“Sa svesnom namerom NATO je bombardovao civilna postrojenja za proizvodnju i distribuciju električne energije, i to bombama u čiji sastav ulazi aluminijum i grafit. Avioni su, takođe s određenom namerom, uništavali skladišta mazuta i rafinerije nafte lišavajući građanstvo grejanja i energenata, zagađujući region u znatnoj meri i za dugo vreme. Što se tiče vojnog značaja bombardovanja mostova na Dunavu u odnosu na snage raspoređene na Kosovu, taj značaj može samo da ostavi skeptičnim bilo kog posmatrača koji ima iole zdravog razuma. A nikada neće biti moguće ubediti bilo koga ko zna na koji se način pripremaju vazdušne operacije, da je kineska ambasada greškom pogođena s pet laserski vođenih raketa. Jer, za razliku od tomahavka, ove su zaista precizne; a obaveštajno odeljenje NATO-a znalo je broj telefona i adresu kineske ambasade u Beogradu. Dakle, znala ih je i CIA”

      Tokom prvih šest meseci 1999. godine posmatrali smo kako se odvija monstruozna kampanja. Jedanaest nedelja bombardovanja da bi se stiglo tu gde smo. Da bi se prilagodile određenom obliku političkog razmišljanja zasnovanog na manihejstvu i na virtualnosti, vlade su uvukle vojnike u zločine koji su isti kao i oni protiv kojih se htelo boriti.
       Iz zatvora sam pratio slike i zvanična saopštenja kojima je gađan svet. Pratio sam, kao obaveštajni oficir koji je upoznat sa dosijeima, celu operaciju dezinformisanja tokom tih jedanaest nedelja.
       Sve nam je tu bilo servirano: manipulacije slikama izbeglica, jer neke od njih su bile “farba” o kojoj smo raspravljali s lekarom psihoterapeutom zatvora Sante, besramne laži o mnogim “brljotinama” koje mogu da zavaraju novinara ali ne i profesionalca rata, slike na kojima se vidi kako UČK predaje oružje koje, u stvari, nije bilo ništa drugo do vazdušne puške, traganje za novim špijunima da bi se objasnilo obaranje jednog aviona, navodno nevidljivog...
       “Međunarodna zajednica” je marginalizovala jedinog čoveka s kojim se u ovom slučaju moglo razgovarati, Ibrahima Rugovu, da bi iznela na videlo lica koja su od početka rata za raspad Jugoslavije obeležena teškom zločinačkom prošlošću. Tako je Agim Čeku, nekadašnji jugoslovenski pukovnik koji je u vreme rata za nezavisnost Slovenije i Hrvatske postao hrvatski general, početkom leta 1995. organizovao izgon Srba iz Krajine. NJegovi surovi postupci izveli su na puteve koji vode ka Istoku oko 300 000 starih ljudi, žena i dece, Srba, od kojih je većina bila rođena u Hrvatskoj. NJega smo potom ponovo sreli na Kosovu, na čelu UČK, gde je opet pokrenuo istu akciju, ne samo prema Srbima već i prema Ciganima. Sve u svemu, čovek za koga je, takođe, etničko čišćenje uobičajen posao.
       Najgore od svega nije onaj niz laži u koje je morao da se uvali siroti Xejmi Šej, glasnogovornik NATO-a u Briselu, niti su to hazardne političke manipulacije čije efekte počinjemo da sagledavamo; ne, najgore od svega je što su političari onih zemalja koje odlučuju u NATO-u, u suprotnosti sa Ženevskom konvencijom svesno izabrali civilne ciljeve, uključujući u to i jednu ambasadu...
       Sa svesnom namerom NATO je bombardovao civilna postrojenja za proizvodnju i distribuciju električne energije, i to bombama u čiji sastav ulazi aluminijum i grafit.
       Avioni su, takođe s određenom namerom, uništavali skladišta mazuta i rafinerije nafte, lišavajući građanstvo grejanja i energenata, zagađujući region u znatnoj meri i za dugo vreme.
       Što se tiče vojnog značaja bombardovanja mostova na Dunavu u odnosu na snage raspoređene na Kosovu, taj značaj može samo da ostavi skeptičnim bilo kog posmatrača koji ima iole zdravog razuma.
       Nikada neće biti moguće ubediti bilo koga ko zna na koji se način pripremaju vazdušne operacije, da je kineska ambasada greškom pogođena s pet laserski vođenih raketa. Jer, za razliku od tomahavka, ove su zaista precizne; a obaveštajno odeljenje NATO-a znalo je broj telefona i adresu kineske ambasade u Beogradu. Dakle, znala ih je i CIA.
       Takođe sa svesnom namerom, NATO je koristio i bombe sa osiromašenim uranijumom 238, inertnom materijom na planu radioaktivnosti, ali žestokom kad je reč o saturnizmu (trovanje olovom, prim. prev.). Čisto se može sumnjati da će raspršena uranijumska isparenja praviti razliku između vojnika i civila...
       Za sve to vreme Miloševićeve jedinice specijalnih snaga radile su svoj posao represije prema civilima na Kosovu, pri čemu nisu bili baš stvarno ometani vazdušnim napadima kojima nisu uzimani na nišan mnogo ozbiljno...
      
       Loše korišćena oružja
       Kao što se i moglo očekivati, američki industrijalci uspeli su da za bombardovanje Jugoslavije nametnu svoje đubre od J-STARS-ova. Međutim, mi smo još tokom zime 1995-96, u ratu koji je vodio Ifor, videli i pokazali koliki je to zločin koristiti ovaj sistem u operaciji kojom se želi nametnuti mir.
       Taj J-STARS u osnovi je kriv za jednu od najrazornijih brljotina u vazdušnim napadima na Kosovo. Neki od
       J-STARS-ova je 14. aprila 1999. “otkrio” srpski “vojni” konvoj. Preneo je informaciju patroli od dva aviona koja je krenula u raketni napad. Pokazalo se da su konvoji dve izbegličke kolone Kosovaca, a američki avion ih je poubijao vatrom i ne pokušavajući da ih identifikuje.
       Kroz oblake i maglu prolaze samo radarski talasi. Infracrvene i termičke kamere slepe su u nepogodnim vremenskim okolnostima. Međutim, J-STARS-ovi su opremljeni radarima koji “vide” po svakakvom vremenu. Evropski sistemi, montirani na helikoptere, jednakih su sposobnosti. Ali radari nemaju nikakvog načina da prepoznaju prirodu - a još manje nacionalnu pripadnost - pokretnih ciljeva, jer oni nisu fotografski aparati. Na nesreću, u ovom slučaju, avioni su imali nišanske radare i američki pilot je pucao služeći se za vođenje radarom, ne proveravajući “de visu”. Pogodio je posred srede... nevine ljude.
      
       Vojnici naviknuti na brljanja
       U ovom sukobu, u kojem njihove zemlje nisu bile u ratu protiv Jugoslavije, evropski piloti imali su nalog da izbegavaju olake greške. Pucalo se, kako nam je više puta objasnio g. Širak, samo nasigurno i samo na ciljeve savršeno identifikovane osmatranjem. Američki piloti nisu imali istovetan nalog, kao što se videlo.
       Ta činjenica nije iznenađujuća. Za vreme operacije Provide Comfort koja se, posle Zalivskog rata, sastojala u tome da se pruži logistička podrška i zaštita Kurdima na severu Iraka, jedan pilot američke mornarice oborio je helikopter koji je kršio zabranu nadletanja iračkog Kurdistana. Pilot američkog lovca registrovao je neku letelicu u zabranjenoj severnoj zoni. Kad je stigao u zonu dometa, pokrenuo je postupak elektronske identifikacije prijatelj/neprijatelj. Da li zbog greške u sistemu ili iz nemara, pilot američkog helikoptera Blekhok nije odgovorio. I pilot lovačkog aviona ga je oborio. Američki avion oborio je američki helikopter jer pilot aviona nije identifikovao okom na šta puca...
       Podsetimo da su američki piloti potpuno spremni da budu i smrtno opasni, čak i na vežbama. Izletnici iz one italijanske telekabine mogli bi o tome dosta da posvedoče, da im je za tako nešto ostavljena prilika.
       Ali posada mornaričkog aviona, po svoj prilici u osnovi rezervisti, nije ni kažnjena što je usmrtila te ljude povodom neke glupe opklade. Ne, njima je suđeno zato što su uništili magnetsku traku na kojoj se registruju podaci o letu.
       Uz takav stil osećanja morala, nije čudno što su planeri Pentagona opredelili svoje partnere u NATO-u da u Jugoslaviji upotrebe kasetne bombe čija je korisnost jednaka velikoj nuli na svakom drugom mestu osim na nekom konjičkom vodu ili na vrlo gustoj trupi u pokretu koja se želi zaustaviti. Malopre sam napisao nešto o zločinačkoj strani upotrebe ovakvog oružja.
      
      
       Legenda o nevidljivim avionima
       Za vreme bombardovanja Jugoslavije, Amerikanci su izgubili jedan “nevidiljiv” avion i Jugosloveni su oborili nekoliko krstarećih raketa tomahavk. Zbog toga je Pentagon optužio NATO kao špijunsko gnezdo. U dnevniku Frans entera objavljeno je 13. aprila 1999. da je u NATO-u u toku istraga kojom se traži ko je mogao da javi Srbima o neizbežnosti bombardovanja fabrike automobila “Zastava”. Zaista, uoči prvog udara, Jugosloveni su već bili evakuisali određeni broj postrojenja i osoblja. Razlog za ovakvu jugoslovensku reakciju bio je, međutim, vrlo jednostavan.
       Pentagon je oboleo od sindroma špijunitisa, koji je pak vrlo čest u diktaturama. Protivnika nikada ne treba smatrati idiotom. On bolje od nas zna koje vrednosti ima da štiti i normalno je da u slučaju rata preseli osetljiva postrojenja. To je ono što se u svim zemljama naziva “olabavljivanjem”, govoreći vojničkim jezikom. Dakle, fabrika “Zastava” o kojoj je reč proizvodi samo kopije “fijata”, ali i delove za naoružanje.
       Što se obaranja aviona i raketa tiče, šteta je što Amerikanci ne mogu da se prisete da su vojne snage Varšavskog pakta uvek imale odličnu protivvazdušnu odbranu. Jugosloveni, prema tome, raspolažu protivavionskim raketama. Oni nemaju antiraketne rakete, stoga se služe dobrom starom metodom protivavionskih topova koju smo mi u zapadnjačkim armijama napustili isključivo u korist raketa.
       Kako su putevi avionskih i raketnih prilaza Beogradu na kraju svega ipak bili malobrojni, Jugosloveni su znali da se rakete, čim bi na malim visinama prešle crnogorsku obalu, približavaju njihovom glavnom gradu, jer su ispaljivane s američkih brodova koji krstare Jadranom. Dakle, na sreću ali u zoni mogućih prolaza raketa, protivavionska artiljerija pucala je najvećim brojem oruđa do usijanja cevi, izbacujući u vazduh tone granata od 23 milimetra. U jeziku protivvazdušne odbrane to se zove “praviti vatrenu kuglu”.
       Na fenomenalan broj raketa koje je američka mornarica ispalila na Jugoslaviju, neizbežno je bilo da neke budu presretnute. Prema zvaničnim podacima NATO-a, Jugosloveni su oborili samo osam tomahavka. Osam je baš malo, ali je ipak suviše za gospodare sveta koji ne mogu prihvatiti da oruđa koja smatraju vremenski prevaziđenim obaraju njihove rakete. Traže, dakle, ko je izdajnik i špijun.
       Što se tiče njihovog famoznog “nevidljivog” aviona F 117, francuskom vazduhoplovstvu poznata je njegova radarska javka još od Zalivskog rata. Niko ne sumnja da su i Jugosloveni najzad došli do toga, od vremena kako su ti avioni počeli da nadleću Bosnu i Hercegovinu, u najmanju ruku od oktobra 1998.
       S druge strane, taj avion leti loše, polako, i mnogo je manje neuočljiv nego što to tvrdi Pentagon.
       Samo, kad se pogleda koliko on košta poreske platiše u Americi, razume se zašto Klintonova administracija nastoji da pred svojim biračima i pred svetom prikrije kakvo traćenje novca on predstavlja. Znači, veoma je primamljivo da se pomene nekakva “peta kolona” i time objasne gubici koji se, međutim, mogu objasniti logikom.
      
       Pesimističke prognoze se proveravaju
       Čemu je sve ovo poslužilo? Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) nije nežna u svojim zaključcima: preovlađujuća situacija na Kosovu gora je nego pre intervencije, a masakri koje su počinili Srbi počeli su tek posle prvih udara NATO-a. Nema tu iznenađenja, to je odgovor koji je srpski vođa najavio u septembru 1998...
       Ratni ciljevi nisu ostvareni. Milošević je još na vlasti u Beogradu, na korist onima koji imaju interes da raspolažu prepoznatim i pogodnim “đavolom”. Jugoslovenska vojska je neoštećena, a Kosovo je u vatri i krvi. Raširiti ruke Agimu Čekuu dovelo je do takvog egzodusa na kakav ni naši najpažljiviji analitičari nisu pomišljali: do egzodusa Cigana koji nas u svojim srcima moraju nositi kao što još nose sećanje na neke druge ratove.
       Jugoslovenski narodi mrze se sve više, a prave žrtve, kao i u svim građanskim ratovima, ostaju na jednoj strani civili koji su nevini bez obzira kojem narodu pripadali, a na drugoj strani istina.
       Tačno je da su vojnici neodvojivi od svog oružja. Odgovornost za promašaje, dakle, očigledno pripada onima koji im daju zadatke.
       Iluzorno je misliti da oružane snage, stvorene da bi se ratom suprotstavile neprijateljima koji počinju da imaju prava tek kad postanu zarobljenici, mogu da posluže za izglađivanje unutrašnjih nacionalnih sukoba. Svi vojnici dobro znaju da održavanje reda nije njihov posao, već da je to posao policije i pravnog sistema. No, nema ni policije ni pravnog sistema koji bi bili međunarodno kompetentni. Intervencije na Balkanu uvek su bile pogrešne zbog te izopačenosti: oružane snage nemaju ni načina ni znanja za održavanje reda. Stoga, kad se mir vrati silom, delinkvencija preuzima štafetu građanskog rata i pred takvom situacijom snage se nađu razoružane.
       U očima građana koji su ih dočekali raširenih ruku, lepi vojnici mira tada postaju okupatori.
      
       Vašington na dobitku u svemu...
       Amerikanci su tukli i po Iraku. Za vreme Desert Fox ispalili su 419 raketa koje je trebalo da unište tokom godine. Bilo je to više nego što su ispalili u Zalivskom ratu. Kasnije, upotrebili su ih još više nad Jugoslavijom. Znači, povlačenje Srba sa Kosova nije ih uistinu ženiralo.
       Nasuprot tome, činjenica da je Milošević u oktobru 1998. najzad popustio, dodata na troškove uništenja raketa koja su u pregovorima sa Rusijom ušla kao obaveza u sporazumu START, dali su u ramadanskom mesecu 1998. veću težinu nesreći žena i dece u Iraku, nego Klintonove ljubavne avanture. Jeste manje romantično, ali je zato mnogo prljavije. Iračani su tada bili mete kakve nisu bili Jugosloveni.
       Vašington nam je prodao kasetne bombe jer su nama, Francuzima, tada nedostajale. Bile su neispravne i naši avioni nisu mogli da se prizemljuju s njima. Kako su meteorološki uslovi često bili loši, one koje nisu mogle biti bačene na Jugoslaviju, bačene su u Jadran. Zbog čega su italijanski ribari, sada, u velikoj opasnosti.
       Ako se u ovome poveruje Xejmiju Šeju, bačeno je 11 000 bombi s dopunskim punjenjem i još 550 000 mina posejano je po Jugoslaviji, uglavnom na Kosovu. Nadam se da je preterao s brojkama, ali to je značajan rezultat za Francusku koja je 1997. potpisala u Otavi sporazum o antipersonalnim minama!
       Na Kosovu, žrtve dopunskih punjenja naših kasetnih bombi bili su najpre nepalske Gurke koji služe u britanskoj vojsci. Još će biti nepalskih porodica čiji se tata neće vratiti iz Evrope. Kosovce (Srbe, Cigane ili one albanskog porekla), njih niko i ne pominje. Ali, ne treba se bojati: kao što je u Jadran ispuštano ono đubre, može se očekivati da će i mnogi drugi nevini platiti troškove hrabrih operacija “bez ijednog stradalog vojnika”, čije su brljotine utoliko brojnije ukoliko se bombarduje sa veće visine i veće daljine.
      
       ... zahvaljujući porazu NATO-a
       Posle jedanaest nedelja bombardovanja, pregovori između američkog Stejt departmenta i Beograda opet su nastavljeni, predvođeni g. Ričardom Holbrukom. Gospođe Olbrajt ne beše više...
       Milošević je prihvatio da povuče svoje trupe s Kosova, jer je i Stejt department povukao svoje zahteve, neprihvatljive za Jugoslovene: više nije bilo reči o slobodnom kretanju trupa NATO-a po celoj zemlji, niti o referendumu za samoopredeljenje na Kosovu, a germano-američki protektorat nad ovom srpskom pokrajinom nije više imao da se sprovodi pod znakom NATO-a već pod UN.
       I, NATO nije postigao svoje ratne ciljeve.
       Amerikanci su se skromno povukli ostavljajući jednog... Finca, da on reguliše praktične detalje sporazuma. Milošević je ostao u Beogradu.
       Planeri NATO-a računali su na brzu pobedu bez angažovanja kopnenih trupa. U stvari, zaglibili su se, za dugo godina, na Kosovu. Zbog toga što su stali na mesto vojske, diplomati i političari izgubili su rat, razoran za zemlju koju su napali uprkos Povelji Ujedinjenih nacija i Ženevskom sporazumu.
       I zbog toga što nisu znali da se jedan rat mora voditi do kraja, to jest do kontrole nad glavnim gradom protivnika. Izgleda da nisu razumeli ni to da pobediti ne znači i ubediti, da je vojna pobeda uvek samo provizorna... i da, potom, treba izgrađivati ono što je razoreno.
      
       Ništa nije sređeno, borba se nastavlja
       Kušner se mora osećati veoma usamljenim na svom mestu “prokonzula” Kosova. I on je, takođe, žrtva onih koji su se usudili da pokrenu rat pre nego što su precizirali političko rešenje životno i za posleratno vreme. Rešenje koje ne može da se oslanja na manihejstvo koje je zahvatilo naše parlamente. Pogotovo u staroj Evropi gde tradicije i kultura u očima ljudi imaju veće vrednosti nego procedure. Kako se moglo zaboraviti na suštinsko pitanje Novog sveta koji navodno izgrađujemo:
       “A čovek, gde je on u svemu tome?”
       Činjenica da sam ja “žrtvovan” nije poslužila ničemu, ni miru, ni pouci, a još manje sudbini Kosovaca ma kom se bogu oni molili.
       Francuska je imala svoj “Dejton dva”: u Rambujeu. Kad se pogleda rezultat tog sporazuma, za narode kojima je namenjen još goreg od sporazuma iz Dejtona, možemo se zapitati dokle ćemo ići u užase nastavljajući da sudbinu stare Evrope prepuštamo stranoj administraciji s diktatorskim shvatanjem cinizma.
       Nije li sam predsednik Vilijam Xeferson Klinton rekao 12. maja 1999: “Kad Srbija postane demokratska zemlja, prihvatiću da i ona bude deo Evrope.” Lepa izjava za predsednika jedne toliko demokratske zemlje koja po sili vlasti primenjuje smrtnu kaznu i u kojoj demonstracije poljoprivrednika dovode 600 osoba ne pod nadzor već pravo u privremeni pritvor...
       Ja sam optužen za izdaju i u opasnosti sam da dobijem tešku kaznu, ali ko je taj koji svakodnevno izdaje ljudske principe na kojima je izgrađena naša kultura? Postoji, međutim, drugo rešenje, ali na njega bi mogli da pomišljaju samo ljudi koji još imaju humana osećanja...
       Ne osećam nikakav animozitet prema vojnicima, bilo da su francuski ili drugih nacionalnosti. Mnogi su ostali solidarni sa starim drugom kakav sam još u njihovim očima. Nadam se da čitanjem ovog svedočanstva neće promeniti mišljenje.
      
       S francuskog: ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ
       (Kraj)