NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Šta da se radi
Ukaljani obraz pirata
 

Petar Živadinović

Javnost treba obaveštavati s imenima i prezimenima, o svakom slučaju štampanja i distribucije piratskih izdanja

      O pirateriji sam donedavno mogao govoriti samo ja, manje-više, u prvom licu jednine, sada je pojava do te mere razvijena da se već može govoriti u prvom licu množine. Iako više nismo usamljeni, sve ostalo je ostalo isto: ako isključimo novinare i prevodioce i, naravno, pogođene izdavače, ovaj fenomen kao da nikoga ne zanima. Ravnodušnost? Ili radovanje? Dobar poznavalac naših naravi, dr Jovan Marić na svojoj koži je proveravao verodostojnost svojih teorija: njegova knjiga "Pa ko smo mi to Srbi" masovno je piraterisana. Svuda u gradu je nalazio falsifikate, čak i u knjižarama uglednih izdavača, a da se sem njega niko nije mnogo uzbuđivao. Ekonomska logika na delu: nabavljaju ih po nižoj ceni. I uglavnom se ljute kada ih podsetite da prodaju zapravo nelegalnu robu, što je krivično delo. Pa, šta u ovoj zemlji nije falsifikovano: od novca do alkoholnih pića, kažu.
       Ono što mi je, ipak, u svemu najmanje razumljivo jeste gnev pirata kada ih uhvatite na delu. Kada su u uglednoj beogradskoj izdavačkoj kući morali zaustaviti štampanje jednog piratskog izdanja Borhesa, posle upozorenja koje im je poslato, njihov glavni urednik me je lično optužio za "poslednje spaljivanje knjiga u XX veku" koje je, doduše, on sam usled nepoznavanja pravne procedure izvršio. Optužio me je, usput, za upotrebu tuđica iliti jezičku hajdučiju: više je u duhu našeg jezika, kazao je učeno, pirateriju označiti izrazom hajdučija.
       Da li to znači da intelektualna svojina, bar kad je reč o izdavaštvu, ne uživa nikakvu zaštitu u našem društvu? Istina je da naš zakon tretira pirateriju kao privredni kriminal i u tom pogledu je sasvim usklađen sa evropskim normama koje brane svaku svojinu kao svetinju. Ali, koliko sam uspeo da uočim na osnovu iskustva na terenu poslednjih pet godina, ima samo jednu manu: uopšte se ne primenjuje. Zašto? Neki kažu da nema političke volje ili da nije povoljna društvena klima. Ipak, osnovni je razlog što ne postoji apsolutno nikakva solidarnost među izdavačima, čak ni inicijativa da se predloži ono što su već uradile filmske kuće u zaštiti protiv videopiraterije: na njihovu prijavu, direktno intervenišu nadležne službe Ministarstva kulture Srbije.
       Koliko je nepostojanje tih mehanizama procedure za primenu zakona važno, ilustrovaću sa dva primera: prvi je iz Srbije a drugi je iz Crne Gore, kako ne bih povredio ravnopravnost republika ni u pogledu privrednog kriminala. Pre tri godine jave nam da neki Cvrčak iz Niša prodaje hitove Paula Koelja oglašavajući se preko lokalne televizije. Proverimo: tačno; samo je nevolja što od nas nikada nije kupio originale. Podnesemo preko advokata krivičnu prijavu; prođe neko vreme: oslobode ga "u nedostatku dokaza". A Niš se u međuvremenu potpuno, na očigled građana i kulturne javnosti, već afirmisao kao centar izdavačke piraterije.
       Drugi primer je još zanimljiviji. Pre dve godine, jave mi da gospodin S., nekada predstavnik nekada ugledne izdavačke kuće iz Beograda, prodaje u Podgorici, a bogami i u Budvi, piratska izdanja Paula Koelja. Pozovem ga i opomenem da to ne radi. Kaže: neću više. Jave mi da nije prestao. Pozovem ga opet i opomenem da ću, ako ga još jednom uhvatimo in flangranti, sve obnarodovati. Obeća da neće nikad više. No, nastavi opet i ime mu, kao što sam i obećao, izađe u novinama. Zove on mene odmah: "Šta mi to uradi, čoveče, osramoti i mene i familiju. Kako ću sada ja sa ukaljanim obrazom da idem?" (Moj savet da je jedini način da opere obraz da počne prodaju originala u stvarnosti nikada nije, i pored obećanja koje je dao, prihvatio.) Izgleda da je, u međuvremenu, krivična prijava i protiv njega odbačena "u nedostatku dokaza".
       Jedan privatni izdavač nedavno je i sam postao žrtva piraterije i otkrio ko mu to čini pa je predložio da im se uzvrati piraterisanjem njihovih izdanja.To bi verovatno bilo efikasno, ali bi nas uvelo u pravu zonu sumraka. Za pobornike pravne države, u koje spadam, to nije nimalo prihvatljivo. Uostalom, ne možete se protiv neprijatelja boriti postajući njemu slični. Verujem da je mnogo efikasnije objašnjavati građanima da i sami nose odgovornost ako kupuju falsifikate, a iznad svega obaveštavati javnost, s imenima i prezimenima, o svakom slučaju štampanja i distribucije piratskih izdanja. Možda to deluje utopijski naivno, ali nam je to zasad jedino sredstvo na raspolaganju. Kršenje zakona, naročito ako je nekažnjeno, omiljeno je zanimanje nekih naših sugrađana. Ali ni oni ipak nisu otišli toliko daleko da bi ostali sasvim ravnodušni prema javnom prozivanju. Možemo li očekivati takozvani sredinski moralni pritisak? Verujem, jer je apsurdno.
      
       (Autor je direktor izdavačke kuće "Paideia")


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu