KAREL ČAPEK:

      Zašto nisam komunista
       Ovo pitanje je iskrslo iz čista mira među nekolicinom ljudi, sklonih pre svemu drugome nego da se bave politikom. Izvesno je da niko od prisutnih ne bi postavio pitanje: Zašto nisam član agrarne stranke ili Zašto nisam nacionalni demokrata. Ne biti član agrarne stranke, to još ne znači nekakvo određeno stanovište ili životno uverenje; ali ne biti komunista znači biti nekomunista; ne biti komunista nije puko poricanje nego određeni kredo.
       Za mene ovo pitanje znači olakšanje; jer meni je bilo i te kako potrebno ne toliko da polemišem s komunizmom, koliko da se sam pred sobom branim zbog toga što nisam komunista i zbog čega to ne mogu da budem. Bilo bi mi lakše kada bih bio. Živeo bih u veri da najodlučnije doprinosim popravljanju sveta; verovao bih da sam na strani siromašnih, a protiv bogatih, na strani gladnih protiv vreća novca; znao bih kako o čemu da mislim, šta da mrzim, šta da zanemarujem. Umesto toga, ja sam kao bos u trnju: goloruk, nezaštićen bilo kakvom doktrinom, osećam svu svoju nemoć da pomognem svetu i ne znajući često kako da se odbranim pred svojom savešću. Ako je moje srce na strani siromašnih, kako to da ipak nisam komunista?
       Zato što je moje srce na strani siromašnih.
       Video sam bedu tako bolnu i neizrecivu da mi je zagorčala sve čime jesam. Gde god sam bio, bežao bih od palata i muzeja da vidim život siromašnih, u ponižavajućoj ulozi bespomoćnog posmatrača. Nije dovoljno gledati i saosećati; trebalo bi da živim njihovim životom, ali ja se bojim smrti. Ove vašljive neljudske bede nema na štitu nijedne stranke; u one strašne brloge, u kojima nema ni eksera za vešanje, niti prljave krpe za prostiranje, komunizam viče sa oprezne daljine: za to je kriv društveni poredak; za dve godine, za dvadeset godina, zavijoriće zastave revolucije, a onda...
       Kako? Za dve godine? Za dvadeset godina? Zar možete tako ravnodušno dozvoliti da se tako živi još dva zimska meseca, još dve nedelje, još dva dana? Buržoazija koja ovde ne ume ili neće da pomogne meni je strana; ali jednako mi je stran i komunizam koji umesto pomoći nudi zastavu revolucije. Poslednja reč komunizma je vladati, a nikako spasavati; njegova velika parola je moć, nikako pomoć. Siromaštvo, glad, nezaposlenost nisu za komunizam nepodnošljiv bol i sramota, već rezervoar tamnih sila što kipi masom gneva i otpora. "Tome je kriv društveni poredak." Ne, za to smo krivi svi, bez obzira na to da li nad ljudskom bedom stojimo s rukama u džepovima ili sa zastavom revolucije u ruci.
       Siromašni ljudi nisu klasa, već upravo oni deklasirani, odbačeni i neorganizovani; oni nikada neće biti na stepenicama koje vode ka prestolu, bez obzira ko na njemu sedi. Gladni ne žele da vladaju, nego da jedu; sa gledišta bede svejedno je ko vlada; važno je samo to kako se mi kao ljudi osećamo. Beda nije institucija ili klasa, nego nesreća; i dok se osvrćem za pozivom da se pruži neposredna pomoć ljudima, nalazim umesto toga hladnu doktrinu klasne vlasti. Ne mogu da budem komunista zato što moral komunizma nije moral pomoći. Zato što propoveda odstranjivanje društvenog poretka, a nikako odstranjivanje društvenog zla, što jeste beda. Zato što - ako uopšte želi da pomogne siromašnima - čini to uz uslovljavanje: najpre moramo da vladamo, a zatim će - možda - doći red i na vas. Nažalost, ni ovo uslovljeno spasenje nije u tekstu zajamčeno.
       Siromašni ljudi nisu masa. Hiljadu radnika može pomoći jednom radniku u njegovoj egzistencijalnoj borbi; ali hiljadu siromaha ne može pomoći jednom siromahu ni za komad hleba. Siromašan, gladan, bespomoćan čovek je apsolutno usamljen. NJegov život je istorija za sebe, nespojiva sa drugima; to je individualan slučaj jer je reč o nesreći, i kada liči na druge slučajeve kao jaje jajetu. Prevrnite društvo bilo čime naopačke; siromašni će opet pasti na dno, a najčešće će biti da će im se pridružiti novi.
       Nisam ni za trunčicu aristokrata, ali ne verujem u vrednost masa. Uostalom, valjda niko ozbiljno i ne tvrdi da će mase vladati; one su samo materijalno sredstvo za postizanje određenih ciljeva; one su prosto politički materijal u mnogo grubljem i bezobraznijem smislu nego partijsko članstvo drugih boja. Potrebno je ugurati čoveka u nekakav kalup da bi postao masovni materijal; treba mu dati uniformu od određenog sukna ili od određenih ideja; nažalost, uniforma od ideja se obično posle odsluženog roka ne može svući. Počeo bih da duboko poštujem komunizam kada bi prišao radniku i pošteno mu rekao: "Tražim od tebe nešto, ali ti ništa ne obećavam; tražim da kod mene budeš komad, jedinica, materijal, onako kao što si komad i materijal u fabrici; ima da slušaš i da ćutiš, kao što slušaš i ćutiš u fabrici. Zato ćeš jednom, kada se sve promeni, ostati to što jesi; biće ti gore ili bolje, što ti ne mogu zajamčiti; poredak u svetu neće prema tebi biti ni štedriji, niti ljubazniji, ali biće pravedniji." Mislim da bi se većina radnika veoma zamislila nad takvom ponudom; ali bi ona ipak bila potpuno poštena, i, ko zna, da li iz visokomoralnih razloga ne bi bila prihvatljivija od svih dosadašnjih ponuda.
       Hraniti siromašnog čoveka obećanjima - to znači potkradati siromaha. Možda će lakše živeti ako mu slikaju debele guske na vrbi; ali, praktično je i danas, kao i pre sto godina, bolji vrabac u ruci nego golub na krovu vladine palate, i bolja je vatra u peći, nego crveni petao na krovovima palata, kojih, uostalom, kod nas ima mnogo manje nego što bi to poverovao čovek kojem umesto sopstvenih očiju nameću klasnu svest; jer, mi smo po životnom standardu - osim retkih izuzetaka - uglavnom skroman narod, što se po pravilu zaboravlja da konstatuje. Uobičajeno se kaže da siromašan čovek nema šta da rizikuje; naprotiv, bilo šta da se desi, siromah rizikuje najviše, jer ako nešto izgubi, gubi poslednju koru hleba; a siromahovom korom hleba ne prave se eksperimenti. Nijedna revolucija se neće odigrati na leđima malog broja ljudi, već na leđima najvećeg broja; bilo da je reč o ratu ili o valutnoj krizi, ili o bilo čemu drugome, siromah je onaj koji najpre i najteže strada; prosto, nema granica i dna bede. Najtruliji na svetu nije krov bogataša nego krov siromaha; prodrmajte svetom pa idite i pogledajte koga je to zatrpalo.
       Šta, dakle, činiti? Što se mene tiče, ne može me previše utešiti reč "razvoj"; mislim da je beda jedina stvar na svetu koja se ne razvija, nego samo haotično raste. Ali nije moguće odlagati pitanje siromašnih za nekakav budući poredak: ako uopšte ikada treba da im se pomogne, to treba početi već danas. Naravno, pitanje je da li današnji svet ima za to dovoljno moralnih sredstava; komunizam kaže da ih uopšte nema; eto, upravo to poricanje jeste ono u čemu se razilazimo. Doduše, ne želim da tvrdim da ima dovoljno savršeno pravednih u ovoj socijalnoj Sodomi; ali u svakom od nas sodomskih postoji delić pravednosti i ja verujem da bismo se posle dužeg truda i mnogo mahanja rukama mogli dogovoriti o sasvim pristojnoj pravednosti. Komunizam, međutim, veli da se ne možemo dogovoriti; očigledno sumnja uopšte u ljudsku vrednost većine ljudi, ali će nas ipak o toj stvari i dalje poučavati. Današnje društvo se nije srušilo kada je sprovelo kakvu-takvu zaštitu nezaposlenih, ostarelih i bolesnih, ne govorim da je to dovoljno, ali važno je za siromašne i za mene da je bar toliko moglo biti učinjeno danas, odmah, na licu mesta, bez nervoznog čekanja na slavni trenutak u kojem će zavijoriti zastava revolucije.
       Verovati da je pitanje siromašnih zadatak današnjeg, a ne tek budućeg poretka, to svakako znači - ne biti komunista. Verovati da su preči komad hleba i vatra u peći danas nego revolucija za dvadeset godina, to znači imati veoma nekomunistički temperament.
       Najneobičnija i najneljudskija je u komunizmu njegova naročita sumornost. Što gore, to bolje; ako biciklista obori gluvu baku, to je dokaz truleži današnjeg poretka; ako radnik gurne prst u točkiće mašine, njegov jadni prst neće smrviti točkići, nego građani, i to još sa krvožednim uživanjem. Srca svih ljudi koji iz ovih ili onih ličnih razloga nisu komunisti, zverska su i gnusna kao čir; nema nijedne dobre dlake u celom današnjem poretku; što jeste, rđavo je.
       U jednoj baladi veli Jirži Volker: "Najdublje u tvom srcu, Siromahu, vidim mržnju." To je strašna reč, ali naročito zato što je i sasvim netačna. Na dnu siromahovog srca je pre čudesna i prekrasna veselost. Radnik kraj mašine će se i te kako radije šaliti nego fabrikant ili direktor fabrike; zidari na građevini zbijaju više šala nego graditelj ili vlasnik kuće, i ako neko peva u domaćinstvu, to je svakako pre služavka koja riba pod nego njena gospođa. Takozvani proleter je po prirodi sklon takoreći radosnom i detinjastom shvatanju života; komunistički pesimizam i mrgodna mržnja se u njega pumpaju veštački, i to još kroz prljave cevi. Ovaj uvoz očajničke sumornosti naziva se "revolucionarno vaspitanje masa" ili "jačanje klasne svesti". Siromahu koji ima toliko malo uzimaju još i primitivno radovanje životu; to je prva rata otplate za budući bolji svet.
       Klima komunizma je negostoljubiva i neljudska; nema srednje temperature između ledene buržoazije i revolucionarne vatre; ne postoji ništa čemu bi se proleter smeo sa uživanjem i bez uznemiravanja predati. Na svetu nema ručka ili večere; ili je to buđava korica siromaha ili ždranje gospode. Nema više ljubavi, nego samo perverzija bogataša ili proleterskog razmnožavanja. Buržuj udiše sopstvenu trulež, a radnik tuberkulozu; vazduh je time nekako iščezao. Ne znam da li su se novinari i pisci uživeli u ovu besmislenu sliku sveta ili svesno lažu; znam samo to da naivan i neiskusan čovek, kakav je većinom proleter, živi u jezivo iskrivljenom svetu, koji mu odista ne vredi ni za šta osim da bude iz korena iščupan. Ali budući da je takav svet samo izmišljen, bilo bi odista vreme da se iz korena iščupa ova sumorna fikcija, možda i nekakvim revolucionarnim činom; u tom slučaju spadam među oduševljene pristalice te stvari. Nema sumnje da u našoj dolini suza ima previše neizrecive nesreće, prekomernog stradanja, relativno malo blagostanja i najmanje radosti; što se mene tiče, ne mislim da je moj običaj da nekako naročito ružičasto prikazujem svet, ali kad god se sapletem o neljudsku negaciju i tragičnost komunizma, hteo bih da u ogorčenom protestu vičem kako to nije istina i da sve to ipak tako ne izgleda. Upoznao sam veoma malo ljudi koji ne bi zaslužili da zbog nekog dobrog dela ne dobiju makar i mrvicu spasenja; veoma je malo onih na koje bi makar malo razborit i blagonaklon Gospod mogao da sipa samo vatru i sumpor. U svetu ima mnogo više ograničenosti nego istinske rđavosti; ima u njemu ipak više simpatija i poverenja, ljubaznosti i dobre volje da bi se mogao prelomiti štap nad ljudskim svetom. Ne verujem u savršenstvo današnjeg niti budućeg čoveka; svet neće postati raj ni putem dobra, niti revolucijom, pa ni istrebljenjem ljudskog plemena. Ali kada bismo mogli da na neki način saberemo sve dobro što se, na kraju krajeva, nalazi u svakom od nas grešnih ljudskih stvorenja, verujem da bi se na tome ipak mogao izgraditi svet mnogo pristojniji nego što je ovaj dosadašnji. Možda ćete reći da je to glupa filantropija; da ja spadam među one idiote koji vole čoveka, zato što je čovek.
       Veoma je lako, recimo, reći da je šuma crna, ali nijedno stablo u šumi nije crno, nego je crveno i zeleno, jer to su obične jele ili omorike. Veoma je lako reći da je društvo rđavo; ali potražite načelno rđave ljude. Pokušajte da sudite svetu bez brutalnih generalizacija; za časak vam neće ostati ni mrvice od vaših načela. Pretpostavka komunizma je veštačko ili namerno nepoznavanje sveta. Ako neko kaže da mrzi Nemce, rado bih mu rekao da ode da živi među njima; posle mesec dana upitao bih ga da li mrzi svoju nemačku stanodavku, da li ga obuzima želja da prereže grkljan germanskom prodavcu rotkvica ili da udavi tevtonsku bakicu koja mu prodaje šibice. Jedan od najnemoralnijih darova ljudskog duha jeste dar generalizacije; umesto da skuplja iskustva, on želi da ih prosto nadomesti. U komunističkim novinama nećete pročitati o svetu ništa drugo nego da je skroz mizeran; za čoveka kojem ograničenost ne predstavlja vrhunac saznanja to je ipak malo.
       Mržnja, neznanje, suštinsko nepoverenje, to je psihički svet komunizma; lekarska dijagnoza bi rekla da je to patološki negativizam. Ako čovek postane masa, možda će biti lakše podložan ovoj zarazi; ali u privatnom životu to ništa ne vredi. Stanite za časak pored prosjaka na uglu ulice: zapazićete ko će od prolaznika najpre ispovrteti iz džepa onaj novčić; u sedam do deset slučajeva to su ljudi koji su i sami na ivici siromaštva; ostala tri slučaja su žene. Iz ove činjenice komunista bi verovatno zaključio da buržuj ima tvrdo srce; ja, međutim, iz toga zaključujem nešto mnogo lepše, naime, da proleter uglavnom ima meko srce i da je suštinski sklon ljubaznosti, ljubavi i požrtvovanju. Komunizam sa svojom klasnom mržnjom i besnilom hoće da od takvog čoveka napravi hulju; siromašan čovek ne zaslužuje takvo poniženje.
       Današnjem svetu nije potrebna mržnja, nego dobra volja, susretljivost, slaganje i saradnja; potrebna mu je pristojnija moralna klima; mislim da bi se s malo obične ljubavi i srdačnosti još mogla praviti čuda. Branim današnji svet ne zato što bi to bio svet bogatih, već zato što je to istovremeno svet siromašnih, a zatim onih srednjih, onih čvrstih između žrvnjeva kapitala i klasnog proletarijata, koji danas kako-tako održavaju i spasavaju najveći deo ljudskih vrednosti. Ne poznajem u celini onih deset hiljada bogatih i otuda ne mogu da sudim o njima, ali ocenjivao sam klasu koja se naziva buržoazijom tako da su mi zamerali prljavi pesimizam. To kažem zato što, otuda, imam veće pravo da u određenoj meri zastupam one za čije nedostatke i krivice svakako nisam slep. Proletarijat ovu klasu ne može da zameni, ali može da u nju uđe. Ne postoji proleterska kultura uprkos svim programskim obmanama; ne postoji danas u celini ni etnografska kultura, niti aristokratska ili religiozna kultura; šta ostaje od kulturnih vrednosti leži na upornom, konzervativnom a pri tome i snažno individualizovanom buržoaskom sloju. Kada bi se proletarijat pozvao na svoj deo učešća u ovoj tradiciji, kada bi rekao: Dobro, preuzeću današnji svet i brinuću o njemu sa svim vrednostima koje u njemu postoje, možda bismo se o takvoj probi mogli i dogovoriti; ali ako komunizam kreće napred od toga što najpre jednim potezom odbacuje kao nepotreban šund sve što naziva buržoaskom kulturom, onda zbogom; u tom času makar iole odgovoran čovek počinje da prebrojava sve što bi na taj način bilo uništeno.
       Već sam istakao da istinsko siromaštvo nije institucija, nego nesreća. Možete prevrnuti sve poretke, ali nećete sprečiti to da čoveka ne zadesi nesreća, da se ne razboli, da ne trpi od gladi i zime, da mu nije potrebna ruka pomoći. Radite šta god hoćete, ali nesreća nameće čoveku moralni, a nipošto socijalni zadatak. Tvrd je govor komunizma: ne govori o vrednostima saosećanja, susretljivosti, pomoći i ljudske solidarnosti, već samouvereno veli da nije sentimentalan. Ali upravo je to za mene najgore, to što nije sentimentalan, jer ja jesam sentimentalan, kao bilo koja služavka, kao svaki glupak, kao svaki pristojan čovek; samo hulja i demagog nisu sentimentalni. Bez sentimentalnih razloga nećeš dati bližnjem ni čašu vode; razumski razlozi te neće navesti ni na to da čoveku koji se okliznuo pomogneš da stane na noge.
       Zatim je tu i pitanje nasilja. Nisam stara gospođica da se krstim kad čujem reč "nasilje"; priznajem da bih ponekad sa zadovoljstvom nalupao čoveka koji izgovara rđave razloge ili laže; ali to, nažalost, ne ide, jer ili sam ja slabiji od njega, ili je on suviše slab da bi se mogao braniti. Kao što vidite, nisam baš hrabar; ali kada bi građani počeli da najavljuju da će pobiti siromahe, svakako bih se pokupio i trčao da pomognem siromašnim ljudima. Pristojan čovek ne može da bude na strani onog koji preti; i u borbi postoji fair-pladž, i agitator koji viče da proletarijat treba naoružati, a da se jednako strasno ne zalaže i za obavezno naoružavanje građana, od piljara do direktora banaka, razara ljudsko društvo - nipošto nasiljem, nego gaženjem prirodnog i jednostavnog poštenja.
       Nazivaju me "relativistom" zbog naročite i očigledno prilično teške intelektualne krivice - što se trudim da razumem sve; zabadam nos u sve nauke i sve književnosti, sve do crnačkih bajki, i otkrivam s mističnom radošću da se uz malo strpljenja i jednostavnosti možemo kako-tako sporazumeti sa svim ljudima, bez obzira na boju kože ili na veru. Tu očigledno postoji nekakva zajednička ljudska logika i zaliha zajedničkih ljudskih vrednosti kao što su ljubav, humor, apetit, optimizam i mnogo šta drugog bez čega se ne može živeti. I tu me ponekad hvata jeza zbog toga što se ne mogu razumeti s komunizmom. Shvatam njegove ideale, ali ne mogu da shvatim njegov metod. Ponekad mi se čini kao da govori stranim jezikom i kao da njegovo mišljenje podleže drugačijim zakonima. Ako jedan narod veruje da ljudi treba da se međusobno podnose, a drugi da treba da se međusobno pojedu, to je, doduše, veoma živopisna razlika, ali nipošto apsolutno načelna; ali ako komunizam veruje da pucati u čoveka s leđa nije zločin, onda se tu pojavljuje nešto što ne mogu da razumem, makar da mi to kažu i na mom rođenom češkom jeziku; obuzima me strašan utisak haosa i istinski strah da se tako nikada nećemo dogovoriti.
       Verujem i danas da postoji nekoliko moralnih i razumskih stvari po kojima čovek prepoznaje čoveka. Metoda komunizma je široko zasnovani pokušaj međunarodnog nerazumevanja; to je pokušaj da se ljudski svet razbije na komade koji ne pripadaju jedan drugome i nemaju sebi šta da kažu. Šta je dobro na jednoj strani, ne može i ne sme da bude dobro na drugoj; kao da i ovde i tamo ljudi nisu fiziološki i moralno isti. Pošaljite protiv mene najortodoksnijeg komunistu; ako me odmah ne ubije na mestu, nadam se da ću se s njime složiti, lično, u mnogim stvarima, ako se, naravno, ne tiču komunizma. Ali komunizam se načelno neće složiti sa onim drugim ni u onome što se ne tiče komunizma; razgovarajte s njim o funkciji slezine, a on će reći da je to građanska nauka; isto tako postoje građanska poezija, građanski romantizam, građanski humanizam i tako dalje. Snaga uverenja kakvu ćete naći kod komunista u svakoj sitnici, takoreći je nadljudska: ne zato što bi to uverenje bilo tako uzvišeno, već zato što ga nikada ne dovode u pitanje. Ili to možda i nije snaga uverenja, nego ritualni propis, ili, na kraju krajeva, zanat.
       Ali meni je naročito žao upravo proletera koji se na taj način neposredno odvajaju od ostalog obrazovanog sveta, a da im to nije nadoknađeno nečim drugim osim varljivo zamamnim horizontima divota revolucije. Komunizam zatvara kordon između proletera i sveta; i to sve vi, komunisti-intelektualci, koji stojite sa drečavo obojenim štitovima između proletera i onoga što je pripremljeno za njih kao sudbina za novodošle. Ali još ima mesta za golubicu mira, ako ne među vama, onda iznad vaših glava, ili neposredno odozgo.
       Lakše mi je kada sam rekao makar i ovo nekoliko reči, iako to nije sve; osećam se kao da sam se ispovedio. Ne pripadam nikakvoj gomili i moj spor sa komunizmom nije spor načela, nego lične savesti. A kada bih mogao da se sporim sa savešću, a nipošto sa načelima, verujem da bi bilo moguće da se bar razumemo, a već to bi bilo mnogo.
      
       - KRAJ -
      
      

Karel Čapek je kod nas poznat pre svega kao prozni i dramski pisac. Manje je poznato da je Čapek skoro dvadeset godina bio politički kolumnista - sledeći demokratsku politiku svog mentora i prijatelja Tomaša Masarika, Čapek je pronicljivo, duhovito i popularno osvetljavao aktuelna i univerzalna politička pitanja. U nekoliko nastavaka, NIN će objaviti Čapekova gledanja na demokratiju, političke stranke, kompromis u politici, tradiciju, nacionalizam - posebno je ovaj ogled za nas aktuelan - i komunizam (Čapek piše o komunizmu njegovog vremena, naravno). Članci Karela Čapeka biće objavljeni u okviru šire celine - knjige "O opštim stvarima ili Zoon politikon" u izdanju "Stubova kulture", u prevodu Aleksandra Ilića.