće klati, jer je to nehigijenski, već će samo vešati."        (Noć i dan, str. 125-127)        *        "Lako je protiv mene, teško je protiv mudžahedina. Lako je na konferenciji za štampu, teško je na frontu. Lako je u stranci, teško je u vojsci. Lako je, ipak, u Beogradu, teško je, zaista, u Sarajevu. Zato Vojislav Šešelj ratuje sa mnom, umesto da u Bosni ratuje sa muškarcima."        (Noć i dan, str. 138-139)        *        "NJegov primitivni nacionalizam nikada nije mogao da liči na patriotizam. Naprotiv. Taj primitivni i brutalni nacionalizam ogromna je, možda najveća opasnost po srpski narod."        (Noć i dan, str. 227)        *        "Ne, Šešelj nije Srbin. On je Turčin, u najprimitivnijem istorijskom izdanju. A možda samo - nije muškarac. Mada, da budem iskrena, ja mislim, nije ni jedno ni drugo. Ni Srbin, ni muškarac."        (Noć i dan, str. 252-253)