Ako na izborima bude manje od četiri miliona glasača, Miloševićevi izgledi da pobedi bivaju veći, naročito ako se na onoj drugoj strani pojavi više kandidata. Mislite o tome

      Ličilo je da će izbori biti jugoslovenski, masovni i referendumski. Jugoslovenski - jer se bira predsednik Jugoslavije i predstavnici građana Crne Gore i Srbije u federalnoj skupštini. Masovni - zato što se očekivalo da svi što nezadovoljno škrguću zubima, koji nadu još nisu zamenili očajem, jedva čekaju da glasačkim listićima kažu šta misle jer postalo je već isuviše opasno za fino vaspitane građane da se šetaju ulicama i trgovima u prisustvu loše vaspitane vlasti. Referendumski - pošto bi se svi izbori, pa i oni za lokalne organe vlasti, nekako sveli na odgovor na pitanje "za" ili "protiv" Slobodana Miloševića.
       Za pretvaranje svih pitanja u jedno nije kriv samo rezultat desetogodišnje vladavine Miloševićevih socijalista već i njegova odluka da navrat-nanos promeni Ustav federacije. Pokazao je Milošević da je uplašen za ishod novih izbora, pa je otežao način smenjivanja predsednika Jugoslavije. Kad je to uradio, bilo je jasno da će se predsednički izbori održati istovremeno sa saveznim i lokalnim. To je način da Milošević, kome mandat ističe narednog leta, svojom harizmom potpomogne na izborima posrnulu levu koaliciju. Princip je jednostavan: čovek koji na izborima zaokruži ime Slobodana Miloševića morao bi da bude poprilično šizofren pa da potom glasa za opoziciju na saveznim i lokalnim izborima. Tako je građanin Jugoslavije morao sve izbore da doživi kao referendum o Miloševiću.
       U tom trenutku istraživanja Centra za proučavanje alternativa (rukovodilac tima Srećko Mihajlović) pokazala su: 1. da je većina građana društveno pasivna (samo četiri odsto je izrazito aktivistički orijentisano); 2. da 72 odsto građana tvrdi kako je pitanje izbornog pobednika za njih lično prilično važna stvar i 3. da je za građane učešće na izborima najprihvatljiviji oblik političkog angažovanja.
       Sva istraživanja javnog mnjenja su dokazivala i da jedinstvena srpska opozicija plus koalicija crnogorskog predsednika Mila Đukanovića glatko dobijaju izbore za šefa Jugoslavije i Skupštinu. Naravno, ako na izbore izađu zajedno. Birači, ne samo opozicioni nego i neopredeljeni, jednostavno "luduju" za savezima u opoziciji. U slučaju da se sve stranke pojavljuju samostalno na izborima, neodlučnih i onih koji ne bi glasali bilo bi oko 60 odsto, tvrdi se u analizi Centra za proučavanje alternative. Kada bi postojale dve liste - vlast i opozicija - kada bi se, dakle, izjašnjavanje svelo na referendum "za" ili "protiv" Miloševića, procenat apstinenata i neodlučnih bi se smanjio na 37 odsto, pristalica opozicije porastao na 44 odsto, vernika vlasti ostao isti - 19 odsto.
       Posao pametne vlasti je bio da što je moguće više umnoži broj apstinenata od izbora i tako poveća svoje izglede na pobedu. Računica je pokazivala da Miloševiću izgledi rastu sa smanjenjem broja izašlih na izbore. Ako ih bude manje od četiri miliona, njegovi izgledi da pobedi bivaju veći, naročito ako se na onoj drugoj strani pojavi više kandidata. Zato su stari saveznici radikali odmah najavili svog kandidata. Tomislav Nikolić, potpredsednik radikala, nije tu da bi pobedio Miloševića, već da oko 40 odsto radikala koji u anketama kažu da bi glasali protiv Miloševića to ne bi učinilo i da se Vojislav Šešelj spasi od još jednog poraza (prvi od Milana Milutinovića 1997. godine).
       U pomoć Miloševiću pritekli su i njegovi protivnici. Prvo su Đukanovićevi Crnogorci odlučili da apstiniraju. Kažu, vređaju ih brzopotezne promene Ustava bez javnih rasprava... kao da je Đukanović, sa Miloševićem i Momirom Bulatovićem, praveći iza leđa javnosti taj ustav na Žabljaku nešto pitao milionsko biračko telo. Nije to bio narodni, nego partijski ustav, kao i ovaj sada izmenjeni.
       Možda će jednog dana Đukanović reći da je bio izmanipulisan pa da zato nije izašao na izbore, kao što tvrdi da je crnogorski juriš na Dubrovnik bio plod manipulacije. Ono što je od njegovog budućeg izgovora važnije jeste da će svojom apstinencijom častiti svog, kao, najvećeg neprijatelja Miloševića sa 20 poslaničkih mesta u Veću republika, 30 u Veću građana i oko 200 000 glasova na predsedničkim izborima. Tako je Đukanović svojom apstinencijom pretvorio Miloševića i njegovog koalicionog partnera Momira Bulatovića u apsolutne pobednike u Crnoj Gori, doprinoseći time da i bar jedan odsto glasača u Srbiji odvrati od izlaska na birališta.
       Svoj doprinos zbunjivanju opozicionih i neodlučnih glasača onda je dao i Srpski pokret obnove. Svoj stav "nema cene po kojoj ćemo izaći na izbore", promenio je u najavu svog izlaska na lokalne i predsedničke izbore, nekoliko dana pošto su izbori raspisani. Pravo je svake stranke da odluke menja, da ih prilagođava životu, da glasom pravednika i proroka opravdava i jučerašnje i današnje postupke, ali SPO nikoga neće moći da uveri da njegovo iznenadno(?) pojavljivanje na izborima neće podstaći onu vrstu mrzovolje u biračkom telu koja se iskazuje u dva stava: "izgubio sam poverenje u stranke" (43 odsto ispitanih u anketi Centra za alternativu) i "ljudi se bave politikom zbog očekivane lične koristi" (42 odsto). Kada se tome doda i već opisana sklonost opozicionog i neopredeljenog birača da nagrađuje jedinstvo opozicije i kažnjava nejedinstvo, veoma je izvesno da će odluka SPO-a da isturi svog predsedničkog kandidata i da se pojavi na lokalnim izborima, proizvesti dodatnu političku apatiju i apstinenciju. Ujedno, referendumsko izjašnjavanje "za" i "protiv" Miloševića biće odloženo tek za drugi krug, dok će u prvom međusobno ratovati opozicija protiv opozicije i vlast protiv opozicije. Zato je osnovni posao Vojislava Koštunice i Vojislava Mihailovića da uzajamnim nenapadanjem spreče povećanje broja neodlučnih ili apstinenata.