(Ispovest Dragoljuba Mićunovića: "Svedok epohe", NIN br. 2586-2588)

      U svojim kazivanjima, objavljenim pod naslovom "Svedok epohe", osvrnuo se Dragoljub Mićunović na ulogu koju sam imao u formiranju, kako on kaže, "desne" struje u Demokratskoj stranci i pri tom načinio jednu paralelu između njegove i moje političke biografije. Ne mislim, dakako, da po svojim političkim i intelektualnim dometima spadam među svedoke epohe - daleko od toga. Međutim, držim da i takav kakav jesam, mogu ipak ponešto i sam o ponečem da posvedočim.
       Moji istomišljenici i ja odlučili smo da oformimo već pomenutu "desnu" struju u Demokratskoj stranci onda kada je postalo jasno da je, po Dragoljubu Mićunoviću, Slobodan Milošević - citiram - "čovek sa kojim se može razgovarati".
       I ne samo razgovarati nego i pregovarati. Kada je jedna delegacija studenata u vreme bunta kod Terazijske česme krenula kod Slobodana Miloševića, Mićunović, koji im se priključio, upozoravao ih je usput da od predsednika SPS-a mogu da traže što god hoće, samo ne da Vuka Draškovića pusti iz zatvora. Studenti, međutim, zaborave na taj mudri savet i zatraže da Drašković bude pušten. Na to se predsednik SPS-a okrene predsedniku Demokratske stranke i kaže - opet citiram - "Mićune, šta smo se dogovorili!"
       Za sebe gospodin Mićunović tvrdi da je uz komunizam i partiju bio "vezan" nešto više od godinu dana i to iz uverenja, nasuprot njegovim već pomenutim kritičarima sa demokratske desnice koji su u komunističkom taboru bili mnogo duže i to samo zato da bi "pravili univerzitetsku karijeru". Ne kaže, međutim, da se od Brozove partije "odvezao" zbog toga što se "vezao" za Staljinovu partiju i zato dospeo na Goli otok. I ne kaže da se, posle kratkotrajnog boravka na Golom otoku, za razliku od mnogih drugih Golootočana, bez ikakvih problema zaposlio u svojoj struci i po završetku studija postao asistent na odseku za čistu filozofiju.
       Meni takva mogućnost nije nikad pružena, premda sam - smem li reći - bio nešto bolji student te iste čiste filozofije od gospodina Mićunovića, pošto sam se u ondašnjem sporu između Broza i Đilasa oko uvođenja višepartijskog sistema opredelio za ovog drugog.
       Verujem, uostalom, Dragoljubu Mićunoviću kada kaže da je u Komunističkoj partiji proveo samo nešto više od godinu dana. Međutim, komunističku ideologiju ispovedao je on mnogo duže, budući pripadnik takozvane praksisovske škole i kao takav ljuti kritičar kapitalizma i višepartijskog političkog uređenja, sve dok nije došao na ideju da učestvuje u osnivanju Demokratske stranke.
       Ali, prva ljubav zaborava nema. Zašto bi inače Slobodan Milošević rekao - prema kazivanju samog Dragoljuba Mićunovića - da je on, Mićunović, - još jedan, završni citat - "najmanje loš čovek u lošoj srpskoj opoziciji".
      
       NIKOLA MILOŠEVIĆ,
       Beograd