Otišao je graditelj, stub-nosač Mostarskog pozorišta koji je za reditelje dovodio Huga Klajna, Tomislava Tanhofera i Kostu Spaića, kao dramaturga uposlio Skendera Kulenovića, scenograf je bio Zuko Džumhur, a predavači Duško Matić i Milan Bogdanović

      Kad biste i danas širom bivše nam zemlje pozorišnom svetu, koji pamti šezdesete i sedamdesete godine, rekli "Mostar" - prva asocijacija bila bi Safet Čišić, omalen, uvek vedar upravnik pozorišta, zatim gostoprimstvo retke vrste, atmosfera za rad o kakvoj se danas samo sanjati može.
       Drugi talas sećanja preplavio bi slike Radobolje, Podkujundžiluka u bojama Mediterana, kako ga je slikar i u svojoj beogradskoj mladosti glumac - Mirko Kujačić smelo uprizorio, mesec dok plovi nad Neretvom i, najzad, ime i prezime tog grada - Stari most - ta duga nebeska prebačena s jedne na drugu obalu... Tu nestaje sećanja, ostaje samo grč... Radobolja i dalje teče, pa i Neretva to nekako uspeva - sve ostalo su ruševine i pepeo.
       A ljudi? Preživeli rasuti po svetu, mrtvi pod zemljom. Jedan od onih koji su sve vreme ostali s Mostarom bio je i Safa Čišić.
      
       ***
      
       Kao i većina mostarske muslimanske omladine i mladi učitelj Čišić odlazi u partizane. Sa visokom dioptrijom, bespomoćan bez naočara, prolazi Igmansku ofanzivu. Ostavljen u nekom selu na Bjelašnici da se oporavi - opismenjava celo selo.
       Posle oslobođenja on je jedan od inicijatora i graditelja Mostarskog pozorišta. Duga tradicija pozorišnog amaterizma u Mostaru i navika publike na gostovanja najboljih jugoslovenskih trupa, pa čak i talijanske opere, bila je pouzdan oslonac profesionalnom početniku. Posle iskusnog Safeta Pašalića, sarajevskog prvaka i Svete Milutinovića, glumca veterana, tridesetogodišnji Safet Čišić dolazi na čelo kuće koju će voditi punih 20 godina.
       Sa nepogrešivim čulom u izboru saradnika, on je i van kuće lako pridobijao na saradnju i neosvojive tvrđave. Na njegovu molbu Krleža mu odmah otpisuje da je spreman da pomogne, Duško Matić odlazi u Mostar da održi predavanje o scenskom realizmu, Milan Bogdanović o Krleži - dramskom piscu. Nika Milićević je kumovao osnivanju pozorišta i na otvorenju Mostaru poželeo "da istraje u čvrstoj volji da ne bude ni šeher ni kasaba nego grad u punom smislu te reči, dostojan tradicije, lepote i smisla za kulturu". Skender Kulenović postaje dramaturg pozorišta, Zuko DŽumhur scenograf; pozvani rado dolaze i Marko Fotez i dr Nedo Zec, Tito Stroci. Čišić je mogao svojim glumcima da obezbedi i takve reditelje kakvi su bili Hugo Klajn, Dmitar Kjostarov, Vaso Kosić, Tomislav Tanhofer, Kosta Spaić o mlađoj generaciji i da ne govorim. Naime, kraći bi bio spisak onih koji nisu gostovali u Mostaru. Kako je to postizao? Dolazio bi vam čovek ozaren poslom kojim se bavi, pun ideja o boljitku, vizionar, poveravao bi vam svoje dileme i obavezivao vas poverenjem i spremnošću da ostvari što naumi. Dolazio bi kao rado viđen gost, odlazio kao odan prijatelj.
      
       ***
      
       Bio je stub-nosač Mostarskog pozorišta, upravnik one retke vrste koja izumire, nema više Miše Hadžića, LJubiše Ružića, a ovaj poslednji Mohikanac sveprisutan, brižan domaćin, svestan je da pozorištu nema života u kulturnoj pustinji. Pozorište ubrzo postaje stožer oko koga su se prirodno okupljale, svijale i nastajale druge kulturne institucije, rojile se ideje iz raznih domena, okupljali zanimljivi, kreativni ljudi. Ponajviše dragocenih inicijativa ispoljio je, ali i ostvario upravo Safet Čišić. Osnivanje lutkarskog pozorišta nije bila samo briga o kreativnom razvoju dece nego i o budućoj publici. Podrška domaćim muzičkim snagama i obiman animatorski rad da bi se osnovala muzička škola, gradski orkestar, pa i filharmonija.
       Rečju, bio je vatren zagovornik intelektualne promaje u kući, u gradu. Za gosta nikad nisu bila zaključana vrata. Gostoprimstvo Mostaraca pamtili su svi, čak i kad nisu umeli uzvratiti ravnom merom.
       Nije bilo pozorišta koje nije gostovalo u Mostaru, a oni su rado gostovali posvuda u zemlji i inostranstvu, učestvovali na Sterijinom pozorju, MESS-u... Dolazio bi Čišić i na diplomske ispite u Akademiju, stipendirao studente, angažovao cele klase glume sa rediteljem i scenografom, slao ih na usavršavanje u inostranstvo, iako je znao da će se oni vratiti u Beograd - bio je čovek globalnog viđenja.
      
       ***
      
       I kao penzioner bio je pouzdan savetodavac, posrednik, okupljao je ljude, sećanja... da bi se u divljačkom rušenju Mostara našao u najbrojnijoj armiji nevinih žrtava. Izbačen je iz svog stana i proteran na levu obalu, u podrum pozorišta. Narušena zdravlja, spasavao je sve što se još moglo spasti iz ruševina: plakate, fotose, dokumentaciju. Prebačen u drugi podrum, 2x2, rešo, sklepan ležaj, hranio se na kazanu Crvenog krsta, uporno skupljao građu za knjigu koja bi sačuvala sećanja na 50 godina rada Mostarskog pozorišta. I uspeva. S. Šarić objavljuje veliku knjigu dokumenata i sećanja i posvećuje je Safetu Čišiću.
       Kad nismo uspevali da mu dostavimo lekove, razmenjivali smo viceve, pouzdan lek protiv depresije. Kako je sa mostarskim smislom za humor prihvatio igru, znali smo da je rešio da preživi.
       Nedavno, kad je najzad uspeo da opravi i smesti se u deo srušene roditeljske kuće, legao je prvi put posle toliko godina u pravi, čist krevet i kao čovek koji je posvršavao sva zemaljska posla - mirno umro.
       Poslednja telefonska poruka: "Obavestite Koku Jankovića (vajara) da ćemo uskoro obnoviti njegov spomenik Šantiću!" Slikari, vajari, muzičari spadali su u bližu i dalju porodicu pozorišta. Većina je to znala i cenila.
       Primer koji ostaje - valjalo bi da svetli u mraku koji nas preplavljuje, da opomene i pozove: "Glavu gore, stegnite srca i pogledajte unapred! Sursum corda!"
      
       OGNJENKA MILIĆEVIĆ