Levičari sve više ulaze u sport ne bi li ga patriotizovali i vratili mu staru slavu i uspehe. Ali, pre stare slave i uspeha, u sport počinje da se vraća moralno-politička podobnost

      Jednog lepog dana, kada se domaći sport povede za primerom čitave zemlje i, inspirisan mudrom državotvornom mišlju, kroz obnovu i izgradnju pređe u fazu razvoja, porazi poput onog od Holandije (6:1) postaće samo ružna prošlost. Za to je, bar u početku, potrebno samo malo patriotizma, a patriotizovanje sporta počelo je smenjivanjem rukometnog selektora Branislava Pokrajca, dolaskom levičara Milovana Bojića na čelo Atletskog saveza Jugoslavije, kritikama fudbalera koji ne pevaju himnu i prebijanjem navijača koji pevaju ono što ne treba...
       Prošle srede na severnoj tribini stadiona Crvene zvezde tukli su se policajci i "delije" dok su fudbaleri našeg šampiona vodili sa 3:0 protiv Torpeda iz Gruzije (4:0 na kraju utakmice). Oni koji su tada bili na stadionu videli su da su tuči prethodile dve-tri upaljene baklje, od kojih nijedna nije završila van tribine, i pesmica o nekom Slobodanu čije bi samoubistvo trebalo da spasi Srbiju, a dan kasnije MUP je obavestio javnost da su policajci intervenisali zato što su "pijani huligani, izgrednici i narkomani" lomili stolice i bacali upaljene baklje na fudbalski teren zbog čega je policija intervenisala ne bi li "sprečila veći incident", kako je sve to opisano u zvaničnom saopštenju. Rezultat je bio 151 uhapšeni navijač i više povređenih navijača i policajaca.
      
       Driblanje Džajića
       Posle utakmice trener Zvezde Slavoljub Muslin stao je ispred "severa" da pozdravi navijače, a zatim je sa Radio-televizije Srbije počela paljba po "delijama" ("vandalima, huliganima...") ali i po Zvezdi koja nije dovoljno oštro izvređala svoje navijače. Nije Zvezdi pomoglo ni saopštenje Upravnog odbora, izdato dva dana kasnije, u kojem se kaže da se klub "ponosi svojim navijačima, ali se ograđuje i osuđuje grupu ekstremnih posetilaca utakmica koji svojim ponašanjem nanose neprocenjivu štetu klubu"; RTS je o ovom izvestio na sebi svojstven način, jednom rečenicom: "UO Crvene zvezde izdao je saopštenje u kome ima svega osim onog najvažnijeg - osude vandalskog ponašanja jednog dela navijača."
       Zvezda je, potom, optužila RTS da ima "zle namere" - zna se ko uređuje program RTS-a - a gradom su počele da kruže priče koje odreda jasno stavljaju do znanja da čitav sukob ponajmanje veze ima sa "pijanim i drogiranim vandalima".
       Iz JUL-a su najpre lansirane priče da je prvi čovek Zvezde Dragan DŽajić blizak SPO-u zahvaljujući prijateljovanju njegove supruge sa Danicom Drašković, na šta je odgovoreno da sve to predstavlja pripremanje terena za ulazak levičara u najveći fudbalski klub u Jugoslaviji, iz koga su - DŽajićevom zaslugom - svi političari "isterani" pre nekoliko godina.
       Upućeni tvrde da je tuča na stadionu izazvana (ko je izazvao?) upravo da bi se DŽaja diskreditovao i na njegovo mesto, posle septembarskih izbora, uskočio neko ko se neće ponositi navijačima i ko će novac zarađen transferima igrača i iz drugih izvora finansiranja kluba upotrebiti na patriotskiji način, a ne zarad napretka Zvezde.
       Dragan Džajić, nažalost, nije imao vremena ili nije želeo da o ovoj mogućnosti govori za NIN, a u Zvezdi nam je rečeno da je on "veoma besan zbog svega" i da je "ružno mešati sport i politiku". "Mi nikada nismo bili ni na jednoj ni na drugoj strani, uvek smo imali samo jednu zvezdu vodilju, a to je sport", rekli su nam u klubu.
       Čaršijsko nagađanje ide dalje: u revanšu trećeg kola kvalifikacija za Ligu šampiona protiv Dinama iz Kijeva, na sever će biti ubačena veća grupa ljudi sa zadatkom da napravi incident koji bi prekinuo utakmicu i izbacio Crvenu zvezdu iz daljeg takmičenja bez obzira na rezultat. Za incident bi se optužile DŽajiću bliske "delije", a to bi kasnije trebalo da se upotrebi u nastavku političke kampanje protiv prvog čoveka Zvezde a za povratak političara u upravu kluba, koji će onda povratiti kontrolu nad tokovima novca i obezbediti da se on, novac, upotrebi i za potrebe obnove, izgradnje i razvoja, što je DŽajić svojevremeno, kako se tvrdi, odbio, za razliku od Partizana koji je pomogao Vojnomedicinsku akademiju i finansirao obnovu jednog mosta. Ali u skupštini Partizana sede Mirko Marjanović, kao doživotni počasni predsednik, ambasador u Moskvi Borivoje Milošević (naš sagovornik iz Upravnog odbora Partizana Slobodan Novaković naglašava da je B. Milošević u Partizanu bio i pre 1990. godine), direktor železnica i bivši ministar saobraćaja Svetolik Kostadinović...
       Zvezda, ipak, zasad odoleva političkim pritiscima, a opire se i Fudbalski savez Jugoslavije, za razliku od, recimo, Rukometnog (smena selektora Branislava Pokrajca) ili Atletskog (Milovan Bojić umesto Svetozara Krstića). Povika je na FSJ počela u julu, iz JUL-a, zbog toga što je na dresove reprezentativaca prišiven grb FSJ a ne Jugoslavije, što igrači ne pevaju himnu, što se loše rukovodi fudbalom u celini i što se ne potpomaže obnova i izgradnja zemlje...
      
       Živadinovićeva kontra
       Najkonkretniji je u svojim optužbama i predlozima bivši selektor reprezentacije Milan Živadinović koji, i pored poziva predsednika svoje partije LJubiše Ristića da se ne mešaju sport i politika, izjavljuje da politika mora da preuzme rukovođenje sportom pošto je sport "najbolji afirmator države i politike zemlje". "Smatram da država, a pogotovo Savezno ministarstvo sporta treba još više da pooštre kurs i da preuzmu stvar u svoje ruke tamo gde nema adekvatnog ponašanja u pogledu interesa države. Kad kažem interesa države, tu pre svega mislim na ponašanje prema himni, prema zastavi, prema predsedniku, a to su najsvetlije vrednosti svake države. Naročito su se u FSJ činile krupne greške, jer su oni u jednom trenutku hteli da budu institucija izvan države," za NIN kaže Živadinović i najavljuje donošenje zakona o sportu koji će "te birokrate skloniti iz sporta". "Država će direktno postavljati predsednike sportskih saveza", predviđa Živadinović, i ponavlja: "Ne može FSJ da se ponaša kao država u državi!"
       Generalni sekretar FSJ Branko Bulatović pak pokazuje statut FSJ čiji član 12 određuje FSJ kao "samostalnu, demokratsku, nedržavnu, nepolitičku, nestranačku, društvenu sportsku organizaciju". "Fifa i Uefa traže da fudbalski savezi budu samostalne organizacije kojima niko ne može da bira rukovodstvo do samih članova tih organizacija", za NIN govori Branko Bulatović, i dodaje da je otpočetka stav fudbalskog saveza nove Jugoslavije bio da mu u rukovodstvu sede samo fudbalski ljudi. "Neko ovde može da kaže 'ne može nama Uefa određivati...'. Ne može, ali onda nisi član Uefe i Fife, a ako nisi član, nema te nigde."
       "Ne može Uefa da primeni sankcije, to su zamene teza", tvrdi Milan Živadinović, dok Bulatović navodi da je mađarski ministar sporta nedavno smenio predsednika fudbalskog saveza i postavio svog kandidata, što Uefa nije priznala pa je izbor morao da se održi po pravilima. "Slično se dogodilo i u Makedoniji i u Poljskoj", kaže Bulatović.
       Što se grba tiče, Živadinović tvrdi da u statutu FSJ piše da na dresovima mora da bude grb Jugoslavije a ne Saveza, član 8 statuta govori suprotno, a Branko Bulatović kaže da je Uefa još pre deset godina propisala da na dresovima budu grbovi nacionalnih saveza a ne država, upravo da bi se izbegla politizacija sporta.
       Čemu, ipak, svi ovi obračuni? Objašnjava Milan Živadinović: "Fudbalski savez Jugoslavije je jedna od najmoćnijih institucija, ako hoćete i privrednih institucija, gde se obrću milioni maraka, i sigurno da ne može da se dozvoli da tolikim milionima manipulišu pojedinci. To mora da bude stvar kontrole države jer u ovoj teškoj ekonomskoj situaciji i ova bi sredstva dobro došla za rešavanje mnogih bitnih problema našeg naroda."
       Ali, kako već rekosmo, FSJ zasad odoleva pritiscima, možda i zbog toga što, kaže Branko Bulatović, predsednik srpske vlade Mirko Marjanović "izuzetno ceni Miljana Miljanića i zna da mi radimo u interesu fudbala i ove zemlje".
      
       Novčani patriotizam
       Milan Živadinović nema ništa ni protiv angažovanja političara u klubovima, ne samo u savezima, zato što "to nije ništa novo, tako je bilo i u prethodnom sistemu". "Da bi se angažovao u nekom klubu, morao si da budeš i moralno-politički podoban, pa smo ipak postizali svetske rezultate, i niti nas je Uefa maltretirala niti je uvodila sankcije kao što se to sada priča, pa to neće ni ovoga puta", govori Živadinović. "Niko ne treba da se plaši političara; na kraju krajeva, to su ljudi koji su uspešni ne samo kao društveno-politički radnici već, pre svega, i uspešni biznismeni. Prema tome, ako su uspešni u biznisu, ako su uspešni u svojim državnim funkcijama, dozvolite, zašto ne bi bili uspešni i u klubovima i savezima? To nije ništa strašno."
       U stvari, teško da se neko plaši političara, naprotiv, malo je klubova i saveza u čijim ih rukovodstvima nema; FK Crvena Zvezda, FSJ, Odbojkaški savez Jugoslavije (Aleksandar Boričić) i to bi, bar što se većih i poznatijih tiče, bilo sve. Suprotne primere je, opet, teško pobrojati - u rukometu Snežana Aleksić iz JUL-a, u vaterpolu Milan Kuljača iz SPS-a, u košarci Želimir Cerović iz DPS-a (naravno, političkog kadriranja ima i u Crnoj Gori), u karateu Dragoljub Kočović iz JUL-a, predsednik beogradskih socijalista Ivica Dačić na čelu košarkaškog kluba Partizan, u tenisu Danilo Pantović iz JUL-a (predsednik TK Crvena zvezda), ... Atletiku je u julu preuzeo Milovan Bojić, opet član JUL-a, čime je nastavio tendenciju julovanja jugoslovenskog sporta.
       Upravo je Bojićev dolazak u atletiku bio zanimljiv budući da je na funkciji zamenio Svetozara Krstića iz Nove demokratije koji je istrajao na svojoj poziciji dosta duže nego njegova stranka u vladi narodnog jedinstva, iz koje je, kao potpredsednik srpske vlade, i izabran na poziciju u Atletskom savezu Jugoslavije. Ovomesečna smena je, stoga, dobar primer fleksibilnosti jugoslovenskog sporta.
      
       Ministri i biznismeni
       "Sportskih razloga za moju smenu sigurno nije bilo budući da se reprezentacija vratila u prvu evropsku ligu a 26 atletičara se izborilo za nastup na Olimpijadi u Sidneju, što je najveći uspeh naše atletike do sada, računajući i period u kojem smo bili mnogo veća zemlja", kaže za NIN Svetozar Krstić i ističe da je smenjen legalno, uz saglasnost i srpskih i crnogorskih delegata u Savezu "koji je ipak nezavisna organizacija". "Jednostavno, kao što su svojevremeno pozvali mene da dođem na čelo Saveza, tako su, verovatno, učinili i kada je Bojić u pitanju."
       Problem je, prema Krstiću, u tome što zakonom nije regulisano finansiranje Saveza i njegovih aktivnosti, te se zbog toga pojavljuju razni ministri koji treba da obezbede "ono što bi trebalo da ide po automatizmu, a to je priliv novca iz budžeta". "Zato sam i smenjen, navodno zato što ministar neće Svetozaru Krstiću da prebaci novac", kaže smenjeni Krstić.
       Sportski klubovi pak, osim što su mahom zainteresovani za političare (zvezda prelaznog roka bio je Ivica Dačić i njegov prelazak iz FK Palilulac u KK Partizan, praćen zvučnim pojačanjima), još su više zainteresovani da privuku biznismene ("Osim što nastojimo da klub vode pravi partizanovci, naši bivši igrači, trudimo se da u skupštini imamo i što više ljudi iz privrede jer su korisniji od političara", kaže Slobodan Novaković).
       Na kraju, uz delimično razumevanje za ljude iz sporta, koji u ovakvom sistemu verovatno i nemaju mnogo izbora, ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da će se rezultati upliva politike (levice) u sport videti uskoro, koliko na narednim takmičenjima. Nije teško ni zaključiti da je političarima angažovanje u sportu - gde jedino još možemo da se takmičimo sa svetom - potrebno pre svega zbog lične promocije, ali pitanje koje se nužno postavlja jeste da li je ta, lična promocija, vredna eventualnog isključivanja naših klubova i reprezentacija iz međunarodnih takmičenja, ma koliko to bilo nepravedno. Naravno da nije ali, isto tako naravno, ne mora da znači i da se neće dogoditi upravo suprotno od onoga što bi bilo logično. Kao i toliko puta dosad.
      
       NIKOLA VRZIĆ