Da li će se višegodišnji rat rečima između zvaničnog Beograda i Podgorice pretvoriti u delo ili će građani Jugoslavije doživeti da se jedan politički konflikt razreši političkim sredstvima?

      Glavni poduhvat međunarodne zajednice na brdovitom Balkanu je izgradnja dva puta sa Kosova ka severu Crne Gore. Iako će zvaničnici UN objasniti da će tim drumovima dovlačiti opremu iz najbliže jadranske luke do baza Kfora, ljudi sa svežim uspomenama na borbe neprestane u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, u priči o misterioznim putevima već vide jasnu najavu novog balkanskog krvoliptanja, u kome bi se kroz nišan gledali oni koji su proteklih vekova vazda govorili o neraskidivim vezama, jednom čoveku sa dva imena, zajedničkom NJegošu i Lazaru, da bi napokon shvatili sopstvene zablude.
       Odluka crnogorske vladajuće koalicije da ignoriše ustavne promene i savezne izbore, upućuje na jednostavan zaključak da se odnosi u federaciji verovatno neće rešavati institucionalnim putem. Većina ozbiljnijih poznavalaca crnogorskog čvora čvrsto je ubeđena da će taj problem biti rešen kroz dogovor dve autoritarne oligarhije da se rastanu kao prijatelji ili da još dugo fingiraju sukobe i političku različitost, ostajući neprijatelji od najvišeg poverenja. Obični ljudi, koji su se ovog leta kupali i odmarali u bratskoj republici, ne veruju previše u pacifistički naboj vladajućih koalicija.
      
       Dan posle
       "Jugoslavija će biti demokratska ili je neće biti", napisao je predsednik Crne Gore Milo Đukanović u tekstu za agenciju Sense, dok je nešto ranije premijer Vujanović nagovestio da će još jedna Miloševićeva pobeda primorati Crnu Goru da definitivno krene svojim putem. U razgovorima crnogorskih i zapadnih zvaničnika se, izgleda, mnogo više govori o tome šta će se dogoditi nakon izbora, nego o samom glasanju za skupštinu i predsednika treće Jugoslavije. Hoće li, dakle, savezna država 25.septembra ući u period kada će se jedan politički konflikt konačno razrešiti političkim sredstvima ?
       Predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju i bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije Momčilo Perišić smatra da je Milošević stavio crnogorskog predsednika pred veoma neugodan izbor. "Da je prihvatio ustavne promene, rizikovao bi ravnopravnost i državnost Crne Gore, a odlukom da se te promene ne prihvate i bojkotuju savezni izbori, situacija se neminovno radikalizuje. Jedini izlaz iz teške državne krize je pobeda demokratskih snaga na izborima, koje bi se sa crnogorskim vlastima dogovorile o redefinisanju odnosa u federaciji."
       Političari demokratske orijentacije, koji se bave pitanjima rata i mira, nisu više tako sigurni da će na Morači otvarati šampanjac ili makar lozu zbog eventualne pobede demokratske opozicije i cinično napominju da je u Crnoj Gori prvi put postignut konsenzus svih partija da Miloševiću treba dati 50 poslaničkih mandata i nekoliko stotina hiljada glasova prednosti. Oslanjajući se na frazu o ekskluzivnom proizvođaču država na Balkanu, deo crnogorskih separatista verovatno priželjkuje Miloševićev trijumf, raspisivanje referenduma, sukobe veoma ograničenog intenziteta nakon kojih bi rekli zbogom "braći iz Srbije", ali je nevolja što nezavisnost Crne Gore treba da podrži značajna većina njenih građana.
      
       Najveća glupost
       Osim nastupa predsednika Mila Đukanovića, naslovnim stranama najčitanijeg dnevnog lista "Vijesti" gospodare incidenti u kojima su pripadnici VJ izrešetali kamion, usmerili teško naoružanje ka gradovima, uhapsili turiste u Rožajama i prave takve bahanalije zbog kojih bi ubogim meštanima trebalo dati Nobelovu nagradu za toleranciju, dočim se mediji pod kontrolom patriotskih levičara bave špijunima, švercerima i agentima SAS-a koji pripremaju crnogorsku policiju za obračun sa narodnom vojskom. Oficiri sa solidnim ratnim iskustvom, koji su imali priliku da se odmaraju na Crnogorskom primorju, kažu da ih je sve nekako podsećalo na Sloveniju i Hrvatsku, ali da su u kontaktima sa običnim ljudima zaključivali da istorija baš i ne mora da se ponavlja.
       Nijedan od do sada viđenih scenarija u Crnoj Gori nije realan, jer su odnosi između Srbije i Crne Gore neopterećeni istorijskim frustracijama, verskim i kulturološkim razlikama. "Ako bi u Crnoj Gori došlo do sukoba vojske sa stanovništvom i lokalnim vlastima, do ukidanja struje, vode i snabdevanja kasarni, mislim da bi to bio pakleni scenario koji veći deo stanovništva ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji ne bi mogao da prihvati. Nažalost, on se ne može isključiti, mada je veoma malo verovatan", kaže za NIN generalni sekretar Centra za civilno-vojne odnose Milorad Timotić.
       U protekloj godini Đukanović je zadobio simpatije nekolicine bivših visokih i veoma uticajnih generala (bivši komandant Druge armije Martinović, bivši šef KOS-a Bošković, bivši komandant vazduhoplovstva Grahovac), dočim je vladajuća koalicija uspela da snagom novca privuče znatan broj pripadnika elitnih jedinica VJ (poput padobranaca iz Niša). Procene podgoričkih analitičara upućuju da obe strane imaju po 15 000 naoružanih ljudi, ali ne treba zanemariti tradicionalnu sklonost Crnogoraca prema "svijetlom oružju" zbog čega eventualni sukob nipošto ne bi ličio na slovenačku ratnu farsu.
       Nemaštoviti geostratezi, koji se ratovima na Balkanu bave kao video-igricama, najavljuju da bi u slučaju referenduma severni deo Crne Gore saopštio da ostaje u Jugoslaviji, čime bi počeo rat sličan onom u Hrvatskoj ili Bosni, ali je problem što Momirovih pristalica ima više u Podgorici ili Herceg Novom nego u veoma slabo naseljenim opštinama na severu (Andrijevica, Kolašin, Mojkovac, Plužine...). Glavna nevolja za ovdašnje ekstremiste je što sve relevantne strane u Crnoj Gori, ali i Jugoslaviji, uviđaju da je novi jugoslovenski požar suviše rizičan, a profit neizvestan.
       Dramatične teorije o sukobu, koji će prema poslovično dobro obaveštenim i slabo informisanim političarima i novinarima neminovno izbiti krajem septembra, načelnik Generalštaba VJ Nebojša Pavković je diplomatski opisao kao "najveću glupost" i upitao "zašto bi neko iz savezne vlasti pokušao državni udar na Crnu Goru kada to nije urađeno ranije, iako se zna da ta republika već duže vreme ne poštuje zakone, odnosno živi samostalno". Prilikom obilaska jedinica VJ u Crnoj Gori, prvi jugoslovenski general je u Baru upozorio na "nerealne procene secesionista da će NATO ratovati za njih", koji će poslati provokatore "a onda nas ostaviti da se ubijamo". Dan kasnije je u Budvi organizovan susret ministra policije Vukašina Maraša sa Pavkovićevim pomoćnikom general-pukovnikom Miodragom Simićem na kojem je, prema saopštenju, zaključeno da "treba pojačati saradnju VJ i MUP Crne Gore u cilju prevazilaženja nagomilanih problema i smanjivanja naraslih tenzija".
      
      
       Bela kuća
       Britanski "Opserver" piše da su crnogorski funkcioneri u više navrata zatražili od zapadnih zvaničnika da nebo nad Crnom Gorom proglase zonom zabrane leta, a NATO pojača prisustvo u Jadranskom moru. Crnogorski zvaničnici su energično demantovali pisanje tog lista, ali je nekako istovremeno grupa nezavisnih i državotvornih intelektualaca zatražila od demokratskog sveta upravo ono što se njihovi zvaničnici nikako nisu usudili da zatraže: strane posmatrače, jer bi se u Crnoj Gori "mogli ponoviti Srebrenica, Sarajevo, Vukovar i Dubrovnik". Ne treba biti previše mudar da bi se zaključilo kako se i takvim apelima pruža ozbiljna podrška Miloševiću, a nanosi šteta opoziciji, koja se zaklinje u demokratsku zajednicu sa braćom iz Crne Gore.
       U razmatranju eventualnog ponašanja zapadnog sveta ukoliko se ponovo dogodi "ono što biti ne može", najčešće se pominje da Bela kuća neće intervenisati ukoliko rat počne u finišu američke predsedničke kampanje, ali i tokom prvih meseci novog predsedničkog mandata. Pozivajući se na izvore u Briselu, "NJujork tajms" navodi da je krajem jula u sedištu NATO-a razmatrana eventualna eskalacija nasilja u Crnoj Gori, ali nijedna članica "nije pokazala mnogo entuzijazma za bilo kakvu akciju protiv Miloševića zbog Crne Gore". Prema zapadnim diplomatskim izvorima, američka administracija je zatražila od ruskog predsednika da preuzme palicu čuvara mira na Balkanu i potrudi se da obeshrabri navodne akcije Beograda, ali ruski zvaničnici takođe nisu pokazali veliki entuzijazam. Đukanović je ipak uspostavio solidne odnose sa Kremljom, zbog čega se u Podgorici očekuje da bi Putinova administracija bila uzdržana ili čak savetovala Beogradu da se uzdrži od sukoba.
      
       Loš alkohol
       "U slučaju spora između Beograda i Podgorice, ni Rusija ni Kina ne bi mogle da se izričito opredele za Beograd. Verovatno bi uzdržavanje u Savetu bezbednosti bilo maksimum njihovog činjenja. Zbog toga bi verovatno u ovom slučaju Savet bezbednosti dosta lako osudio oružanu intervenciju i doneo odluku o preduzimanju mera. Međutim, procedure odlučivanja u Savetu su spore i komplikovane, što umanjuje njihovu efikasnost ali ne i težinu posledica. Nema sumnje da se sve ove činjenice moraju imati u vidu prilikom odlučivanja u Beogradu", dodaje Timotić.
       U Crnoj Gori je proteklih godina, uz asistenciju zvaničnog Beograda ali i spontano bez pomoći svemoćnog režima sa Dedinja, realizovana dramatična deoba, posle koje se simpatizeri Đukanovića i Bulatovića nisu mogli složiti ni da li je Savićević bolji igrač od Mijatovića. Obe partije su, ipak, konsenzusom donosile izborne zakone, usvojile rezoluciju o građanskom miru za vreme prošlogodišnjeg bombardovanja i trudile da podvuku debelu liniju između prepucavanja i pucanja. "Svi znamo šta se dogodilo u proteklih deset godina i sreća u ovoj nesreći je što znamo da bi to u Crnoj Gori moglo da bude još tragičnije. Zato verujem da će dve vodeće stranke postići kompromis, manje zbog toga što to žele, već što moraju", kaže za NIN visoki funkcioner Bulatovićeve partije. Do trenutka kada dve vodeće partije u Crnoj Gori postignu kompromis, trebalo bi se pomoliti da se u nekoj kafani, pod dejstvom lošeg alkohola i dramatičnih vesti, susretnu pripadnici policije i VJ i odluče da jednom za uvek reše odnose u federaciji.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ