Uključeno je, neposredno ili posredno, desetak zemalja, među kojima je nekoliko velikih sila i čak nekoliko naših najbližih suseda. Rusi i Amerikanci nisu u direktnom sukobu, ali sve što Amerikanci čine izgleda sračunato na dodatno slabljenje Rusije

      Ako je tačna tvrdnja, izražena ovih dana u američkoj predizbornoj kampanji, da u globalnoj politici velikih sila najpresudniju ulogu igraju nafta i religija, Kaspijsko jezero - ili Kaspijsko more, kako ga mnogi zovu - po strateškom značaju je sve bliže Persijskom zalivu. Bitka za kaspijsku naftu vodi se još od raspada Sovjetskog Saveza, kada su Amerikanci ekonomski prodrli u Azerbejdžan, a postala je uočljivija u poslednjih nekoliko meseci, otkad predsednik Putin nastoji da priobalne muslimanske zemlje, članice Zajednice Nezavisnih Država, vrati u sferu uticaja Rusije.
       Još pre tri godine Stroub Talbot, drugi čovek američke diplomatije, izjavio je da je Kaspijsko jezero - sa podvodnim rezervama od 200 milijardi barela nafte i velikim količinama zemnog gasa - "strateška oblast od životnog značaja". To je moglo da znači samo jedno: da Amerikanci žele primat nad eksploatacijom kaspijske nafte, jer Rusi ionako nemaju novca za investicije ionako nemaju.
       U međuvremenu, prihvaćene su procene da je Kaspijski basen po bogatstvu najverovatnije drugi u svetu, posle Persijskog zaliva. Priobalne zemlje - Rusija, Iran, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenistan - ušle su u diplomatsko - političku bitku za podelu podvodnog blaga, a velike naftonosne kompanije - američke, britanske, ruske, čak i kineske - već su sačinile desetak projekata raznih naftovoda koji bi išli u različitim pravcima. U privlačenju stranog kapitala najdalje je otišao Kazahstan: sporazum sa zapadnom korporacijom "Ševron", sa naftovodom do Crnog mora, vredeo bi oko 20 milijardi, a kineski naftovod do Žutog mora 3,5 milijarde dolara.
       Rasprava među priobalnim zemljama o podeli rudnog bogatstva nije okončana, ali je zato pokazala da se i dalje ne zna hoće li se eksploatisati Kaspijsko more ili Kaspijsko jezero. Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenistan želeli su svaka ima svoj deo jezera, od obale do beskrajne pučine. Rusija pak smatra da vodenu masu treba deliti kao što se dele mora i okeani: svaka zemlja ima u vlasništvu svoj priobalni pojas, dok je ostala vodena površina zajednička, kako se to predviđa međunarodnim pomorskim pravom. Tako bi sve zemlje snosile podjednaku ekološku odgovornost za očuvanje zajedničke životne sredine. To bi bila i zaštita svih od moguće bezobzirne eksploatacije bogatstva što bi činile zapadne kompanije. Utisak je da je ruski predlog, uz veliko Putinovo zalaganje, odneo prevagu iako još ima dosta "tvrđenja pazara".
       Iran je bio bliži ruskom predlogu kad je tražio da mu pripadne polovina zajedničke vodene površine. Dobio je samo 20 odsto, jer je njegova obala od 740 kilometara najkraća. Sad je u fazi teškog pogađanja s Rusijom, uz rizik da se suoči sa ujedinjenim frontom svih partnera.
       Deobu posebno otežavaju dve enigme: prvo, ko će i uz čiju stranu pomoć prvi početi eksploataciju i, drugo, kuda će ići naftovodi i čiji će oni biti. I Rusija i Iran se zasad više orijentišu na prevoz nafte, koju bi, na osnovu ugovora sa zapadnim kompanijama, eksploatisali siromašniji kaspijski susedi, a ne na ulaganja u sopstvena nalazišta. Obe imaju naftu iz drugih izvora za svoje sadašnje potrebe, kao i za izvoz, i unosnije im je da zarađuju na transportu budući da su i geografski, kao jedine pomorske zemlje u ovoj konstelaciji, za to predodređene. Ruski naftovodi vode sa kaspijskih obala Azerbejdžana i Kazahstana preko Rusije do Novorosijska na Crnom moru (i već su u izgradnji), dok Iran predlaže naftovod preko svoje kopnene teritorije do Persijskog zaliva.
      
       Zapadni stratezi, posebno Amerikanci, imaju prigovore na ruske naftovode. Kažu da oni prolaze pored nestabilnih područja, kao što je Čečenija, a kad izađu na Crno more dosežu samo polovinu puta do glavnog korisnika, Zapadne Evrope. Nafta bi se dalje morala prevoziti tankerima, a Bosfor je i bez novih prevoznika dovoljno zakrčen.
       Kako geopolitika u ovim raspravama izgleda važnija od ekonomike, Amerikanci, naravno, imaju svoje projekte. Oni bi gradili naftovod od Azerbejdžana, svog glavnog kaspijskog uporišta, preko Gruzije do Supse, gruzijske luke na Crnom moru. Odatle bi jedan krak - pored ostalog i da bi rasteretio saobraćaj kroz Bosfor - mogao preko Turske da izađe direktno na Mediteran. Tako bi se u američku interesnu sferu uvukla i Gruzija, dok bi se Turskoj, važnom savezniku u NATO-u, pomoglo da ubrza svoj ekonomski razvoj. To bi Amerikance koštalo oko tri milijarde dolara, ali bi sve bilo pod njihovom kontrolom.
       Drugo ili uporedno rešenje bio bi transport nafte tankerima od gruzijske luke Supse do bugarske luke Burgasa, a odatle naftovodom preko Bugarske, Makedonije i Albanije do Valone, odnosno kopnenim putem do Mediterana. Tako imamo još jedan dokaz o budućem strateškom značaju Balkana, osim ako sadašnja nestabilnost na tom istom Balkanu ne odvrati planere od prvobitne zamisli.
       U igru se uključio Iran sa svojim projektom - naftovodom od kaspijske iranske obale do Persijskog zaliva - koji bi bio i najjeftiniji: stajao bi "samo" 890 miliona dolara. Pretpostavka za realizaciju ovog projekta je pomirenje između Irana i SAD "na bazi uzajamnog interesa i jednakosti", što su Iranci već predlagali preko Švajcaraca kao posrednika. Izgleda, međutim, da Amerikanci ne žele da povećavaju strateški značaj zemalja Persijskog zaliva izvan obima koji ne bi bio pod njihovom punom kontrolom.
       Tako je u složenu bitku za kaspijsku naftu uključeno, neposredno ili posredno, desetak zemalja, među kojima je nekoliko velikih sila i čak nekoliko naših najbližih suseda, sa desetak projekata od kapitalnog značaja. Rusi i Amerikanci nisu u direktnom sukobu, ali sve što Amerikanci čine izgleda sračunato na dodatno slabljenje Rusije.