Malo filmova, malo glumaca i malo novinara učinili su da jedini jugoslovenski festival bude, pre svega, nepodnošljivo dosadan

      Iz ugla (slepe) ljubavi, sve je prošlo dobro da bolje ne može na 14. jugoslovenskom filmskom festivalu u Herceg Novom. Najpre, održan je kao takav - jugoslovenski - u trenutku dok se zemlja iznova lomi i cepa, istina u gradu koji već u šali zovu "srpskom enklavom" na Crnogorskom primorju.
       Otuda, prvi put u poslednjih nekoliko godina svečanom činu otvaranja nije prisustvovao predsednik Crne Gore Milo Đukanović koji, inače, ne propušta kulturne manifestacije ni nižeg ranga. Naprotiv, ima dobar običaj da se nekonvencionalno pojavljuje kao fan filma, pozorišta ili, recimo, sporta i time uveliča događaj u državi kojoj je na čelu. Sada ga, naravno, nije bilo tamo gde je nedavno pobedio njegov ljuti politički protivnik. Međutim, nije bilo ni Momira Bulatovića niti nekog njegovog saveznog izaslanika jer oni sada, pred izbore, imaju daleko važnija posla: da pobede, da pobede, da pobede.
       Tako smo na početku samo čuli predsednika opštine Herceg Novi Đura Ćetkovića koji je, bogami, održao kratak ali nadahnut govor o otvorenosti grada za sve kulturne manifestacije u Crnoj Gori ali i, naglašeno, u Saveznoj Republici Jugoslaviji poželevši prisutnima čak i - ličnu sreću. Zazvučalo je gotovo šokantno pošto smo tu kategoriju uglavnom zaboravili: lična sreća, šta to beše?!
       Potom su bez ikakvog incidenta, protekla četiri dana. Time dolazimo do priče koja nudi drugačiji pogled. Bilo je toliko obično i toliko mirno da je neminovno preraslo u nepodnošljivu dosadu. Ni veliko plavetnilo nije moglo da pomogne kada se festivalsko vreme vuklo kao da uopšte ne prolazi. Jer, šta? Prikazano je pet filmova pošto je takva, sušna, godina za nama a oni su pri tom uveliko već protutnjali bioskopima, znamo ih napamet.
      
       Udica spasa
       Svaki festival suštinski je onoliko dobar koliko su dobri njegovi filmovi. To je bitan preduslov. Ovaj 14. Herceg Novi imao je peh da ga zadesi verovatno najgora produkcija otkad uopšte postoji. Sivilo je dodatno bilo pojačano upadljivim odsustvom glumaca. Ni na prste se nisu mogli izbrojati oni koji su došli u grad sunca i mimoze. Zašto su se držali ovog puta što dalje od jedinog jugoslovenskog filmskog festivala koji vrednuje sve kategorije, to samo oni znaju. Tako je, iz večeri u veče, verna i prostodušno blagonaklona publika odlazila razočarana s Kanli kule: em uglavnom slabi a već viđeni filmovi, em nigde nikoga...
       Festival je, inače, otvoren "Nebeskom udicom" LJubiše Samardžića. Legendarni Smoki, sa svojim večitim osmehom, stigao je na Kanli kulu (letuje, doduše, u obližnjim Meljinama) i to dva puta: da prisustvuje projekciji svog glasovitog filma a, onda, i poslednje noći, da (očekivano) pokupi glavne nagrade. NJegov film to i zaslužuje. Ipak se on bitno izdvaja od ostalih i u zanatskom i u tematskom smislu. Ako je pomalo i tanak, nadoknađuje to izbalansiranim pristupom tragediji kroz koju je Srbija prošla tokom bombardovanja i, naročito, tačno pogođenom emocijom. Ni prejakom, ni patetičnom, ni otužnom, ni folirantskom. "Nebeska udica" našla je pravu meru i zato ona celog ovog leta i pobeđuje na domaćim festivalima.
       Za priču o ljubavi Lazara Ristovskog "Belo odelo", vizuelno izuzetno lepu ali žanrovski neodređenu i u osnovi slabašnu, moglo bi se reći da je izgubila dah. Trčala je koliko je mogla, od Kana 1999, kad su izvesne novine toliko pisale o uspehu tog filma na Kroazeti da se sticao utisak kako ništa bolje tamo tada i nije prikazano do, recimo, baš ovog festivala gde ga je publika ispratila s izvesnom ravnodušnošću. I to publika Herceg Novog koja Lazara Ristovskog obožava. Pamtimo, na primer, kako se krcata Kanli kula tresla od uzvika "Lazo, care!", "Lazo, majstore!" posle projekcije "Podzemlja". Tog oduševljenja sada nije bilo ni u tragovima. Nije bilo ni Lazara Ristovskog koji u inostranstvu trenutno snima novi film. Da je kojim slučajem lično istrčao na pozornicu, onako očaravajuće šarmantan kako to samo on zna da bude, izvesno bi i reakcija bila drugačija, podigao bi on već Kanli kulu na noge. No, ne vredi pričati...
       S druge strane, neobična stvar dogodila se s filmom Dragoslava Lazića "Ranjena zemlja" po scenariju Gordana Mihića, kojeg je svojevremeno kritika isekla na sitne komadiće: odgledan je s velikom pažnjom i ispraćen velikim aplauzom, na kraju je čak osvojio i Nagradu publike. Biće da su gledaoci ostali zatečeni, pa i u suzama, slikom našeg pacovskog života u Beogradu dok su odozgo tukli čime su hteli i primili tu sliku čistog srca, ne hajući nimalo za tamo neke finese filmskog izraza. Ako ništa drugo, time se potvrdilo ono što je Dragoslav Lazić rekao pre projekcije: vreme radi za njegov film. "Ranjena zemlja", snimljena neposredno posle bombardovanja, jeste pokušaj da se istinski užas otrgne zaboravu i zato će, mogućno, jednoga dana dokumentarna vrednost tog ostvarenja oslabiti sve njegove silne banalnosti. Na kraju krajeva, bio je to prvi film o strahoti kroz koju smo prošli.
       Još od premijere, ne tako davne, loš glas bije i film "Senke uspomena" Predraga Velinovića po scenariju Predraga Perišića, koji je nedvosmisleno omaž velikanu jugoslovenskog glumišta Velimiru-Bati Živojinoviću. Snimljen je njemu u čast, njemu za jubilej. Reći da je čista katastrofa - što upola glasa ili pak javno kritičari tvrde - čini se odista preteranim. Može taj film da se odgleda do kraja, ponekad i da uhvati, jer sve vreme drži onu lepu, blagu setu koja legne na dušu. Ceo film je, u stvari, to. Tužna komedija o ostarelom glumcu koga se niko više ne seća. Nevolja je jedino u tome gde pronaći setu dok gledate Batu Živojinovića...
      
      
       Od sumraka do svitanja
       Najzad, a zaista na poslednjem mestu, prikazan je film "Tajna porodičnog blaga" Aleksandra Đorđevića po scenariju Siniše Pavića. I to, kako piše, tek prvi deo. U prevodu: alavost bez granica. Ne treba ni trošiti reči. Film je gori od serije koja je već ionako bila očajna, filmu čak ne pomaže ni naš najbolji glumac Aleksandar Berček, i to u glavnoj ulozi. Jer, opisati se ne može to najjeftinije vaćarenje na brzaka. Ali, ali! Puna Kanli kula slatko se smejala, voli naš dobri narod Đošu i Špica pa to ti je. NJih dvojica su, pri tom, bili i glavne glumačke zvezde 14. festivala u Herceg Novom, onako bučni i vazda, vala, veseli. Prema propozicijama, oni su se ravnopravno takmičili za nagrade a možda im se i nadali. Taman da upotpune farsu što je festival, ni kriv ni dužan, ovoga puta u stvari bio. S tolicko filmova, s tolicko gostiju, sa šakom novinara. Izveden baš na silu, kontinuiteta radi. Opet, preticalo je ako govorim o žiriju u kome se našlo pet članova, sa Mirom Banjac na čelu. Nikada, dakle, više. To je (crnohumorno) objašnjeno time da je posao veliki pa je bolje što više očiju i pameti. Jedan član po glavi filma, može i obrnuto. Što je najbolje od svega, oni su i dokazali da su baš imali puno posla zasedajući celu bogovetnu noć do zore. Kao da dodeljuju oskare. U žiriju su bili, pored Mire Banjac, Želimir Žilnik, Radoslav Pavlović, Šćepan - Kaćo Kovačević i Radomir - Pule Milović. Srbi jedno, Crnogorci drugo, pa tako do svitanja. Otud su i najvažnije nagrade donete većinom glasova, srećom po "Nebesku udicu". Za najbolje glumce proglašeni su Tatjana Lukjanova ("Ranjena zemlja") i Lazar Ristovski ("Belo odelo") dok je Predrag Perišić dobio nagradu za najbolji scenario ("Senke uspomena").
       Kao da je sve u savršenom redu, priređen je naravno i "okrugli sto", onaj čuveni lažnjak koji kao daje posebnu težinu. Sad je tema bila - budućnost festivala u Herceg Novom. Ni manje, ni više. Niko živ ne zna u kojoj ćemo zemlji živeti idućeg avgusta, ali šta smeta da se malo, konkretno a neobavezujuće, pozabavimo festivalom kao takvim. Ozbiljnije dan prolazi. Dilema je bila da li ga sačuvati u sadašnjem izdanju (strogo domaća selekcija) ili mu širiti grane pratećim programima, mediteranskom sekcijom, retrospektivama, ali i marketingom, te pozivima inostranim kritičarima i tome slično. Kad se čovek zanese, tako to biva. Podrazumeva se da je prevagu odnela ideja o razmahivanju pošto obećavajuće deluje. Mogućno je da bi ona, međutim, ubila samu srž tog nacionalnog festivala, izvukla ga iz njegove čiste forme koja je dosad bar nudila, ako ništa drugo, a ono preciznu dijagnozu stanja ovdašnje kinematografije. Drugim rečima, uzaludno je tražiti spas levo-desno, makar to bile i priče u prazno, samo iz očajanja što je 14. Herceg Novi, baš kao i svi ostali domaći festivali ove sezone, u situaciji da barata sa tek nekolikim kakvim-takvim filmovima.
       Problem tog festivala je na drugoj strani: nalazi se na moru, filmovi su iz Srbije, a napetost u Jugoslaviji raste i krajnji ishod je neizvestan. Prošle godine crnogorska kinematografija doživela je neslavni povratak filmom Božidara Nikolića "U ime oca i sina", sada je ponudila odličan kratki igrani film van konkurencije mladog Radoslava T. Stanišića "Izabranik". Sve u svemu, festival je - i to s predznakom jugoslovenski - sada izvukao živu glavu i to je njegov jedini stvarni uspeh. A njegov najveći događaj? Izlet na Žanjicu! Tu su se svi složili, malo u šali a malo i ne. Toliko o atmosferi.
      
       JASMINA LEKIĆ