Zna se, naravno, da su sankcije za protekle četiri decenije više pogađale narod nego Kastrov režim. Ali, to se znalo i ranije, pa se postavlja pitanje zašto SAD sada, ublažavajući sankcije, posredno priznaju da one nisu uspele. Ima li nade i za druge kažnjenike?

      Američki Kongres je odlučio da, posle skoro četiri decenije, ublaži ekonomske sankcije Kubi, jednoj od prvih zemalja koju su SAD podvrgle kažnjavanju i iscrpljivanju zbog nesaglasnosti s njenom politikom i ideologijom. Sankcije, uvedene 1962, tri godine posle pobede kubanske revolucije, imale su za cilj da oslabe novi nepokorni režim i uslove njegov pad, budući da prethodno nasilno svrgavanje Fidela Kastra nije uspelo.
       Kastro je opstao, kao i njegov režim, uprkos blokadi i stalnom stavljanju prsta u oči Amerikancima, a SAD ipak sada odlučuju da ukinu zabranu na izvoz američke hrane i lekova na Kubu i da svojim turistima dozvole posete "crvenom ostrvu", koje je nekad važilo za karipski turistički raj. (A kako je zabranjeno voće najukusnije, jedna nova turistička agencija već reklamira muzički festival u Havani kao "nezaboravnu avanturu". Sad i nove generacije znaju šta je "Buena vista", a šef turističke agencije je čovek sa zavidnim poznavanjem Kube - nekad je tamo radio kao agent CIA.)
       Zna se, naravno, da su sankcije više pogađale narod nego režim. Ali, to se znalo i ranije, pa se postavlja pitanje zašto SAD sada, ublažavajući sankcije, posredno priznaju da one nisu uspele. Otići će se, po svemu sudeći, i dalje: američki politički analitičari predviđaju, na osnovu promenjenog raspoloženja među republikancima koji čine većinu u Kongresu, da će sankcije sasvim biti ukinute posle predsedničkih izbora u novembru, bez obzira na to ko će biti novi predsednik.
       "Krajnje je vreme da se taj apsurd okonča", izjavio je demokratski senator Bajron Dorgan. A prema najavi iz Bele kuće, "plan je da se stvori mnogo više kontakata između dva naroda, a da se time ne podržava Kastrova vlada".
       Iako su objašnjenja protivurečna, Kuba nesumnjivo izlazi iz blokade. A pošto se režim, uprkos velikim ekonomskim teškoćama, nije urušio, Kastro događaj logično vidi kao svoju trijumfalnu pobedu. Na proslavi nacionalnog praznika, 26. jula, predvodio je milion Kubanaca u antiameričkom maršu, zahtevajući potpuno ukidanje kaznenih mera i ističući da "revolucija nikad nije bila tako jedinstvena, tako jaka i tako iskusna kao danas".
       Već godinama se zakonodavci u Kongresu nalaze pod pritiskom farmerskog i farmaceutskog lobija da se omogući izvoz američke hrane i lekova na kubansko tržište. Liberalni demokrati i humanitarne grupe su inače tvrdili da blokada Kube najviše pogađa izgladnele, slabe i bolesne.
       Dva događaja su posebno ustalasala javnost.
       Slučaj šestogodišnjeg kubanskog brodolomnika Elijana Gonzalesa oslabio je zastupnike tvrde linije - republikance i kubanski emigrantski lobi. Većina Amerikanaca, kako su pokazala istraživanja javnog mnjenja, nije se slagala s tvrdnjom ideoloških krstaša da je za budućnost dečaka bolje da ostane u slobodnoj demokratskoj Americi nego da živi s porodicom pod komunističkim režimom na Kubi. Dečak je, kao što se zna, posle sudske odluke vraćen na Kubu. Ostao je utisak da se Amerika, iskazavši humanost prema jednom dečaku, na neki način iskupljuje za nehumane sankcije kojima je decenijama podvrgavala ceo kubanski narod.
       Jedan drugi događaj je oslabio navodne principe u američkoj tvrdoj politici prema Kubi. Kongres je pod snažnim pritiskom velikih kompanija koje traže nova tržišta podržao predlog predsednika Klintona da se sa Kinom normalizuju i liberalizuju trgovinski odnosi. Republikanci su tvrdili da će upravo jača ekonomska saradnja sa Kinom najviše doprineti demokratizaciji njenog unutrašnjeg političkog života. Posle toga su bili optuženi za hipokriziju. Ako ekonomska saradnja treba da oslabi crvenu Kinu, kako to da se veruje da ne bi oslabila i Kastrov režim na Kubi? Naravno, bili su pod pritiskom da prema Kubi primene iste kriterijume kakve su primenili prema Kini.
       Bilo je još nekih činilaca koji su doprineli preispitivanju krute politike prema Kubi. Papa je odavno tražio ublažavanje i ukidanje sankcija. Evropska unija, koja trgovinski prodire u Latinsku Ameriku, ocenjuje da je neophodno da se blokada sasvim ukine. Kuba je sa svoje strane tražila od Evropske unije da bude pridružena grupi zemalja ACP (iz Afrike, Kariba i Pacifika), koje na evropskom tržištu uživaju povoljan trgovinski status na osnovu sporazuma iz Lomea 1975. Amerikanci su u međuvremenu osetili da tamo gde nema njih, u njihovu sferu interesa prodiru drugi. Došle su jače latinoameričke zemlje, na primer Venecuela, zatim Kinezi i, na kraju, ponovo Rusi.
       Povratak Rusa je možda najbolje od svega podsetio na još jedan apsurd: blokada Kube je ostatak hladnog rata. Kuba je i dalje pod kaznama, iako već više od jedne decenije nema ideološkog sukoba među velesilama. Kuba duguje Rusiji 17 milijardi dolara, pa je interes Moskve da ojača saradnju sa onim prijateljskim zemljama, koje bi posle ukidanja sankcija postale platežno sposobnije. Ima nagoveštaja da će predsednik Putin u septembru posetiti Kubu. Mogao bi Amerikancima da priredi veliko iznenađenje ako bi se iznenada našao u ulozi posrednika između njih i Kube, kao što je posredovao između njih i Severne Koreje.
       Ako dugotrajne sankcije prema Kubi nisu ostvarile svoj cilj, možda postoji nada i za druge kažnjenike. Mi smo dosta dugo istrajavali u prkosu. Ali, kako je malo verovatno da će nam Amerikanci reći da su pogrešili, a najmanje verovatno da će nam neko dati teške milijarde, možda nam ne bi pala kruna s glave ako bismo - pre nego što počnemo da se hvališemo kako smo pod sankcijama izdržali punu deceniju - razmišljali o posredniku.