Habermasova pomoć; Stvaranje Demokratske stranke; Animoziteti prema Đilasu i Dobrici; Rascep u stranci; Prvi govor u skupštini; Zašto sam jahao popa; Šta se krilo iza 9. marta; Mudraci i Depos; Odlazak Koštunice; Šta je Milošević zamerio Dobrici u Londonu; Susret sa Jeljcinom; Zašto sambio protiv Panića

      HABERMASOV PREDLOG: I kad su nas uklonili s Filozofskog fakulteta, i dalje su nas blatili kao neprijatelje marksizma i samoupravljanja. "Stručnjaci" za specijalni rat, koji su danas ponovo vaskrsli, pisci udžbenika o samozaštiti uneli su nas u udžbenike. Tako smo izučavani po školama. Pokojni Životić i ja smo sa trećinom radnog vremena radili u Institutu za međunarodni radnički pokret, ali kad su nas izbacili s fakulteta, najurili su nas i iz Instituta, bez ikakvog rešenja. Portir mi nije dao da uđem u zgradu, do danas mi nisu vratili kišobran i knjige koji su mi ostali u kancelariji. Direktora Instituta Andriju Krešića pozvali su u Centralni komitet Milka Minić i Vlaškalić, kažu: Ove moraš da najuriš jer i dalje ogovaraju Tita! Mi smo, normalno, pričali viceve o Titu i šta sve ne, a to se sve prisluškivalo. Sprat ispod bila je redakcija "Komunista", a u podrumu bife u koji smo odlazili. Na putu po Indiji, Tito je očitao lekciju Milki i Milošu Miniću: "Izbacili smo ih s fakulteta a vi dozvoljavate da rovare po nekom institutu?! Odmah je Milka pozvala Vlaškalića, on Andriju Krešića i rekao mu da treba da letimo na ulicu. Onda je Krešić rekao: "To tako ne može!" "Ali, to je partijski zadatak!" Časni Krešić je izvadio partijsku knjižicu i bacio je na sto. Otišao je u penziju, nije hteo da bude egzekutor.
       Izbacivanje s posla neki od nas doživeli su veoma dramatično. Sećam se pokojnog Životića, govorio je: "Ja ovo ne mogu da preživim! Šta ću da radim, od čega da živim?!" Opet, drugi su imali kontakte i dobre veze na univerzitetima u inostranstvu, kao Mihailo Marković. Ja sam do tada imao i teže udarce u životu; šta da radim, eto, desilo se, moram izdržati. Najgore je bilo prve godine, nisam imao ni za najosnovnije potrebe. Spremao sam se da radim bilo šta, čak, i taksi da vozim. Radio sam korekture. Onda sam na predlog Habermasa, uz podršku Gaje Petrovića, dobio Humboltovu stipendiju i otišao u Nemačku, u Konstanc. Tamo je već bio Mihailo Marković, onda je došao LJuba Tadić, na kraju i Đinđić, kao student doktorand. Profesor Albreht Valmer bio nam je veliki prijatelj i dosta nam je pomagao. Ostao sam u Konstancu dve i po godine.
      
       POSTTITOIZAM: Kad je Tito umro, zaključili smo da su svi naši problemi rešeni, da možemo mirno da se vratimo. Međutim, došli su posle Dolanci, Herljevići, LJubičići, trebalo je da se dokažu. To je bila još gora varijanta. Tadašnji ministar prosvete Milan Milutinović poslao nas je na berzu rada, žalili smo se Međunarodnoj konfederaciji rada i, na naše zaprepašćenje, posle tri dana stigao je njihov službenik iz Ženeve. Ispostavilo se da u Konvenciji 111, koju je potpisala i Jugoslavija, stoji da niko ne može zbog svoje političke ili verske pripadnosti biti otpušten s posla. Naložili su jugoslovenskoj vladi da nas za tri meseca vrati na posao, inače raskidaju ugovor sa SFRJ, čime bi mogli biti ugroženi naši radnici u inostranstvu, zaštićeni tom konvencijom. Posle mnogo peripetija i teške borbe pristali su da nas vrate na Univerzitet, u stvari u Institut društvenih nauka kao poseban OUR, Centar za filozofiju i društvenu teoriju.
       Smatrali su da su time napravili geto za nas, da ćemo biti zadovoljni što imamo zvanja, da sedimo i primamo platu. Ubrzo su hteli da ukinu naš OUR, bila je to strašna borba. Svakodnevno je dolazio neki napad. Tadašnji ministar nauke Žarko Papić vodio je tu akciju. Međutim, mi smo od našeg budžeta počeli da zapošljavamo druge ljude. Doveli smo Koštunicu, pa Božu Jakšića iz Bosne, iz zatvora; doveli smo Kostu Čavoškog, Đinđića, Lasla Sekelja i grupu pripravnika. U jednom trenutku bili smo najjača institucija društvenih nauka u zemlji, imali smo petnaest doktora, sa asistentima oko 20 ljudi. Trebao nam je potpis ministra nauke, da bismo mogli da budemo uvršteni u registar naučnih ustanova, da budemo nezavisni. Dve godine smo se borili i sudili i najzad nas je registrovao Dača Ž. Marković, kad je postao ministar. Javio sam mu se, kaže: "Dođi ujutro u šest!" "Nemoj, Dačo, u to doba, ako boga znaš! Ne sećam se kad sam ustao tako rano." "E, onda ne znaš šta je dobar burek." Dača nam je kavaljerski potpisao, tako smo konačno skinuli s vrata te pritiske, ali su došli policijski-zabrana i spaljivanje knjiga, zabrana naučnih skupova, finansijske ucene...
      
       KRIMINALNI AKT: Počelo je da se zucka da ćemo se moći vratiti na Filozofski fakultet. Neki su bili za, neki protiv toga. Vratio se samo Životić, ostali su bili pod znakom pitanja. Pre nego što sam otišao ponovo u Konstanc, na jedan semestar, u aprilu 89, dao sam intervju Slobodanki Ast za NIN. Nije objavljen odmah, zbog podnaslova u kome je stajalo da će sve socijalističke zemlje, za pet ili deset godina, biti višepartijske. To je još bilo svetogrđe, mada se već raspravljalo o političkom pluralizmu. Mnogi su predlagali da Socijalistički savez bude podeljen na frakcije, pa da se iz toga stvori pluralizam. Mihailo Marković je govorio o nadstranačkom pluralizmu. U toj debati, koliko se sećam, samo smo Kosta Čavoški i ja decidirano tvrdili da se monopol jedne partije ne može drukčije suzbiti osim formiranjem druge partije.
       U maju je intervju objavljen, u septembru sam otišao u Nemačku i vrlo brzo imao šta da vidim - srušen je Berlinski zid. Ispao sam loš prognozer, sve se obavilo za nekoliko meseci. U Institutu smo se dogovorili kako da se politički angažujemo kad za to dođu prilike. Došli smo do zaključka da treba stvoriti političku stranku. Ovlastio sam ih, rekao im da čim počnu da prave partiju, mogu da me potpišu. Međutim, kad sam se vratio u decembru, još ništa od toga nije urađeno. U nekim razgovorima uključivali su se i Mihiz, Trivo Inđić, Pekić, Koen, nikako nisu mogli da se slože o programskim osnovama. Kad sam došao, okupili smo se u Udruženju književnika i napravili tekst u kojem najavljujemo osnivanje Demokratske stranke. Potpisan je sa trinaest imena. Sutradan je to trebalo saopštiti novinarima, postavilo se pitanje ko će otvoriti konferenciju za štampu. Budući da je taj čin bio kriminalni akt, po tadašnjem ustavu osnivanje druge partije značilo je rušenje ustavnog poretka, dakle deset godina robije, kažu: "'Ajde ti, ako se bude išlo na robiju, imaš iskustvo! Biće ti lakše." Zanimljivo, nisu baš svi potpisnici došli na tu konferenciju.
      
       PRVI NESPORAZUMI: Brzo je počelo da se širi naše društvo; kad se učlanilo više od trideset istaknutih ličnosti, odlučili smo da sazovemo osnivačku skupštinu u Domu omladine, 3. februara '90. Prethodno je trebalo odlučiti o sastavu rukovodstva, na glasanju izabran sam za predsednika Glavnog odbora stranke, Kosta Čavoški za predsednika Izvršnog odbora. Nisam tome pridavao veliki značaj, nisam znao šta će biti. Moglo se dogoditi da u Jugoslaviji ne bude prihvaćen višepartijski sistem i da, na kraju krajeva, zaglavimo u zatvor. Kad smo sazvali tu prvu skupštinu usledilo je ogromno interesovanje, i prvi međusobni nesporazumi. Neki od nas smatrali su da kao goste treba pozvati sve koji su na razne načine doprinosili borbi za demokratiju posle rata: Milovana Đilasa, najstarijeg disidenta koji je mnogo godina robijao po Titovim zatvorima. Pozvati Dobricu Ćosića, jer je bio predsednik mnogih odbora za slobodu i ljudska prava. Trebalo je pronaći žive članove Grolovog glavnog odbora Demokratske stranke. Bio bi to gest našeg poštovanja demokratskih korena i tradicije. Nažalost, odmah je došlo do polarizacije: svako ko je imao veze sa komunizmom, nije dobrodošao! Mislim da smo izgubili četvrtinu članstva zato što su njih dvojica bili prisutni na toj skupštini. Bila je očigledna snažna antikomunistička napetost. Mnogi koji su ćutali pod Titom, smatrali su da dolazi trenutak da oni to svoje ćutanje nadoknade.
       Znate, mi politiku vrlo teško doživljavamo kao zajednički projekt. U jednom trenutku imao sam velike teškoće kako da stranka uopšte funkcioniše. Izvršni odbor i list "Demokratija" počeli su da deluju potpuno samostalno. Bilo je pokušaja da mi suprotstave Pekića, rekao sam: Biraćemo novog predsednika Glavnog odbora, ja ću predložiti Pekića! "Ma, kakvi!" rekao je Pekić. "Nisam ja za to, teško govorim, nemam iskustva." "Onda im reci da prestanu da koriste tvoje ime i prave celu drugu liniju partije!" Tome se pridavao ideološki karakter: jedni su kao neki desničari čistunci, na drugoj strani su liberali ili bivši levičari. Mnogi koji su bili komunisti, kao Kosta Čavoški i Nikola Milošević, najednom postaju najžešći antikomunisti i pokušavaju da budu stožer te "desne" struje. Od većine tih ljudi bio sam manje vezan za komunizam i partiju godinu i po u mladosti. Jednom je to neko cinično prokomentarisao: "Jeste, bio si kratko u partiji, ali bio si iz uverenja, a mi smo bili zbog univerzitetskih karijera!"
       Na prvoj izbornoj skupštini protivkandidat bio mi je Čavoški. Dobio je, mislim, 60 glasova, ja sam dobio 263. Doživeo je to dramatično mada sam ga odmah na skupštini predložio za predsednika Izvršnog odbora, i izašao je iz stranke; potom su ostavke u Glavnom odboru dali Nikola Milošević, Saša Petrović i još neki. To prvo cepanje stranke nije imalo veliki značaj jer nijedan odbor nije otišao sa njima. Žao mi je što se to tako odigralo, želeo sam da Čavoški ostane predsednik Izvršnog odbora zbog svojih organizacionih sposobnosti, bio nam je dragocen čovek.
      
       NARODNI POSLANIK: Kao i mnogi, verovao sam da će opozicione partije dobiti neuporedivo više glasova na prvim višestranačkim izborima. Istini za volju, bilo bi to čudo u trenutku kad se država raspada, kad počinju ratovi, da pobedi opozicija. I to opozicija koja je stvorena tek nekoliko meseci pre izbora. Nismo imali nikakva sredstva kad smo formirali stranku, sedište je bilo u nekom sobičku pored Kalenićeve pijace, stolice smo doneli od kuće. Bio je veliki napredak kad smo dobili tri sobice u potkrovlju u ulici Narodnog fronta. Socijalisti su imali sve. Izveli su trik, rekli su: Mi smo deo Socijalističkog saveza, ujedinjujemo se sa njim. Tako su pokupili hiljade automobila, poslovni prostor, kompletnu infrastrukturu. Bila je to borba Davida i Golijata, ali bilo je tog nekog gradskog oduševljenja. Ja sam pobedio svog protivkandidata gradonačelnika Miodraga Unkovića na svim izbornim mestima u Starom gradu. Još nešto je bilo presudno za te prve izbore: nismo mogli da kontrolišemo glasačka mesta u provinciji, mogli su lopatama da trpaju glasove sebi. Kad pogledate te rezultate, tamo gde su oni dobijali, rezultati su bili 50,1, taman toliko da pobede.
       Bio sam uzbuđen kad sam ušao prvi put u Skupštinu. Ja sam ozbiljno shvatio ulogu narodnog poslanika, mislio sam da je to prava prilika da se nešto uradi. Međutim, moj prvi govor ticao se Kosova; rekao sam da nije dobro da se prihvataju poslanici koji su dobili svega sto glasova, od trideset hiljada mogućih, zato što Albanci nisu izašli na izbore. Predlagao sam da treba zalediti te mandate i razgovarati sa Albancima, nagovarati ih da izađu na izbore. Ako želimo da sačuvamo teritoriju Kosova, moramo da ih integrišemo. A kako ćemo ih integrisati ako ih nema u parlamentu? Bio sam zaprepašćen načinom na koji je moj predlog dočekan. Poslanici SPS-a doživljavali su opoziciju kao neprijatelje. Za njih je bilo nezamislivo da neko može da govori drugačije nego što oni misle, pogotovu da kritikuje vlast, vladu. To je dočekivano upadicama, gunđanjem. Mi smo se trudili da održimo nivo, izbegavali smo verbalne konflikte, blatili su se sa poslanicima iz drugih opozicionih partija.
      
       KRAJ VREDNOSTI: Brzo je postalo jasno da tu nema kome da se govori, da nikakva argumentacija ne važi. Šta god da sam predložio u Skupštini Srbije, to je bilo odbijano, a priori. Jedna jedina stvar koja je na moj predlog ušla u poslovnik, bilo je da se sa oružjem ne ulazi u Skupštinu. S obzirom na istoriju našeg parlamenta, to je bilo važno. Bilo je neshvatljivo čemu tolika arogancija i nestrpljenje. Imali su 198 poslanika, komotnu većinu, mogli su da pokažu malo više ležernosti. Ali, to je tipičan boljševički mentalitet: važno je da smo većina, e sad ćete videti šta može većina!
       Zažalio sam što sam u parlamentu kad je Šešelj dobio zadatak da svim sredstvima onemogućava Skupštinu i blati poslanike opozicije. Posle svakog ko bi se javio za reč, ustajao je i govorio: Ovaj je engleski špijun, ovaj je lopov, ovaj je jahao popove... Kao kad se zla žena nalakti na plot, pa ko god prođe, ona ga pljune i opsuje. Najstrašnije što su mnogi socijalistički poslanici uživali u tome, zabavljali se. Skupština je pretvorena u kafansku orgiju i to je bio kraj svih uljudnosti i vrednosti. Potpuno srozavanje. E, kad je Šešelj odlučio da im uskrati podršku, jer je tražio nagrade veće od onih koje su hteli da mu daju, zatražio je glasanje o poverenju vladi, odjednom se sve promenilo. Božović, koji je dozvoljavao Šešelju da orgija za govornicom, mada sam ga upozoravao šta je njegov zadatak, javno mi se izvinio. I to stalno pominje kad se sretnemo: "Jedini si čovek kome sam se izvinio!"
      
       DA LI JE MOGLO: Velika iluzija 9. marta bila je da Miloševićev režim visi u vazduhu. Meni je bilo zagonetno zašto se odigrao 9. mart, pod kojim okolnostima. Naime, tada je bilo zasedanje Predsedništva SFRJ na kojem je dogovoreno sa Kadijevićem da se uvede vanredno stanje. Rekao je: "Hoću, ali treba mi većina u Predsedništvu!" Račun je bio da će za tu odluku imati pet glasova, prema tri protiv. Bogićević je bio na njihovoj strani. Neobično je zašto se policija 9. marta ponašala tako nerazumno. Svi izlazi za demonstrante bili su zatvoreni - zašto? Da bi došlo do što veće tuče, da bi tenzija bila veća, da bi došlo do pucnjave kako bi se pojavili tenkovi kao razrešenje. E, kad se tenkovi pojave u Beogradu, mogu i u Zagrebu, i LJubljani. Zemlja je u opasnosti.
       Međutim, Bogić Bogićević odustane od glasanja za vanredno stanje, konsultovao se sa Bosancima, kažu: Nipošto! Glasanje u Predsedništvu se obavi rezultatom 4:4. Onda Kadijević kaže: Ne, ja to neću da radim na svoju ruku! Samo odlukom Predsedništva mogu da uvedem vanredno stanje! Tako je pao taj scenario, vidi se iz Jovićeve knjige. Propala je priča o vanrednom stanju a Miloševiću su demonstracije veoma smetale. Zato je pristao na sve uslove koje su studenti 11. marta postavili: Draškovića je pustio iz zatvora, smenio je Mitevića, žrtvovao Radmila Bogdanovića. Osetio se lično ugrožen studentskim demonstracijama, "plišanom revolucijom". E, sad, da li su studenti mogli više, to je pitanje. Ja mislim da nisu. Milošević im je vrlo galantno ispunio zahteve, a bilo ih je četiri. Drugo, raspoloženje građana bilo je da se prekine sa demonstracijama jer su pale žrtve. Tenzija kraj česme počela je da jenjava, to nije moglo da traje večno. Kad vam se ispune svi zahtevi, šta možete da radite dalje, da pevate do besvesti.
       Prema svim anketama koje su tada rađene, Milošević je bio u velikom padu; imao je samo 15 odsto biračke podrške, dok sam ja zbog svoje posredničke uloge u događajima imao 60 odsto. Građani su želeli smirenje i demokratizaciju društva, a ne nasilje.
      
       DEPOS: Godine 1992. imali smo još jedan demokratski uspon, međutim, nastali su problemi unutar opozicije: bilo je velikog nestrpljenja i nesposobnosti da se nađe zajednički jezik. Ideju Deposa promovisali smo na Glavnom odboru Demokratske stranke u Velikoj Plani. Došli su Mihiz i Selenić, Matija, Đorđije Vuković... Međutim, delu naše stranke učinilo se da to nije dovoljno monarhistički, ni dovoljno tradicionalno, da bi ideja Deposa trebalo da pođe u drugom smeru - autentično nacionalnom. Na tajnom sastanku kod akademika Srbinovića, na kojem su bili Vuk Drašković, Voja Koštunica, Vladeta Janković... došli su na ideju da mudre glave, kako su sebe nazivali, drže dizgine a stranke da vuku kola. Taj koncept meni je izgledao socijalističko arhaičan: postoje mudre glave koje će smisliti šta treba, a ostali samo treba da rade. To nije imalo demokratsku legitimaciju, svako za sebe može da kaže da je mudra glava. Selenić i Mihiz su me ubeđivali da to treba prihvatiti, rekao sam: "U redu, mi ćemo podržati Depos, ali ne može da se učlani kolektivno cela stranka i ima jedan glas među mudrim glavama!"
       Druga stvar je bio program: pravimo Vidovdanski sabor, dovedemo Aleksandra, okupi se pola miliona ljudi, dođe patrijarh i kruniše Aleksandra na Terazijama, koji onda kaže: 'Ajde Miloševiću - napolje! I dovede za predsednika onog koga on izabere. Najveća politička greška koju ljudi prave jeste ta što misle da ono što vide u svom krugu predstavlja ceo svet. Tako zaključuju o naciji. Onda nas lupi po glavi kad vidimo da ima mnogo više nekog drugog sveta, koji ne misli kao mi. Treba ići peške među narod, kakav je da je, pričaj mu priču, ako te zavoli, glasaće te, ako ne, neće - drugog puta nema.
      
       OZBILJAN UDARAC: U stranci su nastali sporovi o Deposu. Jedno jako krilo imalo je svoje ambicije, nije to bio samo problem Deposa. Na glasanju o poverenju Glavnom odboru stranke ostali su u manjini: 70 glasova prema 40. Ustaju i kažu: Mi odlazimo! Imamo stranku za Depos. Tako je nastao DSS. Bio je to ozbiljan udarac; praktično, trećina stranke je otišla. Da smo vodili ozbiljnije razgovore, iskrenije, otvorenije, iz današnje perspektive gledano, možda smo mogli ući u demokratski Depos. S obzirom na to šta se dogodilo s njim, ne bi bilo nekog velikog efekta jer je sve zbrzavano, nametnuto spolja.
       Iako se stalno uvećavala, Demokratska stranka se često cepala. To je bio njen problem. Godine 1992. na izborima smo dobili 450 hiljada glasova i osam poslaničkih mesta u saveznom parlamentu. Milošević je imao puno razloga da održi SPO, ili da ih ne negira, jer to je za njega tradicionalan desni koncept prema kome on izgleda kao moderan političar. Na drugoj strani stvorio je grubu radikalnu stranku, prema kojoj je onda njegovo ponašanje gotovo demokratsko. Prava alternativa Miloševiću bila je Demokratska stranka sa njenim modernim programom, ljudima i načinom ponašanja. U poređenju sa njom, on je izgledao demodiran, kao preživeli socrealistički autokrata. E, to je trebalo razbijati, i to je razbijano.
      
       U ĆOSIĆEVOJ SOBI: Sa Miloševićem sam se susreo nekoliko puta, na njegov zahtev ili slučajno, kao što se to dogodilo na Londonskoj konferenciji 1993. Povodom događaja 9. marta sreli smo se dva puta, posle događaja na Česmi. Tražio je da govorim i na Ušću, rekao sam: "Na Ušću su vaši, govorite im vi!" Kaže: "A patrijarh je pristao da govori!" "To je stvar njegove volje, ja nisam patrijarh. Mogu samo da vam prenesem studentske zahteve!" Nije on mene mogao da impresionira jer sam o njemu doneo zaključke još dok je bio predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista. Iznenadilo me je nešto drugo: mislio sam da će biti tvrđi u davanju slobode udruživanja, slobode štampi... U to vreme pokazao se galantnim. Neka piše i govori ko šta hoće! Ali, u ekonomiji nije bio takav: centralizacija privrede, veliki sistemi, cela zemlja jedno preduzeće, a on direktor. Imitiranje Brozove politike za Miloševića je bilo kobno. Nije razumeo da su se okolnosti potpuno izmenile, da nema mesta za svetsku istorijsku ulogu, da ne postoji više klackalica na kojoj je Tito igrao.
       Na Mirovnu konferenciju 1993. u London nisam hteo da putujem istim avionom kojim je išla naša državna delegacija. Rekao sam Ćosiću: "Izvinite, ja sam opozicija. Ja ću preko Budimpešte!" Stanovao sam kod Đorđa Zečevića, ali sam sa Ćosićem bio u telefonskoj vezi. Kad je bila prva konferencija, na kojoj je Iglberger brutalno nasrnuo na Miloševića preteći mu Hagom, i kad je Panić tražio njegovu ostavku, nazvao me Ćosić, kaže: "Ovi samo što nas ne biju! Da l'da odemo sa ove konferencije?!" Rekoh: "Nije tako strašno kao što izgleda! Analizirali smo Iglbergerov govor, nigde se ne spominje vojna intervencija." Ćosić me pozove da dođem u hotel, nalazio se pored Hajd parka. Na početku parka sretnem Izetbegovića sa ćerkom, nešto šapuće. Ispred hotela stoji Radovan Karadžić, kaže: "Vidi ovo, ne daju nam u hotel! Pravim konferenciju za štampu na ulici." Na stepeništu, sretnem Kertesa: "Je l' vidiš šta je uradio Panić, smenio me danas?!"
       Ćosićeva soba puna sveta: Dobričini lekari, ministar Jovanović, još neki ministri, savetnik Sveta Stojanović, Perišić kao ministar informisanja... U tom trenutku pojavljuje se Milošević, stanovao je u drugom krilu hotela, uđe i kaže: "Pa, Dobrice, ne možeš bez opozicije ni kad si vlast!?" Kažem mu: "Bilo bi bolje kada biste i vi sarađivali s opozicijom!" "O, dobro veče, profesore! Kažem ja skoro da ste vi najmanje loši u našoj lošoj opoziciji!" Odgovorim: "Mislim da vi imate svog ljubimca, Šešelja, ostanite mu verni?!" "Ne, ja sam samo rekao da mi se dopada zato što nije pod stranim uticajem!" "Čekajte, da vidimo ko je pod stranim uticajem?! Pred svedocima vam dajem mogućnost da vaše službe to istraže. Ako se utvrdi da sam od bilo koje službe ili vlade plaćen, iseljavam se na Novi Zeland! Ako nisam, nemojte govoriti takve stvari, ni u šali! Uostalom, vi i gospodin Šešelj ste doveli stranog državljanina za premijera države."
       Te 1993. ponudio mi je diplomatsko mesto u Vašingtonu, to je bilo ispipavanje pulsa.
      
       RUDI DUČKE I JELJCIN: Micotakis je bio prvi strani političar sa kojim sam se sreo. Pozvao nas je u rezidenciju grčkog ambasadora. Na kraju me je pitao: "Sad idem u Evropski savet, srešću uticajne ljude pa, šta da im kažem, kako da vam pomognemo?" U tom trenutku bilo mi je mnogo stvari u glavi; nismo imali ništa, ni stolice, ni faksa, bilo je to s proleća 1990. Tek smo se spremali za izborni okršaj. Znao sam samo jedno: da ne treba da kažem da nam je potreban novac. Odgovorio sam: Pa, ništa. Samo im prenesite utiske o nama iz ovog razgovora koji smo imali! Shvatio je. Kaže: "A, bogami, biće od vas političar!" Nažalost, mnogi naši ljudi iz sveta politike u takvim susretima odmah zakukaju nad svojim siromaštvom i svojim potrebama i to ostavlja loš utisak. Za ovih dest godina, ni u jednom razgovoru sa nekim stranim diplomatom nisam rekao da nam treba novac, da je stranka siromašna. To je, pre svega, prilično nepristojno.
       U Evropskom parlamentu govorio sam na plenarnoj sednici '91, kada su već počeli oružani sukobi u Jugoslaviji. Rekao sam: Ako se ne zaustavi rat u Jugoslaviji, ako je Evropa ne sačuva, poteći će reke izbeglica, i to će Evropu koštati mnogo više nego što bi je sad koštala bilo kakva akcija za spas Jugoslavije! Član parlamenta Oto fon Habzburg je, posle ovih mojih reči, demonstrativno napustio salu. Po reakciji štampe video sam da su ozbiljno shvatili ovu poruku. Naravno da ih je zanimalo koliko ćemo ih koštati.
       Grci su bili moji domaćini, poslanik Sarlis me je pitao: Pravićemo prijem za Jeljcina, da li biste došli? "Naravno!" Dva puta mi se dogodilo da vidim potpuno transformisane ljude kad drže govore. Prvi put sam to video kod Rudija Dučkea, jednog od vođa i ideologa nemačkih studenata 1968. Došao je iz Danske na Blohovu sahranu. Bio je nižeg rasta, crnpurast, u farmerkama, klompama, džemperu. Kad je počeo da govori, kao da je najednom porastao. Tad sam video šta znači talentovan, veliki govornik. Ovde ste imali obrnuto, ukrućenog Jeljcina, gotovo drvenog, sa teškom rečenicom. Tvrdo lice, koje se potpuno preobrazilo kad smo popili prvu metaksu. Onda je to bilo široko lice ruskog momka, razdragano, veselo. Potpuno druga osoba. Rekao mi je: "Pridite k nam, v Rosiji!" "Naravno, kad me pozovete!" Iznenadio sam se kad je poziv stigao, preko Hazbulatova, tada predsednika Sovjeta. Tako sam išao u Moskvu, u zvaničnu posetu. Na našu nesreću, tada je Rusija preuzimala kompetencije SSSR-a, Jeljcin je od jutra do večeri samo potpisivao rešenja. Čekali smo ispred njegove sobe, stalno izlaze ljudi zajapurenih lica. Kažu nam: Vidite, taj čovek je 20 godina bio ministar, sad je dobio otkaz!
       Najveći utisak od ruskih diplomata na mene je ostavio Lavrov, ozbiljan, zamišljen čovek. U drugoj prilici vodili smo dug razgovor, upravo u vreme spora oko koridora u Bosni - hoće li biti dug šest ili 16 kilometara, pitanje života i smrti. Pitao me je o čemu se tu radi. Pokušao sam da mu objasnim: Znate, to je stvar seljačke logike. Oni se oko toga tuku kao oko međe. Evo, moji bliski saradnici iz Bosne ubeđuju me da granice koje sad postavimo, važiće i za 2000. godina. Oni u to veruju jer ne misle procesno, misle teritorijalno. Pokušao sam da ih uverim da ako se neko sprema za mir, onda mu je svejedno koliko je širok taj koridor, granice postanu nevidljive, a ako se spremaš za rat, onda ni 600 kilometara nije dovoljno. Kaže: "Bilo je raznih delegacija iz Bosne, da li ti ljudi zaista misle da treba da uđemo u treći svetski rat za neke bosanske livade? "Kako da ne!", kažem. "Veoma veruju i to smatraju apsolutno vašom dužnošću!"
      
       MARGINALCI: U Americi nikad nisam govorio ono što bi oni želeli da čuju, naprotiv. U Kongresu sam, još 1991. rekao: Jeste, stanje ljudskih prava očajno je u celoj Jugoslaviji, na Kosovu još i gore. Ali, pravi problem na Kosovu nisu ljudska prava, nego njihov pokušaj da dođu do države. To je primitivni nacionalizam, takođe zaražen željom za suverenom državom. Kad sam to rekao, kao da sam učinio svetogrđe. Usledila je velika rasprava. Zanimljivo, kad u Americi spominjete Ruse, osveže im se emocije. Jednom sam u Beloj kući, u Komitetu za bezbednost, rekao da sam upravo bio u Rusiji - "Koga ste sreli? Lavrova? Kakav je vaš utisak? Kako izgleda?" Razgovor najednom živne, vidite gde su njihovi pravi interesi. Vi ste tu usput, nekakav marginalac, iako ste se namestili kao veliki problem.
       Većina diplomata koje sam sretao veoma su prazan svet. Oni su birokrati, tehnički obavljaju svoje poslove, uvek s nekim materijalom koji su im neke službe doturile. Budu ljubazni manje-više, najčešće ne mnogo kompetentni za razumevanje onog što se desilo.
      
       MILAN PANIĆ: Na prvom skupu koji je Dobrica Ćosić organizovao sa šefovima parlamentarnih grupa, kada je rečeno da Milan Panić treba da bude predsednik vlade, rekao sam: Mislim da je nonsens da se strani državljani postavljaju na takva važna politička mesta. Pobogu, pa nismo afričko pleme! Neposredno posle toga otišao sam u Vašington, Dobrica me je stalno zivkao: "Jesi li se sreo sa Panićem?!" Hteo je da se upozna sa mnom jer je mislio da su demokrate ovde značajne kao i u Americi, a nisu raspoloženi prema njemu. I Dobrica ga nije poznavao, hteo je da ima neki utisak. Kad sam ga video, na sve mi je ličio osim na predsednika vlade. Čovek nije bio obavešten ni o čemu. Što god smo mu rekli - U redu je, stvar je gotova. To ćemo da nacionalizujemo, to da privatizujemo... Ti ćeš biti ministar ovog, on ministar onog! Saletao me je da budem ministar spoljnih poslova ne shvatajući da je to činovnička vlada a ne koaliciona. Predložio sam mu nekoliko ljudi: Varadija, Ivića i Grubača. U njegovu vladu ušao je i Perišić, na Ćosićev zahtev. Znamo sudbinu Panića. Hteo je da uradi dobre stvari i na čudan način zadobio simpatije ljudi upravo zbog svoje neposrednosti, odsustva birokratske sterilnosti i političkih lukavstava.
      
       ODSUSTVO STILA: Učestvujete u jednom projektu srcem, nesebično dajete svoja 24 sata, sprijateljite se sa ljudima, odjednom ste svi kao jedna porodica - pravite stranku. Ali, tu počinje konkurencija, druga igra za koju nisam bio uvek raspoložen, ni pripremljen. To me je veoma činilo nezadovoljnim, ali stranka je nastavila da se širi i razvija, ušla je u parlament, pa u savezni, pa je dobila međunarodnu reputaciju. O njoj se čulo, okupila je sjajne ljude, imala dobar program. Radosni ste što se to tako odvija.
       Kad počne rascep u stranci, onda deluju drugi faktori. Teško je pričati šta je sve delovalo protiv Demokratske stranke. S jedne strane, otvoreno ili pritajeno delovao je deo nacionalne inteligencije. Kako mi je jednom rekao Mihiz: "Naš program zapravo je ono što je i Vukov - samo je on taj program obalavio!" Dakle, "zaklanom ostatku srpskog naroda" nisam bio po volji; smatrali su da nisam dovoljno nacionalan, da vodim apstraktnu politiku ljudskih prava, parlamentarnih procedura... Priznavali su da to radim dobro, iako nas je bilo sedmoro u Skupštini, vladali smo događajima koji su se odigravali. Ali, to njima nije bilo na srcu, ja nisam čovek koji odlazi na razne beogradske sedeljke. Pokušavali su preko Pekića, kasnije Koštunice i nekih drugih da prisvoje stranku. I onda, kad sam dobijao četiri petine glasova na Izbornoj skupštini, govorili su: "Gotovo je, smeniće te!" S druge strane, SPO, kao konkurentska stranka, pravio je male komplote sa Čavoškim i Miloševićem, kasnije sa Koštunicom. Opet s tom pričom koja je išla uz monarhiju, i tradicionalizam: "Demokratska stranka je malo sumnjiva, to su neki polulevi elementi!" Bio je to drugi front, ali sve to ne bi imalo uspeha da se nije uključio treći faktor: socijalisti. Postavili su svoje ljude, vršili razne uticaje, rovarili iznutra. Kad tome dodate lični faktor, ambicije mnogih, to je dovelo do cepanja u stranci. Milošević nije mogao imati saveznika u meni, verovao je da ako podrži nekog drugog u Demokratskoj stranci, moći će da računa na saradnju. Nudila su se razna ministarska mesta, koalicije, predsedništva vlade. Polako sam počeo da gubim tlo u stranci kad sam video kuda sve ide, podneo sam ostavku 1994. Bio sam razočaran zbog odsustva stila, zbog načina na koji je počelo da se govori i ponaša unutar stranke.