Posle nedavno održane premijere "Antigone u NJujorku" na festivalu Grad teatar Budva nastalo je opšte čestitanje. Neki su srdačno stezali ruku poljskom piscu Janušu Glovackom, drugi grlili reditelja Boru Draškovića, treći ljubili sjajne glumce. Najčešće bojažljivo, isti gledaoci čestitali su i meni. Naime, bio sam dramaturg predstave. Oni hrabriji, posle čestitiki, pitali su me: "A šta je to - dramaturg?"
       Onako na brzinu nije lako odgovoriti. Nije to kasapin pa da odgovoriš: "Koljem stoku i prodajem meso." Pa čak ni pijanist, pa da objasniš - "Sviram klavir." Ili prostitutka - znate već jednostavan odgovor.
       U pregrejanoj atmosferi neposredno posle premijere odgovarao sam: "To vam je dobronameran kritičar rada na predstavi, iznutra." Ili. "To je rediteljev sparing partner za uvežbavanje njegovih ideja."
       U stvari, ima dve vrste dramaturga. Onaj koji čita tekstove i onaj koji radi na predstavi, kao Flašen sa Grotovskim ili Šefer sa Čulijem.
       Kada je u Nemaca u 18. veku nastala reč dramaturg, od reči dramaturgija (nauka o umetnosti drame i pozorišta), u Lesingovom tekstu "Hamburška dramaturgija" (1767) značila je, po mogućstvu, inteligentnog i obrazovanog čitača i adaptatora dramskih tekstova u pozorištu. Oni po nemačkim, ruskim, eksjugoslovenskim i još po nekim evropskim pozorištima to rade i danas. Primaju skribomane, klone se njihovog gneva i upornosti. Ali katkad naiđu na zlatnu rudu.
       Kada nađu dramu za koju veruju da bi je trebalo igrati (može to biti i inostrana drama), onda je predlažu onima koji o tome odlučuju. To je upravnik pozorišta, direktor drame, umetnički direktor ili, u Rusiji, glavni reditelj. U velikim nemačkim pozorištima postoji i dramaturško odeljenje na čijem čelu je šef-dramaturg. U Ateljeu 212 Mihiz i Borka Pavićević, koji su bili dramaturzi, kao i ja, međusobno su se oslovljavali "odeljenje".
       U svom kozerski nastrojenom tekstu "Kako se pravi pozorište" Karel Čapek piše: "Dužnost dramaturg je veoma tiha, i zato sedi u posebnoj sobi. To je oaza mira i duboke osvežavajuće dosade u poređenju sa ludačkim tempom pozorišne mašine."
       Nemački pronalazak je dramaturg koji sa rediteljem radi na predstavi. To sam ja bio poslednjih godinu dana, pored pomenute "Antigone u NJujorku", rediteljima Jagošu Markoviću za "Kokošku", Nebojši Bradiću za "Prokletu avliju" u Kruševcu i Kokanu Mladenoviću za "Per Ginta" u Užicu. Takav dramaturg je, kao što rekoh na početku, kritičko oko kraj rediteljskog pulta. Dakle, to je neka vrsta dobronamernog zakerala, neko luksuzan, kome je dozvoljeno da bude intelektualac, te ne rešava praktične stvari u teškom procesu pravljenja predstava.
       Reč dramaturg je grčkog porekla iz porodice internacionalnih reči o pojmu drama. Potiče od glagola drao činim, radim, a iz nje izvedena reč drama doslovno znači radnju. To što drama znači radnju, neobično je važno za suštinu drame. Ali o tome drugi put.