("Vođa i danak", NIN br. 2580)

      Gotovo da je nepoznat slučaj takve sveopšte, "svenarodne" kampanje da Slobodan Milošević bude proglašen za heroja, pri čemu se posebno ističe njegova mudrost, dalekovidost, izuzetne sposobnosti velikog vojnog stratega, a neki idu toliko daleko da ističu da je on otvorio oči Kinezima, Rusima i spasava Evropu od ropstva i sluganstva. Vrhunac udvorništva jeste izjava Milutina Mrkonjića da je on čovek koji ne ume ni zapovedati ni nametati se ljudima, već samo čovek velikog umeća podsticanja ljudi na rad i dela.
       Snažno sam podržao Miloševića kada je energično nastupio za rešavanje kosovskog pitanja i promenu Ustava. Svako zdrave pameti nije mogao a da ne podrži sve ono što se desilo od Rambujea naovamo, otpor agresiji i danas odmazdama neviđenim nad srpskim narodom koje su se dopustile na Kosovu, da je gotovo ceo srpski narod zbog balističkih bandi morao da napusti Kosovo.
       Ali moram reći da je, naročito u početku vladavine, Milošević napravio krupne promašaje i da je bilo mudrosti i dalekovidosti, naročito tada, uveren sam da nismo morali zapasti u ovakva bespuća i nevolje. Naročito na prve godine Miloševićeve vladavine uveliko se odnose Masarikove reči ("Problemi malih naroda"): "Šta vredi voleti svoj narod a ne umeti za njega raditi", što će reći ne umeti ga spasavati od nevolja i bespuća. Posebno je velika hipoteka Miloševića što je za sve vreme svoje vladavine dozvolio da mu koalicioni partneri budu najveći ekstremisti, etnički čistači, kakvi su Krajišnik, Karadžić, Poplašen, Šešelj i slični, koji su nas silno ružili pred svetom.
       I kad čovek ima pred očima ove činjenice, ne može a da se ne otme utisku da Miloševića niko tako danas ne uništava kao udvorice stvaranjem nestvarne slike o njemu kao čoveku neviđene mudrosti, bezmerne dalekovidosti, vojnih sposobnosti i spasiocu sveta.
       Da sam na Miloševićevom mestu, ne bih primio orden heroja, da je i zaslužen, kad je toliko maha uzela atmosfera udvorništva i ulagivanja a pogotovo ga ne bih primio u ovo vreme kad narod toliko pati u bedi, siromaštvu i nevoljama koje traju već više od jedne decenije. Bar bih to ostavio za druga i bolja vremena.
      
       PERO KOLUNDŽIJA,
       Beograd