Neproverena je vest da su Rusi rekli da neće staviti veto na mogući američki predlog da SRJ više nema svoju stolicu na Ist Riveru

      Milenijumsko zasedanje UN na nivou šefova država i vlada moglo bi nam presesti zato što se Sjedinjene Američke Države otvoreno spremaju da upravo na toj sesiji Jugoslaviju izbace iz svetskog foruma čiji je osnivač bila pre više od pedeset godina. Tu nameru vodeća svetska sila glasno je najavila kroz usta svog ambasadora na Ist Riveru u NJujorku Ričarda Holbruka, pre tačno dva meseca, od kada joj u toj intenciji isto tako otvoreno pomažu bivše jugoslovenske republike, zajedno sa jednom sadašnjom - Crnom Gorom.
      
       Savetnici
       Za divno čudo, jugoslovenske savezne vlasti kao da sa izvesnom mirnoćom očekuju taj trenutak. Iz intervjua predsednika savezne vlade Momira Bulatovića podgoričkom dnevniku "Dan" saznali smo da je generalni sekretar UN doduše uputio zvaničan poziv SR Jugoslaviji da učestvuje na milenijumskom zasedanju, da je jugoslovenska delegacija određena i da očekuje američke vize koje, veli Momir Bulatović, "po svoj prilici neće dobiti, čime će američka administracija napraviti novi presedan u međunarodnim odnosima". "Našoj delegaciji neće dati vize" kaže dalje savezni premijer, koji na drugom mestu u intervjuu zaključuje da Amerika, svojim zahtevom da se Jugoslavija izbaci iz Ujedinjenih nacija, "počinje završnu antijugoslovensku igru".
       Mesec dana uoči ove sednice UN, u Saveznom ministarstvu inostranih poslova u Beogradu stanje je naizgled sasvim redovno. NIN-u je u petak rečeno da se glavni pravni savetnik SMIP-a dr Rodoljub Etinski nalazi na odmoru, dok se drugi vodeći pravni savetnik upravo sprema da ode na odmor. Ni jedan ni drugi, doduše, ne bi mogli za novine da komentarišu mogućnost da Jugoslavija bude izbačena iz Ujedinjenih nacija već zbog toga što je za tako nešto (kontakt bilo kog službenika SMIP-a sa bilo kojim predstavnikom štampe) prethodno nužno pribaviti saglasnost lično ministra spoljnih poslova Živadina Jovanovića, a to je stvar koja i u redovnim uslovima ide sporo i teško. U današnjim uslovima pogotovo, jer ministar Jovanović nije u zemlji.
       Oni koji te stvari prate, mogli su da primete da ministar, koji se proletos najčešće pojavljivao na domaćoj političkoj sceni na svečanostima upriličenim povodom obnove bombardovanjem porušenih objekata, više ne provodi tako mnogo vremena u zemlji. Za šefa diplomatije jedne zemlje koja je tako duboko izolovana u međunarodnoj zajednici kao što je to slučaj sa Saveznom Republikom Jugoslavijom, Živadin Jovanović srazmerno mnogo vremena provodi u radnim posetama kolegama širom sveta. Uglavnom je reč o posetama nesvrstanim zemljama, i drugim državama koje sa nama u većoj ili manjoj meri dele bilo osećanje izolacije zbog toga što se nalaze pod ovim ili onim sankcijama međunarodne zajednice (Irak, Libija, Kuba), ili frustracije što ne uživaju naklonost vodećih zapadnih sila (Mijanmar, Zimbabve), ili besa što Amerika vlada unipolarnim svetom (Rusija, Kina).
      
       Broz
       Nakon što je predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević negde početkom leta objasnio naciji da je na svetskoj pozornici na delu novi fašizam, još opasniji od onog koji je poražen pre pola veka (pre svega zato što se ovom novom fašizmu Jugoslavija maltene jedina suprotstavlja, dok je protiv starog postojao širok koalicioni front čiji je član Jugoslavija bila), cinicima je izgledalo da svetsko putešestvije Živadina Jovanovića ima za cilj pre svega da podupre novo jugoslovensko "čitanje" savremenih svetskih ideoloških i političkih zbivanja. Domaća opoziciona scena otvoreno se i sa dosta razloga rugala nastojanju DŽU diplomatije da se, po drugi put u ovom veku, predstavi kao lider "ostatka sveta", kao i pretenziji haškog osumnjičenika Miloševića da naspram velikih sila odigra novog Tita.
       Svima je u Jugoslaviji manje-više jasno da nas Amerika vija po karti Balkana i da našem predsedniku nikad neće oprostiti što ga je morala bespravno bombardovati kako bi ga privolela da preda Kosovo na upravljanje. Svima je jasno da je, pored svih ostalih otvorenih i prikrivenih sukoba na našem parčetu Evrope, ovde između ostalog na delu i pravi mali američki rat protiv Slobodana Miloševića. Dosta je očigledno postalo i to da se taj rat neće završiti američkim "zamorom materijala", mada po mnogim indicijama koje dolaze iz predsednikove bliže i dalje okoline, Slobodan Milošević nastoji da proširi optimizam da će odlaskom sadašnje administracije splasnuti američki pritisak na njega i njegovu zemlju. SFRJ je, međutim, dovoljno dugo pod Josipom Brozom bila lider nesvrstanog sveta da bi jugoslovenska javnost umela da prepozna falš notu u novoj zvaničnoj ideologiji Miloševićeve Jugoslavije.
       Zbog sukoba sa Amerikom, u kojoj se velika sila okomila na državnika koga sve manje razlikuje od države na čijem je čelu i njenih stanovnika, Slobodan Milošević i Jugoslavija zaista su pobudili određene simpatije u jednom delu sveta koji se i sam oseća nepravedno zapostavljenim i nerazvijenim. To još ne znači da je Jugoslavija ma kakva vrsta lidera takvim zemljama - ona se pre svega prepoznaje kao bolesnik koji se nalazi u poodmaklom stadijumu bolesti i čiji simptomi izazivaju nešto simpatije, nešto razumevanja, ali i opominjuće bojazni. Otvorene simpatije i zvanično gostoprimstvo pružaju nam pre svega one zemlje i oni režimi čiji je prestiž na Zapadu do te mere narušen da sebi više ne mogu bitnije naškoditi, ili vide da bi nagoveštajem da će se možda oteti kontroli mogle od Zapada dobiti više nego poslušnim sleđenjem "partijske linije" Zapada prema Jugoslaviji.
      
       Pretnja
       No, višemesečni trud Živadina Jovanovića sada će se možda ipak isplatiti Jugoslaviji. A ako ne Jugoslaviji, ono svakako njenom sadašnjem predsedniku koji je upravo ušao u tešku i neizvesnu izbornu bitku, kao i bitku za svoje ukupno političko, državno i ideološko nasleđe. U završnici izborne kampanje moglo bi se pokazati da Jovanović nije putovao po svetu samo da bi za Miloševićev račun proizvodio privid jednog izmišljenog ideološkog sveta u kom Beograd tobož stoji na čelu antifašističkog fronta u nastajanju.
       Takav pokušaj bio je u propagandnom smislu u startu osuđen na neuspeh već i zbog toga što dobar deo Jugoslovena nagonski zna da, dok Slobodan Milošević nema izbora i mora da ide u očajnički sukob sa Amerikom, to ne važi nužno za celu populaciju ove zemlje. Da bi na duže staze politički opstao, Slobodan Milošević mora na ovaj ili onaj način da prethodno porazi Ameriku. Za nas ostale građane možda ima života i ako ne pobedimo Ameriku, ima svetle budućnosti i ako se negde i nekako u stvarnom svetu nagodimo sa velikim silama i tako sebi isposlujemo političku i državnu budućnost na balkanskoj vetrometini, čuvajući pri tom nacionalni interes.
       Obijanje pragova nesvrstanih država moglo bi biti od opipljive koristi zavisno od toga za koju se varijantu izbacivanja Jugoslavije iz UN Amerikanci opredele. Cela je priča isplivala na površinu krajem juna. U UN je tada na dnevnom redu bila situacija na Kosovu, a situacija na Kosovu nije bajna čak ni merena zapadnim aršinima. Prepuštajući Ujedinjenim nacijama upravu nad Kosovom, Amerikanci su se do određene mere zaštitili od odgovornosti za kosovski postbombaški debakl. Svejedno, Kosovo je za Amerikance politički osetljiva teritorija i Ričard Holbruk je energično onemogućio ne samo DŽU režim (u liku Vladislava Jovanovića, šefa DŽU misije pri UN), već i DŽU opoziciju (u liku vladike Artemija) da Amerikancima, odnosno međunarodnoj zajednici u UN upute bilo kakve kritike.
       Nakon što je i jedne i druge sprečio da govore, Holbruk je izričito i javno rekao: sve do kraja juna, bilo mu je dovoljno to što je obezbedio da se Jugosloveni spreče da govore u UN prećutnim sporazumom svih članica Saveta bezbednosti. No, sada kada su Rusi (ambasador Sergej Lavrov, ruski ambasador pri UN) insistirali da se Jugoslaviji pruži prilika da govori tokom rasprave o situaciji u Jugoslaviji, on, Holbruk, oseća se direktno izazvanim. Rekao je "Vašington postu" da će Rusi sada dobiti što su tražili i da će se on lično pobrinuti da Jugoslavija bude udaljena iz UN, a njena zastava sa petokrakom skinuta sa jarbola na Ist Riveru. (Lavrov je izgubio glasanje u Savetu bezbednosti sa sedam glasova prema četiri - uz Ruse su u prilog Jovanovićevom obraćanju Savetu bezbednosti glasale Kina, Namibija i Ukrajina.) Holbruk je dodao da "Srbija" ima izbor: ili da, poput drugih bivših jugoslovenskih republika, traži da bude ponovo primljena u UN, ili da sasvim napusti UN.
      
      
       Kontinuitet
       Holbruk svoje tumačenje nerešenog jugoslovenskog statusa u UN zasniva, dabome, na činjenici da je 30. maja 1992. godine, prilikom usvajanja Rezolucije 757 o sankcijama UN protiv SR Jugoslavije (posle masakra u redu za hleb u Miskinovoj ulici u Sarajevu), Savet bezbednosti istakao "da zahtev Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) da automatski nastave članstvo bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u Ujedinjenim nacijama nije opšteprihvaćen". Od tada je prošlo punih osam godina. Formulacija "nije opšteprihvaćen" svedočila je o izvesnoj nedorečenosti, ambivalentnosti stava UN prema SRJ. Postignut je prećutni kompromis u okviru koga je Vladislav Jovanović bivstvovao kao šef misije UN na Ist Riveru, a petokraka nepostojeće SFRJ vijorila se pred zgradom UN.
       Savet bezbednosti implicite se složio sa dijagnozom Badenterove komisije (Robert Badenter, francuski pravnik, bio je na čelu komisije koju je formirala Evropska zajednica kako bi razjasnila ustavno-pravnu zbrku oko raspada SFRJ; na osnovu preporuka Badenterove komisije četiri bivše republike dobile su priznanje suvereniteta) da nije bilo secesije, odnosno da se Jugoslavija raspala sama od sebe. Savet, međutim, nije eksplicitno uskratio SRJ pravo da zadrži misiju na Ist Riveru, niti je doneta neka odluka o suspenziji ili isključenju SFRJ. Kao što je poznato, SR Jugoslavija je pod vođstvom Slobodana Miloševića sve ove godine odbijala i pomisao da zatraži prijem u UN, odnosno da poput drugih novopečenih država traži priznanje od međunarodne zajednice, insistirajući umesto toga na državno-pravnom kontinuitetu sa SFRJ i pozivajući se na činjenicu da su Srbija i Crna Gora u prvu Jugoslaviju unele svoj međunarodno-pravni kontinuitet, priznat još na Berlinskom kongresu 1878. godine.
       Ovde, dakle, nije u prvom redu reč o pravnom, već o političkom sporu. Amerikanci neće imati problema da pravno argumentuju svoje novo političko stajalište. To se golim okom može videti i u Beogradu, gde istaknuti opoziciono nastrojeni pravni eksperti jednako kategorično kao i Holbruk tumače da "SRJ nije član UN" i da je Jugoslavija "ostala van UN" (Milan Šahović, stručnjak za međunarodno pravo), i isto tako kategorično osporavaju međunarodno-pravni kontinuitet SRJ sa SFRJ (Dušan Lazić, Forum za međunarodne odnose). Lazić ne vidi ništa sporno ni u činjenici da Crna Gora različitim manevrima pokušava da "zauzme" u UN mesto koje trenutno drži Vladislav Jovanović i koje se u najboljem slučaju može opisati kao "posmatračko". Crna Gora je, naime, do sada uputila dva interna, nezvanična dokumenta Ujedinjenim nacijama, u kojim se žalila na nastojanja Beograda da destabilizuje demokratski poredak u Crnoj Gori i u kojim je tražila da se Beogradu oduzme pravo da je predstavlja u UN. Jedan od tih dokumenata distribuiran je na zahtev slovenačkog ambasadora u UN Ernesta Petriča, koji zajedno sa Holbrukom vodi akciju za uskraćivanje gostoprimstva Vladislavu Jovanoviću.
      
       Veto
       Pravnih argumenata, dakle, neće manjkati, a politička motivacija odlazeće američke administracije čini se veoma čvrstom. Beogradom je ovog utorka u posvećenim krugovima zabrujala nezvanična "vest" (za koju NIN nije uspeo dobiti potvrdu) da je visoki jugoslovenski diplomata skoro putovao u Moskvu kako bi dobio uveravanja da će Rusi staviti veto na američki plan da se Jugoslavija izbaci iz UN, i da se u Beograd vratio praznih ruku. Beogradskim diplomatskim krugovima takođe cirkuliše informacija da se Holbruk sprema na bočni manevar, umesto frontalnog ataka. Naime, ova vest iz zapadnih diplomatskih izvora glasi da će se Amerikanci, umesto Savetu bezbednosti gde ih može sačekati ruski ili kineski veto, jednostavno obratiti Komisiji za akreditacije Ujedinjenih nacija, gde će se Jugoslaviji uskratiti/ukinuti akreditacija na osnovu većinske odluke ove puke administrativne komisije.
       Tako cela stvar, navodno, ne bi ni išla na Savet bezbednosti, već bi se tako završila na srazmerno niskom, takoreći tehničkom nivou. Sa predlogom za isključenje Jugoslavije iz UN moralo bi se u suprotnom ići na Generalnu skupštinu, i to na osnovu predloga Saveta bezbednosti. Glasovi nesvrstanih država, sa kojim je Živadin Jovanović gradio mostove prijateljstva poslednjih godinu dana, mogli bi u tom slučaju biti dragoceni. Momir Bulatović je u već spomenutom intervjuu "Danu" spekulisao sa navodnom dvotrećinskom podrškom koju Jugoslavija uživa u Generalnoj skupštini.
       Teško je onom ko makar i ovlaš poznaje savremeni svet da poveruje da je SRJ, mala, siromašna, izolovana i zadužena, demonizovana i potcenjivana, istovremeno tako popularna u svetskoj zajednici.
      
      
       Evropljani
       No i ako ne bude masovne demonstracije podrške Jugoslaviji u Generalnoj skupštini, režim u Beogradu verovatno sa pravom računa na to da će Holbrukova osvetoljubivost, kombinovana sa Đukanovićevim nožem u jugoslovenska UN leđa, u stvari biti povoljna za izborne šanse Slobodana Miloševića. Pogotovo ako zaista dođe do izbacivanja jugoslovenskih diplomata iz UN, u kom slučaju treba očekivati da Amerikanci na spektakularan način u najkraćem mogućem roku bombastično i uz veliki publicitet proteraju DŽU osoblje sa američkog tla.
       Stvar ni u kom slučaju još nije odlučena niti zapečaćena. Iz Vašingtona, na primer, posredstvom srpske dijaspore koja je tim povodom tražila - i dobila - prijem u Stejt departmentu, stižu dobre vesti: da je Holbrukova inicijativa (za koju se inače smatra da predstavlja deo njegove lične vendete prema Miloševiću) udarila u zid jer se sa njom, osim Britanaca, ne slažu drugi Evropljani, a naročito Francuzi. Evropljani navodno brinu da bi istiskivanje Jugoslavije poslalo neželjeni signal Crnoj Gori, koja bi zatražila da zauzme upražnjeno mesto u UN. Treba reći da je ovo pitanje oko koga se podelila i srpska opozicija, koja inače više od godinu dana po evropskim kancelarijama vodi upornu, ogorčenu bitku da se Jugoslaviji skinu sankcije, delujući kao rezervni položaj DŽU diplomatije.
       Kada je onomad Milan St. Protić iz Saveza za promene oduševljeno agitovao za rešenje kojim bi, umesto nepriznatog Miloševićevog režima, UN pod svoj krov primile opozicionu kancelariju, tome se energično usprotivio Predrag Simić, savetnik Vuka Draškovića, sa obrazloženjem da je i ovakav kakav je status Jugoslavije u UN bolji od nikakvog, i da se bez države nema gde graditi demokratija, a jedan od bitnih aspekata postojanja savremene države je i njeno članstvo u UN. Simić za NIN kaže da bi mnogo više voleo da jednog dana bude prvi predstavnik demokratske Jugoslavije u UN, nego već danas predstavnik opozicije koja je izbacila vlastitu državu iz UN. Zemlja koja je izbačena iz UN je država odmetnik.
       S druge strane, Holbruk nema slučajno reputaciju "buldožera" u diplomatiji. A u Ujedinjenim nacijama nije ni običaj da se pokreću inicijative koje su osuđene na veto i neuspeh. Postoji u Savetu bezbednosti stara, prećutna konvencija da se ništa ne pokreće javno dok se za to ispotiha ne obezbedi podrška. To se na Ist Riveru smatra "ferplejom". A i ne bi bilo prvi put da Amerikanci, kako bi sebi priredili "plaisir", žrtvuju i opoziciju i demokratiju u Srbiji. Na njihove će kalkulacije po svoj prilici još uticati i poslednja predizborna procena o tome ko ima najveće šanse da pobedi u Jugoslaviji. Ako im Slobodan Milošević bude izgledao dobitnički, po svoj će prilici pustiti jugoslovenski čamac niz vodu, rezonujući da Srbi zasluže sve što im se desi, a najmanja će im briga biti to što će ekskomunikacijom iz UN prestati da važi onaj golemi kompleks od više hiljada međunarodnih ugovora na osnovu kojih Jugoslavija zauzima mesto u svetu i na osnovu kojih ulazi u ipak relativno ravnopravne odnose sa drugim državama.
       Miloševićeve šanse time, naravno, neće ugroziti.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ