"Od 1994. i mog učešća u operaciji 'Tirkiz', u Ruandi, više nisam imao poverenje u političku vidovitost ili akcionu suverenost francuskih vlada u poslovima rešavanja političkih kriza. Jasno sam, dakle, video da će francuska vlada ponovo dozvoliti da nas Klintonova administracija uvuče u kompromis ili saučesništvo za rat"

      Na kraju ispitivanja, policija kontrašpijunaže odvela me je u zatvorski deo pariske Palate pravde. Nisu mi stavljali lisice, vratili su mi kravatu, i stegli su mi ruku poželevši mi da budem hrabar. Nadzornik kažnjeničke administracije za trenutak je pokazao oklevanje pre nego što je shvatio da sa mnom treba da postupa kao sa zatvorenikom.
       Potom su mi stavili lisice i odveli me pred sobu istražnog sudije, u hodniku koji se zove galerija Sent Eloa. Tu je, prevrćući po nekim papirima u dosijeu koji mi je izgledao prilično tanak, sedeo na klupi mlađi čovek obučen u crnu togu. Kratke kose, suvonjav, preplanule kože kao u ovih dinamičnih poslenika ali koji imaju vremena da se bave i sportom, bio mi je odmah simpatičan. Dabome, bio je advokat. Pozvan po dužnosti, bez sumnje, jer ja sa njim još nisam bio u vezi. No ovaj nije bio ni slika ni prilika onih branilaca tenorska glasa za koje bi se reklo da su nanjušili dobru priliku, kao što nije bio ni slika ni prilika mladog izgubljenog stažiste kome su dali da nešto radi za vikend.
       Pogledao me je, ustao da mi stegne ruku, što lisice nisu baš olakšavale. Predstavio se i rekao mi da je zainteresovan za moj slučaj. NJegov pogled i stisak ruke odmah su mi se dopali. Bilo je "fit", kako se to kaže u brixu. Razmenili smo poglede na neke praktične stvari i odlučili da sarađujemo. Magistar Erik Najstat biće moj advokat. Mogli smo da uđemo kod istražnog sudije Tijela, prvog istražnog sudije 14. sekcije pariskog tužilaštva: pred ekipu medijskog sudije u antiterorističkom slučaju Brigijer.
      
       Optužen za zločin izdaje
       Znao sam već da je rasprava koja se naziva "kontradiktornom" bila odigrana. Biću svakako privremeno odveden u zatvor, i bilo bi beskorisno umnožavati proceduralne postupke u nastojanju da se od tužilaštva izdejstvuje prekoredno oslobađanje. Ono što me je posebno zanimalo bilo je da čujem glavnu optužbu zbog koje će me lišiti najelementarnijeg ljudskog prava - sloboda. I koji će biti motivi da se još jednom izigra prezumpcija nevinosti?
       Dobio sam ono što sam tražio, i gore nisam mogao ni očekivati u odnosu na moja ubeđenja i moje moralne i patriotske vrednosti: bio sam "pod istragom za delo izdaje putem izručenja informacija stranoj sili koje bi mogle da škode osnovnim interesima nacije".
      
       Naređenje da budem privremeno stavljen u pritvor, sudija Žilber Tijel je na moju štetu shvatio kao razlog da me treba sprečiti da održavam vezu s bilo kim, dok sudija ne bude mogao da odredi da li sam, kako sam to izjavio dok sam samo bio pod nadzorom, dela počinio u obimu i obliku ličnog skretanja, ili sam išao za nekim drugim ciljem. Prema naređenju, stavljanje u privremeni pritvor bio je jedini način da se sprečim da ne činim pritisak na svedoke ili žrtve, da se spreči moje "potajno kumovanje sa saučesnicima", da se spreči moja dalja "izdaja", da budem držan na raspolaganju pravdi a, pogotovo, da se učini kraj izuzetnom uznemirenju javnosti s obzirom na značaj štete nastale prekršajem koji sam učinio. U času dok ovo pišem, nikakva ekspertiza još nije načinjena kao pokušaj da se proceni šteta koja, očigledno, ne postoji.
       Bejah proveo tri nedelje u strogom zatvoru tvrđave Mon Valerijan, a niko u javnom mnjenju nije posejao nemir, niti moja supruga, niti moja porodica koje su ćutale. Moja žena nije znala gde se nalazim, ali jednom dnevno mogao sam da joj telefoniram, pod nadzorom jednog pukovnika. U javnom mnjenju, dakle, nije bilo nemira na dan kad je sudija Tijel odlučio da se osloni na taj razlog da bi me zadržao u zatvoru Sante.
       Suprotno tome, tog 31. oktobra 1998. njemu nije bio potreban razlog zaštite indicija, ni potrebno da se zaštiti moja ličnost, da bi me smestio u zatvor.
       Sudija me je poslao u zatvor Sante, u odeljenje za posebne slučajeve. To je bila mera koja se mogla okvalifikovati kao naklonost. U to odeljenje uprava smešta zatvorenike koje ne može da drži sa ostalim zatvoreničkim osobljem. Treće odeljenje je, znači, primalo zatvorenike policajce, žandarme, funkcionere kaznenih uprava, advokate, istražne sudije - jer imali smo i jednog takvog - ljude iz politike ili visoke funkcionere. Češao sam se, dakle, rame o rame s tako različitim i neočekivanim ličnostima kao što je nekadašnji agent specijalnih britanskih službi Dejvid Šajler, prefekt Bone i žandarmerijski pukovnik Mazer, da navedem samo one o kojima je štampa već govorila. Sreo sam i mnoge druge takve, čija imena neću navesti iz diskrecije prema njima. I većina njih ostali su mi u sećanju kao korektni ljudi, ma šta bilo to što su uradili "napolju".
       U zatvor čovek stiže sa svojim osobenostima, i to je važna stvar koju treba znati. Ali, u mom slučaju, ja sam "pao" na jednoj državnoj stvari i pitao sam se kako će vlada predstaviti ovaj slučaj. Više me je zanimao prvi kontak sa zatvorenicima, više nego što me je brinuo. Na kraju krajeva, ja sam na ovo mesto stizao kao običan vojnik a ne i dalje kao viši oficir, ali to je moglo samo da me podmladi.
       "Zatvor bi trebalo držati samo za opasne ljude ukoliko se ne želi da i drugi takvi postanu", pisao je Andre Frosar. Ne znam šta je mislio pod tim "postati opasan", i za koga. Ali sam siguran da će me budućnost podučiti tome.
       U zatvoru sam mogao da shvatim kako su i drugi, osim mene, 1999. bili žrtve disfunkcija ministarskih kabineta ili političke klase, i kako su uprljani na oltaru razuma jedne zemlje koja sve više skreće s puta i mrvi svoje poslužioce.
       Tek kad sam video kakvo je saopštenje načinjeno o mojoj navodnoj "izdaji", počeo sam zaista da shvatam kako su dezinformacija i difamacija uobičajene poluge pritisaka.
       Nikada nisam učestvovao u nekom građanskom ratu na strani jednog ili drugog gospodara rata. Ako sam, na izričit način, izabrao jednu stranu, onda je to uvek bila strana na kojoj su žrtve, i to ne vodeći računa o boji njihove kože, njihovoj rasi ili njihovoj veri. I nikada nisam bacio anatemu na neku ljudsku zajednicu zato što se njihovi rukovodioci ponašaju loše, ili su se loše ponašali. Znači, ništa više neću anatemisati ni Hrvate, Srbe, Muslimane, Albano-Kosovare, "druge nacionalnosti" u koje je Tito svrstavao one koje nije mogao da etiketira, kao što, u mojoj porodici, nismo osuđivali ni sve Nemce.
       Ipak je moja porodica, kao i tolike druge u Francuskoj, ostavila svoju vruću krv "smokovine" Maroka, krv "crnih stopala" Alžira, Antila, ili matične Francuske na ratnim poljima Šampanje, ili na nekim drugim, tokom dva svetska rata. A u Drugom svetskom ratu moj otac borio se upravo protiv nacista. Pedeset godina pre mene on je ratovao u okviru savezništva u kojem je njegova regimenta bila stavljena pod komandu jednog američkog komandanta, jer je francuski ekspedicioni korpus u Italiji bio pod komandom V američke armije generala Klarka. Kad sam se u vreme Zalivskog rata našao u svakodnevnom kontaktu s generalom Švarckopfom, sledio sam neku vrstu nevoljne porodične tradicije rata za slobodu, pod zastavom sa zvezdama.
      
       Ministarstvo odbrane dezinformiše štampu i ne poštuje pravdu
       Prikazali su me kao izdajnika, a ja nisam izdao svoje drugove u tolikim godinama bitaka na Istoku, u Africi i na Balkanu, svejedno da li su ti drugovi bili Francuzi ili saveznici. Govorilo se i pisalo da sam prosrpski nastrojen. No, to ne samo da nije tačno već je, povrh toga, u svim istragama ustanovljeno da sam radio sam, bez novčane naknade od strane moje veze i bez prosrpskih naklonosti. Time se implicitno davala čvrstina mom stavu, koji potvrđujem od početka svojih susreta s raznim islednicima koji su se naginjali nad moj dosije: moja akcija nije ni u čemu zasmetala akciji NATO-a, jer je bila usmerena u istom pravcu kao i akcije pregovarača raznih kontakt grupa. I ako ona može da bude profesionalna greška, ona nikada nije štetila fundamentalnim interesima Francuske, suprotno onome u što je pravdu nastojao da uveri ministar odbrane.
       Gospodin Žan Lik Ais, u emisiji "Sinergija" na Frans enteru, početkom novembra 1998, nazivao me je nacistom i saradnikom "novog Hitlera" - još jednog u nizu! - Slobodana Miloševića. Tvrđenje koje ne može da se održi. Na takvu fantazmu odgovorio sam malopre, i stalo mi je da naglasim, iz nekog porodičnog atavizma, najpre svoju ljubav prema Francuskoj, ali isto tako i svoju pasiju prema arapskim zemljama, nekadašnjoj Indokini, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama. U stvari, ja sam odgojen pod tri zastave: pod francuskom, britanskom i američkom.
       Kad je reč o verskim ili političkim ubeđenjima, poštujem iskrene ljude. I kad se njihova uverenja razlikuju od mojih, ne samo da to ne sprečava prijateljevanje već uz to "osvežava dušu".
       Ničeg u tome nema nacističkog, niti ga ima u mome službovanju. Uprkos difamatornim pričama koje su povodom mog slučaja iznosili neki mediji, nikada nisam dozvoljavao sebi da bilo šta preduzmem protiv štampe. Odviše dugo drugujem s njom na pozornicama raznih operacija kroz koje sam prošao, i znam da se rad štampe oslanja na informacije koje se uvek teško dobijaju. Znam takođe da je novinare ministar odbrane često pogrešno informisao o meni, i da nisu imali vremena da razmrse šta je tačno a šta netačno. Često se javi iskušenje da se poveruje informatorima koji vam posluže kao gotovo ono od čega se pravi članak koji "zvuči istinito", pogotovo kad vas "glodur" požuruje da bi mogao da "zatvori stranice".
      
       Nemi i slepi garanti pravde
       Što se onih koji se nazivaju garantima pravde tiče, oni su, ne reagujući, dozvolili da se jednom velikom dnevnom listu predaju celi "čaršavi" mojih izjava koje sam prilikom preliminarne istrage dao policiji. Čak ni moj advokat još nije imao pristup dosijeu kad je jedan poznati list objavio, kurzivnim slovima, na četvrtoj stranici svog izdanja od 5. novembra 1998, izvode iz proceduralnog postupka koji je trebalo da ostanu tajna. Ni tu, niko od vlasnih u Ministarstvu pravde nije našao za potrebno da stavi zabranu republičkom javnom tužiocu ili šefu istražnih sudija na to očigledno kršenje propisa iz člana 11 Zakona o krivičnom postupku koji, u principu, štiti tajnost istrage. Postoji, takođe, u Zakonu o krivičnom postupku, član 40 koji nalaže svakom funkcioneru ili vršiocu vlasti da obavesti odgovornog tužioca kad u vršenju svojih dužnosti dođe do saznanja o nekom zločinu ili prekršaju. Nijedan funkcioner niti vršilac vlasti Ministarstva pravde nije, dakle, konstatovao da je neko prekršio član 11 Zakona o krivičnom postupku.
       Najzad, pošto su me proglasili krivim za izdaju, izvesni "pravopisci" objavili su da sam priznao činjenice. Što nije tačno. Priznao sam profesionalnu grešku, ali nikada izdaju, ni u jednom trenutku postupka.
       "Naravno, 19. vek je imao svoje sudske greške. Ali za razliku od 20, nije ih činio namerno", pisao je Andre Frosar u Mislima.
       Ostajem uveren da bih bio oslobođen kad bih se našao pred nekom narodnom porotom, i to uverenje oslanja se na jednu izjavu koju je sudija Žilber Tijel dao g. Eriku Kolomeru, novinaru televizijske mreže Kanal+. Pre nego što će mu predmet biti uzet u korist Vojnog suda, istražni sudija 14. sekcije pariskog javnog tužilaštva rekao je da taj dosije nikad nije trebalo da se nađe na stolu istražnog sudije, ali je savršeno mogao da bude obrađen među vojnicima.
       Osim toga, general armije Kelš, načelnik francuskog štaba armija, pismom od 21. oktobra 1998. obavestio je načelnika glavnog štaba kopnene vojske da je za ovaj slučaj zatražio, i dobio, komandnu istragu. Tu komandnu istragu trebalo je savesno da sprovede admiral Moasan. Je li ovo rezultat te istrage? Bilo kako bilo, 4. januara 1999, general Virot, moj šef u Briselu, smenjen je s funkcije vojnog predstavnika u Briselu, nekoliko meseci pre predviđenog roka. Po tome bi, dakle, izgledalo kao da ja nisam jedini koji je grešio.
       I zašto, da ponovim to još jednom, francuske službe koje su sve znale o pukovniku Jovanu Milanoviću, koji je radio pod maskom ministra-savetnika ambasade Savezne Republike Jugoslavije pri Evropskoj uniji, nisu skrenule pažnju potencijalnim metama koje su predstavljali francuski vojnici u NATO-u? A ako su upozorile vojnu hijerarhiju, zašto informacija nije stigla do oficira bezbednosti kojima sam i ja pripadao?
      
       Epilog
       U zatvoru sam ostao od 31. oktobra 1998. do 23. avgusta 1999. Izašao sam zahvaljujući naporima mog advokata i nezavisnosti predsednika Krivičnog suda koji je radio po duši i savesti. Uprkos upornosti istražnog sudije koji se, da bi me zadržao u zatvoru, ovoga puta pozivao na zaštitu indicija i moje sopstvene ličnosti.
       Te argumente on nije prihvatio prilikom inicijalnog naloga za hapšenje. Zašto je, onda, hteo da štiti indicije osam meseci kasnije, kad je moja porodica već bila napustila Belgiju i kad su pretresi bili obavljeni? Što se tiče zaštite moje ličnosti, teško se može sagledati od kojih to opasnosti.
       Tokom deset meseci imao sam priliku da se zbližim sa stvarnošću jednog francuskog zatvora. Iako je treće odeljenje relativno štićen deo zatvora Sante, zahvaljujem doktoru Vaseru što je ispisao svoje svedočenje. Bili smo smešteni iznad "samice" i mogli smo da osetimo očaj ljudi koji su, ne zaboravimo to, ipak samo ljudi.
       Ali imao sam priliku da budem u doticaju i s prašinarima kažnjeničke administracije kao što su zatvorski nadzornici. Na većinu njih ostalo mi je sećanje kao na zaista čovekoljubive ljude. A oni ponekad imaju posla sa zatvorenicima koji su zbog nedostatka osnovnog obrazovanja toliko asocijalni da posao nadzornika postaje gotovo nemoguć. Ti službenici rade u uslovima koji Francuskoj ne čine ništa više čast od uslova u kojima se drže već osuđeni na zatvor, ili privremeni zatvorenici, što je još gore.
       Ali svako zlo ima i svoje dobro. U zatvoru sam, na svoj zahtev, prošao kroz psihoterapiju koja mi je vratila veru u moje mentalno stanje. Nisam lud, nisam to nikad ni bio. Pogotovo sam mogao da se oslobodim prljavština za koje su me službe Republike načinile saučesnikom u poslednjim godinama mog "putovanja na kraj armije". I odajem poštovanje lekaru psihijatru kažnjeničke administracije koji mi je pomogao da se izvučem iz depresije u koju sam počeo da zapadam, time što mi je pomogao da odgovorim na suštinsko pitanje mog slučaja: šta su mi to uradili da bih stigao dotle da danas proklinjem one koji nas vode?
       Često me pitaju "šta mi je bilo", meni, iskusnom vojniku, da se upuštam u operaciju zbunjivanja po sopstvenoj volji ili ne tražeći za to pismeno naređenje.
       Odgovor je malo složen ali, u stvari, logičan. Kako to obično biva kad razmatramo razloge za nečije delovanje, više faktora se nađu u igri.
       Tu su najpre procene humanog karaktera: ubediti Srbe da svoje snage povuku sa Kosova, povlačilo je, de facto, poništenje razaračke operacije na kojoj je radio NATO. Time bismo, početkom zime 1998, izbegli da gledamo ono što smo videli da nam stiže sledećeg proleća. Posledice po ljude bile bi još mnogo veće nego što su bile u proleće, jer nevladine organizacije, UN i Crveni krst ne bi uopšte stigle da instaliraju izbegličke logore. Više od polovine kandidata za izbeglištvo pomrlo bi od hladnoće u planinama. A već je bilo 50 000 osoba koje su napustile svoje domove da bi preživele u šumama. Kao i mnogi drugi, želeo sam da se oni mogu vratiti svojim kućama, a za to je bilo potrebno da Milošević povuče svoje snage s Kosova.
       Preko Miloševićevih razgovora s kontakt grupama znali smo, još od septembra 1988, da će bombardovanja jugoslovenskih snaga povući za sobom, kao represalije, izgon sa Kosova svih Jugoslovena albanskog porekla.Uostalom, to je ono što se i desilo u proleće, jer je, uprkos svoj propagandi NATO-a i vodećih ljudi zemalja članica OEBS (Evropska organizacija za bezbednost i saradnju) na putu da utvrdi da su masakri, koji se Srbima stavljaju na dušu, počeli tek kad su krenuli udari.
       Najzad, znao sam i da ne bi bilo nikakvog političkog rešenja za probleme kad bi vojna opcija jednom dala rezultate. Kakve rezultate?
       Kao iskusan vojnik koji je učestvovao u mnogim operacijama pod različitim vladama, savršeno sam znao da je rat surovo ali privremeno stanje, i da je glupo upustiti se u to ako nema političkog rešenja koje bi ga pratilo.
       U septembru 1998, vojnici NATO-a još su čekali da se pomoli ono što smo nazivali "Dejton dva", pregovori o Kosovu koji su nam izgledali kao neophodan preludijum za nekakav politički sporazum bez kojeg nema rešenja za rat ma kakav on bio.
       No, razrada takvog rešenja počela je tek s pripremama za Rambuje.
       Od 1994. i mog učešća u operaciji Tirkiz, u Ruandi, više nisam imao poverenje u političku vidovitost ili akcionu suverenost francuskih vlada u poslovima rešavanja političkih kriza. Jasno sam, dakle, video da će francuska vlada ponovo dozvoliti da nas Klintonova administracija uvuče u kompromis ili saučesništvo za rat.
       Imao sam mogućnost da delam u pravcu koji je želeo NATO. Hitnost situacije i činjenica da sam već, u drugim prilikama, praktikovao tehniku zbunjivanja, opredelili su me za pokušaj da ubedim srpsku vezu, s kojom mi je omogućio dodir moj položaj šefa kabineta, da je za Miloševića jedino rešenje da pristane na naloge kontakt grupa i povuče specijalne snage s Kosova. Delao sam bez pisanog naređenja i, u tom trenutku, nisam shvatao da čineći to prelazim crvenu liniju.
       Tako sam možda nešto malo doprineo povlačenju specijalnih snaga sa Kosova koje je zaista usledilo 17. oktobra 1998, ali ono što je sigurno, to je da sam prestao da izneveravam humane vrednosti stečene vaspitanjem u francuskim školama i lik časnog čoveka kakav su od mene stvorili moja porodica i vojska.
      
       S francuskog: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Nastaviće se)