U Srbiji izlazi više od stotinu književnih listova i časopisa i svaki se bori za opstanak

      Književni časopisi na ovim prostorima imaju dugu i lepu tradiciju. Uostalom, u ovoj zemlji, u Novom Sadu, izlazi Letopis Matice srpske, najstariji književni časopis na svetu, koji se bez prekida pojavljuje još od 1824. godine. Dubok trag ostavilo je i više drugih časopisa, poput, recimo, Otadžbine, časopisa za književnost, nauku i društveni život, pokrenut 1875. godine u Beogradu, po ugledu na francuski književni časopis Revue des deux mondes, a oko kojeg su se okupljali mnogi značajni pisci i javni radnici. Isto tako, veliki duhovni stožer bio je i Srpski književni glasnik...
       Mnoga značajna književna ostvarenja, u celini ili delom, najpre su se pojavila u književnim časopisima. Veliki Ivo Andrić priznao je: "Ja u stvari nikad nisam pisao knjige nego rašivene i razbacane tekstove koji su se vremenom, sa više ili manje logike, povezivali u knjige, romane ili zbirke pripovedaka." I, zaista, dosta njegovih pripovedaka i drugih tekstova prvo su objavljeni u književnim časopisima ili drugim listovima (neki i na radiju) pa tek onda u knjigama. Tako su radili ili rade i drugi pisci.
       Književnost se, dakle, ne samo ogledala nego i dobrim delom oslanjala na časopise njoj posvećene! Tako je i danas.
       Časopise koje pomaže Ministarstvo je podelilo u četiri kategorije. Prvu kategoriju čine časopisi na srpskom jeziku od opšteg interesa za Republiku. A to su: Književne novine, Književna reč, Književnost, Serbian literardž magazine (Srpski književni časopis, na engleskom), Savremenik, Istočnik i Kultura iz Beograda, časopis za svetsku književnost Pismo iz Zemuna, Gradina iz Niša i list Sterijinog pozorišta u Novom Sadu Scena.
       Drugu kategoriju čine časopisi na jezicima nacionalnih manjina, kao što su Hid (na mađarskom), Novi život (na slovačkom) i Svetlost (na rusinskom) iz Novog Sada, Lumina (na rumunskom) iz Pančeva i Most (na bugarskom) iz Niša.
       Trećoj kategoriji pripadaju časopisi na srpskom jeziku od šireg regionalnog kulturnog interesa, među kojima su: Bagdala iz Kruševca, Naše stvaranje iz Leskovca, Gradac iz Čačka, Međaj iz Užica, Razvitak iz Zaječara, Povelja iz Kraljeva, Stig iz Malog Crnića i Isidorijana iz Beograda.
       U četvrtoj kategoriji su časopisi na srpskom jeziku u Vojvodini od opšteg kulturnog interesa: Letopis Matice srpske, Polja i Sveti Dunav iz Novog Sada, Sveske iz Pančeva, Krovovi iz Sremskih Karlovaca, Ulaznica iz Zrenjanina, Orbis (na srpskom i mađarskom) iz Kanjiže i Dometi iz Sombora.
      
       Izdavači raznih boja
       U Beogradu izlaze još Poezija, Raskovnik, Teatron (za pozorišnu literaturu), odnedavno i Profemina (za žensku književnost i kulturu). Dom omladine u Beogradu izdaje časopis Eterna, a KVS Reč (redakcija je pri Radiju B2 92, a pokrovitelj Fond za otvoreno društvo). "Aleksandrija pres" je osnivač i izdavač, kako piše u impresumu, prve međunarodne revije o knjigama u Srbiji, Biblioteke Aleksandrija. Izdavačko preduzeće "Paideja" izdaje časopis Knjige, "Rivel Co" Zbilju, a "Draganić" časopis za decu Veliko dvorište. Tu su još Zadužbina, list Vukove zadužbine, Sveske Zadužbine Ive Andrića, zatim Mostovi Udruženja književnih prevodilaca Srbije, Pismo srpskog Pen centra...
       Društvo za srpski jezik i književnost Srbije i Društvo za srpski jezik i književnost Crne Gore izdaju Književnost i jezik, Institut za književnost i umetnost Književnu istoriju (časopis za nauku o književnosti), Slavističko društvo Srbije Slavistiku, a Institut za srpski jezik SANU od pre neki dan Lingvističke aktuelnosti.
       U Novom Sadu izlazi Jezik danas, glasilo Matice srpske za kulturu usmene i pisane reči, ali i Detinjstvo, posvećeno Zmajevim dečjim igrama. Nedavno je u ovom gradu izašao i nulti broj časopisa Habitus...
       Sa više ili manje tradicije, u društvu književnih časopisa još su: Stremljenja iz Prištine (sada u izbeglištvu), Lipar iz Kragujevca, 011 iz Mladenovca, Mokranjac i Buktinja iz Negotina, Leskovčanin i Osvit iz Leskovca, Pomak iz Vranja, Haiku novine iz Niša, Braničevo iz Požarevca, Svitak iz Požege, Disovo proleće iz Čačka (posvećeno istoimenoj manifestaciji), Brankovina i Crni kreč iz Valjeva, Ognjište iz Gornjeg Milanovca, Baština iz Bajine Bašte, Ovdje i Stvaranje iz Podgorice, Spone iz Nikšića, Odzivi iz Bijelog Polja...
       Novac koji izdvaja Ministarstvo za kulturu Srbije može se na prvi pogled učiniti veliki, ali ako se uzmu u obzir samo troškovi štampe, broj časopisa koji se dotiraju, pa i kupovna moć potencijalnih čitalaca, onda je jasno da se malo čije potrebe mogu zadovoljiti.
       Književne novine, izdanje Udruženja književnika Srbije, koje bi trebalo najpotpunije da prate književni život u zemlji, u poslednje vreme izlaze kao dvobroj. Dakle, mesečno, umesto petnaestodnevno. I opet sa mukom. Naravno, razlog je besparica. Glavni i odgovorni urednik Petar Cvetković kaže da Ministarstvo mesečno obezbeđuje 25 000 dinara, ali se s vremena na vreme i to smanji na
       20 000. Štampanje jednog broja košta oko 21 000 dinara.
       Književne novine na suvoj grani
       U redakciji niko nije stalno zaposlen. Honorari se već godinama ne isplaćuju, samo glavni urednik, operativni urednik i sekretar redakcije primaju paušal, manji od sto maraka, koji moraju sami da obezbede. Izdavač ne učestvuje ni u kakvim troškovima, pa ljudi iz redakcije moraju da obezbede novac i da se plati blagajna, kurir, i čistačica...
       Poseban izdatak predstavlja poštarina jer pošta je ukinula popust koji je prethodno nekako izdejstvovan. Samo poštarina za jedan broj, kako kaže Cvetković, košta koliko štampanje pola tog broja koji se šalje. Dodatni trošak je slanje u inostranstvo, a tamo se, osim pretplatnicima, šalje za lektorate, slaviste i prevodioce, i to besplatno, dakle o trošku redakcije, da bi se ti ljudi upoznali sa novostima u svetu literature ove zemlje, o nagrađenim knjigama, o tome šta je vredno objavljeno što zaslužuje prevođenje, koje nove književne ideje se pojavljuju, koja je poetika na ceni...
       Tiraž Književnih novina je između tri i tri i po hiljade primeraka. Da bi one mogle same sebe da izdržavaju, trebalo bi, kako procenjuju u redakciji, da imaju tiraž od četrdeset do pedeset hiljada primeraka, što nije moguće jer to nisu komercijalne novine. Zbog te nekomercijalnosti nema ni oglasa; ponekad se samo oglase književni izdavači, a ni oni više nemaju novca.
       Pod sadašnjim uslovima, da bi Književne novine izlazile koliko-toliko normalno, petnaestodnevno, Cvetković kaže da bi Ministarstvo trebalo da pomaže mesečno sa oko sto hiljada dinara. Ako se nastavi kao do sada, sudbina opstanka ovog lista, starog 52 godine, postaje krajnje neizvesna.
       - Tamo gde nema književne periodike nema ni književnog života - zaključuje Cvetković. - Knjige su neka vrsta žetve, ali one nisu književni život. U književnom životu sukobljavaju se nove književne ideje, a ne u knjigama. Književna periodika je stanje literature u jednoj zemlji, dok su knjige ostvarenje ili promašaj!
       Poznati pesnik Alek Vukadinović urednik je Serbian literardž magazine, za koji, s pravom, kaže da je danas najvažniji časopis koji Srbija ima za komunikaciju srpske kulture sa svetom. Izlazi na engleskom jeziku, a pojedini prilozi se pojavljuju ili se mogu pojaviti i na ostalim jezicima. Krug recepcije mu je vrlo širok, od Evrope, preko Amerike, i Severne i Južne, do Australije. Ovaj časopis primaju mnogi svetski pisci, kao što su Markes, Umberto Eko, Vojnovič, zatim lingvisti, istoričari književnosti... Pored toga, stalno ide na adrese svih slavističkih centara, a primaju ga i sve veće svetske biblioteke, univerzitetski centri, ambasade, konzulati i mnogi kulturni centri.
       Izlazio bi i češće da nije onog opštepoznatog problema u kulturi - besparice!
       - Molim vas napišite ovo - kaže Vukadinović: - Što se tiče finansija, trenutno smo u najvećoj krizi otkako časopis postoji. Sve manje imamo razumevanja Ministarstva za kulturu, pa moramo da tražimo sponzore. Ne bi smelo da se desi da jedan časopis takve institucije kulture kao što je UKS prestane da izlazi. Takve probleme, koliko ja znam, a bio sam u zemljama koje su se pozivale na vrednosti kao što je ovaj naš časopis, u Rumuniji i Mađarskoj, nisu imali časopisi ove vrste. Otuda je potpuno iracionalan i ničim objašnjiv stav zvaničnih institucija prema našem časopisu.
       Evo, konkretno, u čemu je problem:
       - Kad imamo sreću da dobijemo određena sredstva, to su sredstva koja pokrivaju samo štampanje. Najvažnije finansije časopisu su potrebne za njegov prevodilački rad budući da od kvaliteta prevoda zavisi i kvalitet časopisa.
       Zatim dodaje:
       - Mi, jednostavno, ovaj časopis "krpimo", jer se snalazimo na različite načine da priuštimo sebi neophodna sredstva. Samo zbog toga što ne možemo finansijski da pokrijemo troškove prevođenja, poslednji prošlogodišnji broj, evo, kasni već pola godine.
       Prema režimu izlaženja, trebalo bi godišnje da se objavi šest brojeva ovog časopisa, ali jedva uspeva da izađe tri do četiri broja.
       - Snalazimo se tako što objavljujemo dvobroje i trobroje - kaže Vukadinović.
       Mnogo ruku - malo para
       Isti problem ima i Savremenik, za koji se može reći da je uz Književnost vodeći beogradski i srpski književni časopis koji skoro pola veka izlazi bez prekida.
       Urednik Savremenika Srba Ignjatović najpre ističe zašto je ovakav časopis neophodan:
       - Svaka ozbiljna kultura koja drži do sebe imala je ili ima časopis sa tim nazivom. Urednik ruskog Savremenika svojevremeno je bio Puškin. Sa ovim imenom postoji i španski, i italijanski, i francuski, i bugarski... To je izraz potrebe ozbiljne kulture da zabeleži svoj hod u vremenu. Po samom nazivu jasno je da je okrenut savremenoj književnosti. To je bio izraz i svih mojih prethodnika koji su po pravilu objavljivali portrete savremenih srpskih književnika.
       Časopis bi trebalo da izlazi mesečno, sem jednog dvomesečnog broja u toku leta. Ali, zbog besparice, uspeva da izađe tek pet do šest puta godišnje.
       Finansiranje je ranije bilo u nadležnosti Sekretarijata za kulturu, a danas Ministarstva za kulturu Srbije, podseća Ignjatović i dodaje:
       - Moje iskustvo sa Ministarstvom je šaroliko, a ove godine doslovno tragično. Treća sveska časopisa je u štampi, pomoću štapa i kanapa, a izdavač ("Apostrof") na ime pomoći od Ministarstva dobio je ukupno deset hiljada dinara. To je novac koji može da pokrije tek trećinu štampe jednog broja. Za ostalo, kako zna i ume, mora da se snađe izdavač. To me je primoralo da obnovim "Plus biblioteku Savremenika", tj. knjigu u okviru broja, kao poklon čitaocima i pretplatnicima, štampanu i van broja kao redovna knjiga, da bi i na taj način bio potpomognut opstanak časopisa.
       Ceo ovaj problem, prema rečima Srbe Ignjatovića i mnogih drugih koji to neće otvoreno da kažu, jeste u velikom broju književnih časopisa i u tome što Ministarstvo za kulturu, kad već nije u prilici da izdvoji više novca, ne napravi neku užu selekciju.
      
       JOVAN JANJIĆ
      
      

Ministarstvo daje milion i trista hiljada dinara Teško je utvrditi koliko trenutno u zemlji izlazi književnih časopisa, jer jedni se gase, drugi nastaju. Od onih koji su nekad imali zapaženu ulogu, više nema beogradskog Dela i Srpskog književnog glasnika, kragujevačkih Koraka... U međuvremenu pokrenuto je dosta novih. Ali i većina njih ubrzo se, zbog besparice, susretne sa sudbinom neizvesnog opstanka. Ipak, i dalje je u (oskudnom) životu više od stotinu književnih listova i časopisa. Izdaju ih razna kulturna i književna društva, udruženja, institucije kulture, pojedini instituti, zadužbine, izdavačka preduzeća, domovi kulture, mesne zajednice... Sve povezuje jedna ista nit sudbine - svaki je dotiran!        Zamenik ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije Natalija Dudaš kaže da ovo ministarstvo pomaže šezdesetak književnih listova i časopisa i da se za te potrebe godišnje izdvaja više od milion i trista hiljada dinara.