NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Humanitarci protiv Kušnera

Ako je "Lekarima bez granica" dosta Kušnerove politike, to nije samo odbrana plemenite humanitarne delatnosti od moguće političke zloupotrebe, nego i sumnja u same vrednosti politike. A to nije daleko od saznanja da je takozvani humanitarni rat bio velika prevara

      Događaj je neobičan i po mnogo čemu jedinstven: "Lekari bez granica", pripadnici humanitarne organizacije koju je pre dve decenije osnovao Bernar Kušner i koja je prošle godine dobila Nobelovu nagradu za mir zbog svog angažovanja na Kosovu, ustali su protiv samog Kušnera. DŽejms Orbinski, predsednik organizacije, kritikovao je UNMIK i NATO zbog nesposobnosti da zaštite "nacionalne manjine u enklavama" na Kosovu, odnosno Srbe, Crnogorce, Rome i ostalo nealbansko stanovništvo koje se još nije iselilo iz pokrajine.
       Pre toga je ova organizacija najavila da povlači svoj belgijski tim iz severnih srpskih enklava zato što ne želi da bude "ni pasivni saučesnik ni nemi svedok nesposobnosti međunarodne zajednice" u obuzdavanju stalnog (albanskog) terora i nasilja nad "civilnim stanovništvom različitih etničkih grupa".
       Informacija o povlačenju bila je data dosta stidljivo, tako da se jedva naslućivalo ko je na Kosovu izložen stalnom teroru, ali je predsednik organizacije Orbinski kasnije bio eksplicitniji: UN i KFOR ne reaguju aktivno na svakodnevno nasilje, prepade, paljevine kuća i uznemiravanje srpskog življa u enklavama, pa humaniterci ne mogu da pruže medicinsku pomoć onima koji stalno žive u strahu.
       Ali, ne napuštaju "Lekari bez granica" Kušnera samo zbog neefikanosti UNMIK-a i KFOR-a i opšte nesigurnosti na Kosovu u kojoj je humanitarcima teško da obavljaju svoj posao. Orbinski je izneo i suštinu razmimoilaženja: "Među nama postoje razlike u pristupu humanitarnim akcijama. NJegov prilaz je politički, a naš humanitaran."
       Ovakvo objašnjenje otvara mnoga pitanja među zapadnim humanitarcima, koji su svojevremeno listom podržavali takozvani humanitarni rat protiv Jugoslavije. Prvo je pitanje: da li oni sada sa zakašnjenjem otkrivaju ne samo svoju preteranu političku pristrasnost, nego i tragične posledice bezobzirnog upada NATO-a na Kosovo?
       Bilo bi politički pogrešno ako bi se njihovo nezadovoljstvo neefikasnošću UNMIK-a i KFOR-a poistovećivalo sa zvaničnom ocenom jugoslovenske vlade da je "misija UN na Kosovu i Metohiji izgubila svaku svrhu i da treba da se povuče". Postoji očigledno i nešto što je politički međuprostor između Kušnerovih kategoričnih ocena, koje se uglavnom, i bez velikih rezervi, prihvataju u Savetu bezbednosti, i naših čestih i nerealnih zahteva Ujedinjenim nacijama da se zbog nesposobnosti i pristrasnosti KFOR i UNMIK povuku i sređivanje stanja na Kosovu prepusti Vojsci Jugoslavije.
       U taj politički međuprostor, u kome se već nalaze "Amnesti internešenel", "Helsinki rajts voč" i još neke međunarodne humanitarne organizacije koje kritički, bez suflera ili honorara iz Beograda, ocenjuju i agresiju na Jugoslaviju i zaposedanje Kosova, izgleda da su sada ušli i "Lekari bez granica". Ono što oni najupadljivije izražavaju, to su rezerve: ne žele više ništa da imaju sa onim što međunarodne snage rade na Kosovu, jer slute da se sa zla ide na gore. Opečeni ili prevareni na političkom terenu, oni bi da više budu ono što tvrde da jesu nego ono za šta su ih političari iskoristili.
       Da ne bude dodatne zabune, dužni smo da podsetimo da humanitarne organizacije ne delaju bez politike, makar šta o sebi govorile i mislile. Uoči agresije na Jugoslaviju, a i u toku i posle agresije, mnoge među njima bile su u najrevnosnijoj službi agresivne politike. Mnoge proizvoljne priče o srpskom teroru, etničkom čišćenju ili neotkrivenim masovnim grobnicama bile su zasnovane na informacijama iz "humanitarnih izvora". Kasnije, kad se priče skinu sa naslovnih strana i udarnih televizijskih emisija sa lica mesta, najčešće iz izbegličkih logora, i kad se ispostavi da baš i nije sve tako bilo kako su reporteri javljali, humanitarci se retko oglašavaju, jer su svoju političku ulogu već odigrali.
       Iako su nezamenljivi u pružanju pomoći ugroženima i unesrećenima, iako su među prvima koji brinu o današnjih trideset miliona ratom ometenih i raseljenih širom sveta, iako se zna da bi bez njih mnoge tragedije bile još veće, iako je njihova delatnost među najplemenitijima - a primera u prilog tome bilo je mnogo na našem prostoru za proteklu crnu deceniju - oni su često upamćeni po onome što nisu, nego po onome što jesu.
       Nisu humanitarci na unesrećenim područjima zbog špijunaže, iako se događalo - od Ugande preko Čečenije do Kosova - da su među njima otkrivani špijuni. Naravno da među humanitarcima ima i špijuna, kao što ih ima među novinarima, diplomatama, poslovnim ljudima ili čak skautima. Gde su sukobi, ratovi i politika - tu su i špijuni. A nema politički neutralne humanitarne misije.
       Izgleda da su "Lekari bez granica", sa kojima se Kušner još ranije razišao zato što je želeo veće angažovanje humanitaraca u službi politike, sada prešli onaj podrazumevani i neminovni prag tolerancije. Ako im je dosta politike, to nije samo odbrana plemenite humanitarne delatnosti od moguće političke zloupotrebe, nego i sumnja u same vrednosti politike. To nije daleko od saznanja da je takozvani humanitarni rat, u čiju se opravdanost možda i verovalo, bio velika prevara.


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu