Operativno, Binel je bio "srpski agent" (najverovatnije u Briselu) mada je formalno radio za "glavnog francuskog vojnog kontraobaveštajca, generala Filipa Rondoa, koji je svojevremeno provalio i samog Karlosa..."
Zanimanje za ovaj slučaj ne prestaje i zato što je Binel prešao u kontraofanzivu zapretivši da će tužiti ne samo francuske vojne vlasti, koje su ga "izigrale, žrtvovale, jer je sve bilo unapred dogovoreno", već i američku administraciju iz sličnih razloga i zato što su "po svaku cenu hteli da bombarduju Srbiju"

      U francuskom vojnom predstavništvu (u Briselu) živeli smo u nezdravoj atmosferi. Između ostalog, tako je bilo i zbog odlaska načelnika generalštaba u činu pukovnika, koji je svojom mirnoćom, poznavanjem dosijea i okruženja u kojem smo se nalazili, unosio osećanje zdravog smisla koje su generali ponekad gubili iz vida. On je svoju karijeru delom izgrađivao i u centralnoj administraciji. Poticao je iz onog vojnopolitičkog reda u kojem je proveo više godina, kao i general Virot. NJih dvojica, verovatno i ne shvatajući to, stigli su, prema mom osećanju, dotle da malo previše rezonuju kao diplomate, što nije bio njihov posao, a malo nedovoljno kao vojnici. U isto vreme, francuska ambasada pri NATO-u tražila je strateške studije od diplomata kojima su nedostajala vojna znanja. Mešajući rodove, posao se više nije obavljao kako treba. Manjkavost tog sistema postala je očigledna tek kad je NATO počeo da ulazi u pripremanje vojnih odluka.
      
       Vojnici, diplomate, svako na svom mestu
       Najvažnije odluke su one koje se u Briselu mućkaju među nacionalnim delegacijama, a utoliko su važna i ministarska odeljenja koja imaju samo jednu ideju: ukloniti vojnike koji služe kao pomoćno oruđe u "politici drugih sredstava". U tome će oni uspevati onoliko koliko se vojnici budu hvatali u njihovu igru i ne budu uspevali da objasne diplomatama šta je realnost rata i koje su zamke s kojima se treba suočiti pa ih prema tome i predviđati, posebno u odnosima sa saveznicima tako prepredenim kao što je Vašington.
       Ali da bi se igrala ta savetnička uloga, neophodno je da se službovalo i na drugim mestima a ne samo u ministarstvima.
       Primena sirove sile pretpostavlja i prethodno moralno oblikovanje iz kojeg se dobijaju časovi na Sen-Sir-Koekidanu (specijalna vojna škola, prim. prev.), u Brestu ili u Salon-d-Provansu, u Sen-Meksanu ili u vojnim školama, sve pod imenom "opšte vojno obrazovanje". To je, u stvari, neophodno obrazovanje za vođenje ratnih operacija, što znači na granici morala, koliko da se ne izgubi duša. A ovog opšteg vojnog obrazovanja nisu lišene ni škole ni univerziteti na kojima se obrazuju naši rukovodioci u građanskom životu.
       U ovom vežbanju ne-prava, što rat i jeste, čast francuskih - i britanskih - vojnika uvek je podrazumevala da znaju da jedan kuršum, kad uleti u telo, proizvodi jednak bol, da je krv iste boje, i da su lomovi u porodicama isti, bez obzira kojoj je strani pripadala žrtva.
       Mnogi naši političari potpuno su neprobojni za te temeljne istine. Oni upravljaju krizama, to jest svojim karijerama. I za sve vreme dok "upravljaju", narodi pate. NJih je za to malo briga, jer su pojmom stanovništva zamenili pojam naroda. Apstraktan broj zamenio je ljude s njihovim kulturama, težnjama, radostima, njihovim smehom i nadasve dečjim pogledom.
       Jugoslovensko pitanje postajalo je predominantno. Izvestan broj oficira koji nisu živeli u oblacima slutio je da idemo ka reprizi slučaja Bosna i Hercegovina. Evropljani su se posle operacije Alba bili povukli iz Albanije, ali tamo su prilike još bile nestabilne. Manifestacije kosovskih Albanaca u Briselu postajale su sve češće, i mi smo smatrali da će, kao i u svim drugim krizama raspada Jugoslavije, vlade odgovoriti u skladu sa ispoljenim osećanjima njihove javnosti. Težina principa mešanja u humanitarne svrhe bila nam je poznata, kao i njegova nespojivost s retkim pisanim zakonima međunarodnog prava.
       Na vojnom planu, da bi se otklonilo svako iznenađenje, američki general, vrhovni komandant savezničkih snaga u Evropi, pripremao je sa svojim glavnom štabom planove operacija za intervenciju na Kosovu. U hodnicima se govorkalo o intervenciji koju će UN poveriti NATO-u, da bi se u toj jugoslovenskoj pokrajini povratio mir.
       Štampa je bez nijansiranja kao loše momke označavala Jugoslovene, glasovite Srbe da bi mera bila potpuna, jer je represija koju su preduzimali protiv Oslobodilačke vojske Kosova bila suviše žestoka. Vojna obaveštenja koja su stizala do nas bila su manje karikaturalna i u njima su konstatovane ofanzivne operacije koje su u pojedinim predelima vodili Albanci pridošli na Kosovo ilegalnim prelascima jugoslovenske granice. Računajući sa onim što smo znali o završetku operacije Alba, nismo bili iznenađeni. Još jednom smo posmatrali kako se u štampi montira operacija dezinformacije i osećali smo da će Srbi, ponovo, reagovati na to pojačavajući žestinu svojih operacija koje su krstili "održavanjem reda", u inat međunarodnoj etiketi "delilaca lekcija". Sve u svemu, jugoslovenski civili na Kosovu, koliko Srbi toliko i albanofili, imali su da podmire troškove takve situacije.
       Hvatala me je mučnina gledajući kako Milošević i njegovi žbiri očigledno nisu ništa razumeli, ali i zbog toga što sam na maglovit način osećao da će se ponoviti greške koje sam konstatovao u Bosni i Hercegovini. Ono malo što sam znao o OVK (u francuskom tekstu: UČK) nije me navodilo na poštovanje prema njenim vojnicima. Činilo mi se da bi jedino rešenje bilo da se efikasno podrži jugoslovenski Gandi, Ibrahim Rugova. Ali nisam sagledavao kako je to moguće u delu Evrope gde istorijske fantazmagorije svakog učesnika vode ka nasilju ili najtežim političkim greškama, što izlazi na isto.
       Mesec jul je u NATO-u pun protokolarnih događanja. Američki nacionalni praznik slavi se 4. jula, a 14.jul slave Francuzi, mada ga isto tako slavi i grad Lijež koji po tradiciji slavi francuski nacionalni praznik, dok je 21. jul belgijski nacionalni praznik.
      
       Susret
       Sredinom jula kod mene je zazvonio telefon. Javljao se neki g. Jovan Milanović koji se predstavio kao prvi savetnik Jugoslavije pri Evropskoj uniji. Hteo je da pozove generala Virota na jedan radni ručak s ciljem da porazgovaraju o vojnopolitičkom položaju Francuske u odnosu na jugoslovensku krizu. Preneo sam poziv generalu koji je prihvatio ručak. Čuo sam ga kako govori jednom diplomati da sa mnom uredi pitanja pojedinosti. Sastanak je zakazan za 24. jul 1998. u jednom srpskom restoranu u Caventemu, gradiću u blizini Glavnog štaba NATO-a.
       Kad smo oko 24. jula primili faks kojim se potvrđuje poziv, general mi reče da se predomislio. Hteo bi da taj ručak odloži za septembar, jer ne bi bilo dobro da druge zemlje saznaju kako jedan francuski vojni predstavnik ruča s nekim srpskim diplomatom.
       Ponovo sam, dakle, stupio u vezu s g. Milanovićem da bih ručak odložio za septembar, navodeći izgovor koji mi je naložio general. Moj sagovornik je izgledao pometen. Pitao me je da li bih ja mogao da dođem na ručak umesto generala. Odgovorio sam da je to moguće, ali u četvrtak 23. jula a ne u petak 24. U stvari, želeo sam da o tom ručku mogu da podnesem izveštaj generalu. Moj šef odlazio je na odsustvo 25. jula i nisam znao neće li svoju kancelariju napustiti već u petak početkom poslepodneva, pre nego što bih se ja vratio s ručka.
       Susret je bio kurtoazan, ali bilo je jasno da je diplomata nastojao da uspostavi kontakt s generalom Virotom. NJegovi maniri i središne tačke interesovanja navele su me da mislim kako je on više obaveštajni agent nego diplomata. "Složili" smo se tim pre što sam mu ja rekao kako sam proveo šest meseci u Bosni i Hercegovini kao oficir logističar, što nije bila istina jer sam tamo bio kao obaveštajni oficir. Rekao sam mu kako posebno cenim Srbe, i da se moj deda borio na njihovoj strani pod generalom Franše d'Epereom. I to je bilo potpuno netačno, ali hteo sam da mu ulijem poverenje da bih što bolje zaokružio svoja saznanja o njemu.
       U tom prvom kontaktu, g. Milanović je nastojao da sazna sasvim opšte stvari. Odgovori koje sam mu davao bili su takođe opšti i usmereni na to da kod njega stvore utisak da ja znam onoliko koliko i svaki drugi oficir može da zna o međunarodnoj situaciji.
       Posle povratka u kancelariju podneo sam generalu izveštaj o ručku i zaključio time da mi se ne čini zgodnim da se sretne s jugoslovenskim "diplomatom", čak ni u septembru. Saopštio sam mu svoje uverenje da je pre reč o obaveštajnom agentu nego o diplomati. General me je upitao da li o tome treba da izvestimo i francuske službe.
       Nisam bio oduševljen. Svi su se spremali da krenu na odmore, a francuske službe će hteti da čuju mene a ne generala. A tokom leta, u vreme odmora i premeštaja, u Parizu ne bi bilo mnogo sveta. Bojao sam se da bi me mogli odvojeno pozivati u DGSE (Opšta uprava spoljne bezbednosti, prim. prev.), DST (Nacionalna obaveštajna agencija) i DPSD (Vojna obaveštajna uprava), u tri različite nedelje što bi miniralo moj suviše dragocen odmor. Nije bilo ničeg ozbiljnog što bi se moglo reći "kontrašpijunima". Milanovića mi francuske službe nisu označile kao opasnog, a njihov je zadatak da nas opominju kad je reč o osobama koje treba izbegavati. Rekao sam, dakle, svom generalu da sve može da sačeka do septembra, da nema nikakve žurbe. Složio se s tim.
       Po završetku radnog vremena, uveče, otišao sam kod Milanovića. To mi je davalo mogućnost da vidim na šta liči njegov stan. Poseta je potvrdila ono što sam mislio o njemu: sasvim je ličio na obaveštajnog agenta. Uprkos ramu sa slikama njegove žene i dece, osećalo se da je to stan u kojem neko retko boravi. Čovek je živeo u Briselu kao geografski neženja, što je dosta zgodno za način života jednog agenta čiji je posao opasan, ali nije za diplomatu.
       Početkom tog leta 1998, dva meseca pre nego što će u Ujedinjenim nacijama biti doneta bila kakva odluka o Jugoslaviji, bilo je u Briselu i drugih "diplomata" njegove vrste, od onih koji bi mogli predstavljati neposredniju opasnost od jednog Jugoslovena. Reč je o "diplomatama" iz zemalja nekadašnjeg Varšavskog pakta s kojima smo se redovno sretali u okviru "Partnerstva za mir", od kojih su neki čak imali pristup i u određene zone našeg glavnog štaba. Lepo ćemo videti da li će nas Srbin potražiti u septembru, i onda ćemo prijaviti.
      
       Priprema zločinačke operacije
       Posle mog povratka s odmora, međunarodna situacija bila je izmenjena. Političari međunarodne zajednice behu doneli odluku da od Slobodana Miloševića zahtevaju da sa Kosova povuče specijalne snage Ministarstva odbrane. Obim i sastav trupa u toj pokrajini trebalo je da svede na nivo na kojem su one bile pre početka oružanih operacija koje je Beograd pokrenuo već od januara 1998.
       Vojnici NATO-a, pod vrhovnom komandom američkog generala Veslija Klarka, pripremali su jednu od onih operacija totalnog rata za kakve su se jedino i uvežbavale snage Saveza tokom četrdeset godina hladnog rata. Po svojoj volji, vlade zemalja NATO-a prihvatale su predznak masovnih i neselektivnih udara po celoj jednoj zemlji, da bi pokušale da bace na kolena njenog prokazanog vođu. Neka vrsta histerije bojila je govore učesnika vojnih i građanskih skupova kad bi progovorili o "Srbima". Očigledno su gubili iz vida da bi, ako dođe do toga da "pokrenu operaciju", time dali da se udari po civilima, među kojima mnogi ne bi bili Srbi, a i da među Srbima ne podržavaju baš svi Miloševića. Na drugoj strani, osim prvih udara koji bi trebalo da "svedu na nulu" jugoslovensku protivvazdušnu odbranu, planom su predviđali početak razaranja svih strateških civilnih infrastruktura u zemlji, pre nego što se krene u napad na vojne snage.
       "Pokrenuti operaciju", "svesti na nulu". Ne shvatajući to, vojnici i diplomate su, govoreći o životu i smrti ljudskih bića, koristili rečnik video-igara...
       I što je vreme više prolazilo, tim su se više predstavnici zemalja, svejedno na kojem su nivou bili, uvežbavali međusobno u jezičkom preterivanju koje vodi ka tome da se više i ne misli.
       Svesno, u ime "humanitarnog zadatka", videlo se kako se rešenost pretvara u pomamu. Ništa čudno, stoga, što su nam 15. ili 16. oktobra 1998, na kanalu televizije Francuska 2, prikazali američkog vazduhoplovnog i marinskog pukovnika koji nas je uverio kako njegovi "momci" gore od želje da krenu i "polome Srbe", i da je za njih to kao da "učestvuju u finalu fudbalskog turnira".
       Za sve to vreme različite kontakt grupe sudarale su se na neprijemčivosti Slobodana Miloševića. On je odbijao da popusti pozivajući se na pravo Srba nad Kosovom. Jednog septembarskog dana jugoslovenski predsednik izjavio je pregovaračima da će on, ukoliko NATO bombarduje njegove trupe, očistiti Kosovo od stanovnika albanskog porekla. Kad mi je general Virot ponovio to, što je jedan izvestilac najavio na nekom sastanku, izgledao je upola zabrinut a upola kao da nije verovao.
      
       Čvor se vezuje
       Prema onome što sam pročitao u štampi, u oktobru 1988, dok sam bio u zatvoru u Mon Valerijanu, Milošević je te reči ponovio i generalu Šortu koji je, u još jednom pokušaju ubeđivanja, došao da srpskom predsedniku pokaže detaljne planove udara koje priprema NATO.
       Ukratko, ne pokušavajući čak ni da razmisle šta bi to moglo da znači za žene, decu, stare ljude nad kojima će se rastvoriti pakao, odgovorni političari demokratija zabrinutih za "ljudska prava" svesno su nameravali da udare po živim metama i civilnim dobrima. Savetovani od vojnika među kojima najveći broj nikada nije video vatru osim u "sanducima s peskom" u vojnim školama, političke vođe svesno su nameravale da prekrše Ženevsku konvenciju koja zabranjuje svakoj od sukobljenih strana da napada civilno stanovništvo i objekte od civilnog interesa. Bili su spremni da celoj jednoj zemlji preseku izvore napajanja vodom i strujom, izvore grejanja i komunikacione puteve. I sve to početkom balkanske zime koju je sasvim mali broj nas, u Glavnom štabu NATO-a, imao priliku da spozna...
       O razvoju događaja na Balkanu razgovarao sam sa operativnim oficirom, vrlo uopšteno, i zaključili smo da idemo prema masakru ako Milošević ne popusti pred pritiskom raznih kontakt grupa. Sastancima vojnih predstavništava prisustvovao sam malo umornog uha, jer se na njima, za moj ukus, govorilo na suviše ciničan način o onome što se spremalo.
       Imao sam zadatak da pripremim zvaničnu večeru za žene šefova glavnih štabova, koja je bila predviđena za novembar 1998. Po tradiciji, te dame koje borave uz svoje muževe u Briselu, zajednički učestvuju na večeri koju organizuju dve zemlje. Ovoga puta to je pripadalo Francuskoj i Nemačkoj, to jest da moj nemački kolega po položaju i ja lično pripremimo "gozbu".
       Ovo je dolazilo kao višak na moje druge odgovornosti, a i dosije operacija nije bio neposredno moj resor.
       Ja nisam, dakle, pratio u detaljima ono što se plete oko Jugoslavije. Znao sam da kontakt grupe ne postižu ništa uprkos pretnjama da će se udariti po jugoslovenskim snagama ako bi se Slobodan Milošević ustvrdoglavio u svojim nemenljivim stavovima.
       Jugoslovenski diplomata g. Milanović nije se ponovo javljao i pomislio sam da je odustao od pokušaja da se sretne s generalom, Virotom. Onda, jednog dana, poštom nam stiže dokument, u stvari teza o političkim naukama s Univerziteta Beograd, čiji je cilj bio da dokaže osnovanost srpskog prisustva na Kosovu. To je teza poznata u stručnim krugovima, kako sam kasnije saznao, ali ja o njoj nisam znao. Što znači da je moja vizija kosovskog pitanja bila manja od navijačke.
      
       Operacija zbunjivanja
       Jugoslovenski diplomata uspostavio je kontakt sa mnom početkom treće nedelje septembra, s namerom da se general ponovo uvede u igru. Odgovorio sam mu da to neće biti moguće pre početka novembra. Time sam mogao da dobijem na vremenu znajući da mi je diplomata u julu rekao da sredinom oktobra očekuje povratak u Beograd. Čim se vratio s jutarnjeg koordinacionog sastanka kod ambasadora, generalu sam podneo izveštaj o Milanovićevom pozivu.
       Jugoslovenski obaveštajac ponovo me je pozvao da bi čuo da li prihvatam ručak s njim, i ja sam prihvatio. Naš susret je najzad zakazan za 1. oktobar. Na tom ručku postavio mi je pitanja vojne prirode na koja sam sasvim bio u stanju da odgovorim. Umesto toga, rekao sam mu da se ta pitanja razmatraju na nižem hijerarhijskom nivou i da nemam informacije koje njega zanimaju. Tada mi je najavio da će ta pitanja postaviti "Grku", ili "Grcima", jer u francuskom govornom jeziku ne može se razlikovati da li je reč o jednini ili o množini.
       Izvukao sam više zaključaka posle ovog ručka. Po svoj prilici, Jugosloveni su i dalje bili uvereni da NATO, uprkos svojim tvrdnjama, nije bio politički spreman da izvrši udare. Francuska, prema mišljenju Jugoslovena, ne bi učestvovala u toj operaciji, što je pretnju NATO-a činilo manje uverljivom. Argument Srba, kojim su podržavali svoje uverenje, bio je da Francuska nije u znatnom obimu učestvovala u bilo kakvim kontakt grupama. Učinio sam koliko sam mogao u nastojanju da svog sagovornika uverim da se vara. Međutim, ukoliko je grešio kad je u pitanju stav Francuske, utoliko je imao pravo kad je reč o saglasnosti politike udara: i dalje je bilo teško uspostaviti tu saglasnost.
       Posle povratka u kancelariju, nisam bio u prilici da generalu podnesem izveštaj o tom drugom ručku. Trebalo je da poleti avionom na neki značajan sastanak u Portugalu, a već je bio u zakašnjenju. Šofer ga je nestrpljivo čekao i kad je general pristigao sa svojim ađutantom, reče mi da se previše žuri. Složio sam se da izveštaj može i da pričeka. Ništa se značajno nije dogodilo tokom večere, sem ako to ne bi bio začetak objašnjenja Miloševićevog nepopustljivog stava prema kontakt grupama.
       Precizna pitanja g. Milanovića uverila su me da ne znam dovoljno o onome što se priprema da bih u vojnom predstavništvu korektno obavljao svoj posao.
       Da bih bolje pratio ono što se događa, otišao sam da se vidim s oficirom zaduženim za operacije. Objasnio mi je dokle smo stigli i poverio mi svoju fasciklu ukazujući mi na dokumenta koja bi bilo korisno da pregledam.
       U jednom radnom dokumentu iz te fascikle našao sam vrlo zanimljiv opis. U njemu se jasno isticala širina razaranja koje je NATO nameravao da nanese Jugoslaviji ako Beograd ne popusti pred međunarodnom zajednicom. Korišćenjem tog opisa nisu se ni na koji način mogli kontrirati ili izbeći udari NATO-a; obznaniti opis, to naše trupe nije dovodilo ni u kakvu opasnost. Nasuprot tome, da su Grci u celosti preneli taj dokument Jugoslaviji, bolje bih razumeo sumnje naših protivnika u sposobnost našeg političkog delovanja. Znači, trebalo je apsolutno izbeći masakr koji se pripremao, kojim bi se samo povećala nesreća Kosovaca ne rešavajući problem Kosova. Neophodno je bilo da svog srpskog sagovornika ubedim da je za njegovu zemlju jedino rešenje da popusti pred Ujedinjenim nacijama i NATO-om.
      
       Prevod: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Nastaviće se)