Slavo Stojković: Olimpijska vatra (2)

      Sve doskora se verovalo da je Svetomir Đukić 1910. “slučajno čuo o olimpijskom pokretu i da je s grupom oficira odlučio da formira Srpski olimpijski klub”. Najnovija istraživanja pokazuju da je tada mladi oficir Đukić imao priliku da o olimpizmu sazna znatno ranije, jer je njegov komandant, budući vojvoda Živojin Mišić, zajedno s kraljem Aleksandrom Obrenovićem, prisustvovao prvim olimpijskim igrama.
       Primarijus dr Dušan Đukić, sin budućeg člana MOK Svetomira Đukića, rekao je piscu ovih redova:
       “Moj otac se ozbiljno udvarao gospođici Mišić, ćerki budućeg vojvode i junaka oslobodilačkih ratova Srbije. Bio je u neku ruku i vojvodin mezimac, tako da je teško pretpostaviti da tada mladom oficiru Đukiću nije pričao o boravku u Atini čak četrnaest godina pre osnivanja Srpskog olimpijskog kluba.”
       Prvi predsednik SOK i prvi član MOK iz Jugoslavije rođen je u Ražani, blizu Kosjerića, 29. maja 1882. godine i kao siročić, rano ostao bez oca, krenuo je u Beograd sa 13 godina da uči “neki zanat”. O tom putu svedoči fotografija u porodičnom albumu na kojoj se vidi dečak u železničkom vagonu, otvorenom, zajedno sa većom grupom ljudi. U knjizi uspomena - “Reminiscencijama” - piše, osim ostalog, Svetomir Đukić:
       “Nosio sam majci vratilo za razboj i kada sam prolazio pored kafane u selu, čuo sam pesmu. Skačući na vratilu uskočio sam u kafanu. Tri žandarma su se veselila i jedan, spazivši kako ja uskočih na vratilu, povika: gle, đavola! I uperi pušku u mene, šaleći se, ali puška opali i mene (metak) pogodi u ruku i okrznu u leđa. Spremili su me u bolnicu u Užice, gde sam ostao tri meseca.”
       Pre nego što je uspeo da se upiše na Vojnu akademiju, 13-godišnji Svetomir učio je lončarski zanat, sa 16 godina vanredno je unapređen, a sada 18 službuje kao potporučnik u Požegi. Uskoro prelazi u Valjevo gde je komandant Živojin Mišić.
       Celu prvu deceniju XX veka Đukić je aktivan sportista i organizator, dakle postojale su sve pretpostavke za osnivanje Srpskog olimpijskog kluba.
       Nema podataka da li je srpska vlada, koja je inače radila na propagandi među porobljenim slovenskim narodima na Balkanu, pre 1912. godine i u sportu videla mogućnost propagande i zbliženja, mada je na to upozoravana, ali nema sumnje da je tada ocenila da je to od koristi. Svetomir Đukić, koji se u ime Srpskog olimpijskog komiteta preko Nikole Pašića obratio srpskoj vladi za pomoć za slanje beogradskih sportista na Igre u Stokholm, pričao je piscu (početkom 1942. u Beogradu) da ga je Pašić pažljivo saslušao i upitao:
       - Hoće li se tamo videti naša zastava?
       “Kada je dobio potvrdan odgovor, dao je saglasnost da se iz državne blagajne dodele sredstva, koja nisu bila dovoljna, ali su ipak bila tolika da se moglo krenuti na taj daleki put”, svedoči novinar Radivoje Marković.
       Srpski sport u Stokholmu predstavljali su sprinter Dušan Marković i maratonac Dragutin Tomašević. A izveštaj iz Stokholma srpskoj vladi (ministru prosvete i crkvenih poslova) podneo je Svetomir Đukić.
       “Centralna uprava Olimpijskog kluba ima čast dostaviti vam... Pešadijski kapetan g. Svetomir Đukić i konjički pukovnik g. Drag. Vojinović bili su predstavljeni NJ. V. Kralju Gustavu i ostalim članovima Kraljevskog doma. Predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta baron Kuberten i predsednik Švedskog olimpijskog komiteta pukovnik Baik pozvali su takođe oba naša oficira u posete. Prilikom ovih sastanaka naši delegati imali su prilike da se upoznaju sa članovima Međunarodnog olimpijskog komiteta i da ih zagreju za naš olimpijski komitet koji je još ranije bio podneo molbu da se primi u kolo ostalih naroda u Međunarodnom komitetu.
       Ruski predstavnik komiteta grof Ribopier izjavio je da su članovi Austro-Ugarskog komiteta neraspoloženi prema nama i da su nas predstavili kao neaktivan narod u pogledu sporta. Posle jače agitacije među članovima Međunarodnog komiteta, a u vezi sa povoljnim uspehom naših trkača, učinilo je, da je na poslednjoj sednici Međunarodnog komiteta primljen SRPSKI OLIMPIJSKI KOMITET u međunarodnu zajednicu.”
       Bilo je to 4. jula 1912. godine i od toga dana budući general Svetomir Đukić biće član MOK-a sve do njegovog, i danas nerazjašnjenog, odstupanja iz MOK-a 1949. godine.
      
      
       INDIJANAC U STOKHOLMU: Olimpijske igre u Stokholmu 1912. godine, u samo predvečerje Prvog svetskog rata, u istoriji olimpijskog pokreta ostaće upamćene po DŽimu Torpu, američkom desetobojcu, kome su godinu dana docnije oduzete olimpijske medalje, zbog “kršenja amaterskih principa”. Torp je, naime, igrao bejzbol za 60 dolara nedeljno i kao takav “profesionalac” nije mogao da se takmiči na Olimpijskim igrama.
       Priča o DŽimu Torpu jedna je od najpotresnijih u istoriji olimpijskog pokreta i po tome što je njegova rehabilitacija počela tek sedam decenija kasnije, kad je 1982. Međunarodni olimpijski komitet njegov rezultat iz Stokholma ratifikovao kao olimpijski rekord, ali mu nikad nije vratio titulu pobednika, već je rečeno i zapisano da je “kopobednik” sa drugoplasiranim i trećeplasiranim takmičarima. Torp je još 1953. godine umro od raka, ali je tek 13. januara 2000. njegova bronzana bista postavljena u kući slave u Kolorado Springsu, gde se nalaze obeležja velikana američkog sporta. Ne zna se ni kad je Torp rođen (neki pominju 1888, a neki godinu dana docnije, imao je indijanske krvi - podatak je bizaran ali se mora zabeležiti - po ocu je bio “pola a po majci “tri četvrtine” Indijanac, pravo ime mu je bilo Va-Tho-Nuk što u prevodu na engleski znači Svetla staza, ali se u školu upisao kao DŽim Torp. Veoma darovit kao sportista, bio je i inteligentan, dobio je državnu stipendiju, bavio se atletikom, košarkom, bejzbolom, ragbijem, plivanjem, ali bejzbol mu je došao glave: igrao ga je profesionalno jer je morao od nečega da živi.
       Po nekim informacijama za zlehudu Torpovu sudbinu kriv je novinar Roj DŽonson koji je u listu “Telegram” objavio “senzaciju” da Torp nije amater. Opet će novinari “zapržiti čorbu” jednom drugom velikanu sporta i olimpizma - Pavu Nurmiju, opet zbog kršenja amaterskih principa, i Nurmi neće više dati intervju ni jednom novinaru. Prekršio je zavet ćutanja kad mu se obratio drug sa atletske staze i budući predsednik Finske Urho Kekonen.
       “Gospodine, vi ste najveći sportista sveta” - ovu rečenicu, koja je 1912. godine izgovorio švedski kralj Gustav V, predajući mu zlatne medalje u petoboju i desetoboju, nosiće DŽim Torp do smrti, bar kao utehu, četiri decenije docnije.
       A Igre u Stokholmu DŽimu Torpu ostale su u sećanju i po još jednom detalju: u desetoboju je pobedio tada anonimnog Everi Brendidža i još jednog “anonimusa”, DŽordža Patona. Brendidž će kasnije postati predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta i čovek koji se “do poslednjeg” borio za “amaterske principe”. Možda i zbog poraza u Stokholmu, nije ni pokušao da rehabilituje pobednika DŽima Torpa. Drugi poraženi u desetoboju DŽordž Paton proslaviće se kao general u Drugom svetskom ratu. Na Igrama je učestvovao kao kadet iz Vest Pointa.
      
       POČECI DOPINGA: Srpski sport u Stokholmu su predstavljali Dušan Milošević i Dragutin Tomašević. Do dana današnjeg nije razjašnjen događaj na startu trke na 100 metara, u kvalifikacijama, kad je naš takmičar osetio - slabost. Tajnu starta Milošević je odneo sa sobom u grob - preminuo je 19. maja 1967. godine - i ostaje da se ukaže poverenje redovima koje je napisao Radivoje Marković.
       “Milošević je startovao prvi - 23. juna 1912. - u “osmoj sekciji”, kako su se tada nazivale kvalifikacione grupe, kojih je bilo sedamnaest. Ali, “najbrži Srbin”, koji je imao petu stazu, stigao je tek treći, iza Islanđanina Hamderstona, koji je trčao za Dansku i Šveđanina Lindberga. Iza njega bio je Čeh Vigoda, koji se takmičio za Austriju, dok je Francuz Ralen odustao na startu.
       Sto metara Milošević je prešao za 11,6 sekundi i nije se kvalifikovao za dalja takmičenja. Za pravilnu ocenu tog rezultata može poslužiti podatak da je on bio bolji od prvog jugoslovenskog rekorda koji je postignut na toj stazi sedam godina docnije, 1919. godine - 12,2 istrčao je Mihanović iz Zagreba... Za taj neuspeh Milošević je imao i malo neobično, prosto neverovatno obrazloženje: na startu je najednom dobio visoku temperaturu, jedva je nekako protrčao stazu i na cilju pao u ruke vođi puta Joviću. Prenesen je u bolnicu, gde je konstatovano trovanje - arsenikom. Policija je povela istragu, a Milošević je ostao do kraja života u uverenju da mu je arsenik poturen u hrani i sumnjao je na nekog Jankovića, koji se takmičio za Mađarsku i s njim se zajedno hranio u olimpijskom restoranu. Prava istina nije utvrđena ni tad, a pogotovu se ne može utvrditi posle toliko godina”.
       Miloševića je u bolnici posetio baron Kuberten, a kćerka predsednika MOK predala mu je cveće. Tim podatkom manipulisalo se godinama i decenijama, posebno kad je “na scenu” stupio doping, i kad su “tragovi arsenika” - u stvari - mišomora - pronađeni u urinu nekih sprintera, jer je utvrđeno da je arsenik osim što je otrov i “nedozvoljeno stimulativno sredstvo” koje “ubrzava” reakcije sprintera poboljšavajući im start.
       Dušan Milošević se vratio u zemlju nekoliko dana docnije, razočaran, posebno dočekom. Jer, štampa nije praštala “neuspeh Srba” na njihovom prvom učešću na Olimpijskim igrama. “Bolje da tamo nisu ni išli” pisala su i tada otrovna novinarska pera. Do kraja života Milošević je radio kao stručnjak u rudniku azbesta u Stragarima kod Topole “zadržavajući do kraja najživlje interesovanje za sport”.
       Drugi naš predstavnik u Stokholmu bio je maratonac Dragutin Tomašević, redov VIII pešadijskog puka. Zauzeo je 37. mesto u vremenu 2 časa i 47 minuta, što je za ono vreme bio vrlo dobar rezultat. Kvalifikacije za Stokholm prebrodio je pobedivši u trci Obrenovac - Beograd. Bila je to vrlo ozbiljna izborna trka na kojoj su sudelovali ne samo takmičari iz više mesta Srbije, nego i iz Crne Gore, Makedonije i sa Kosmeta. S Tomaševićem u Stokholm trebalo je da putuje i drugoplasirani, Živko Nastić, seljak iz Žarkova, ali - po jednima - za njega se nije našlo para, a po drugima kralj Srbije Petar I Karađorđević ga nije pustio jer “kao seljak i ne bi mogao da reprezentuje Srbiju”. Nastić je umro u dubokoj starosti 1970. godine, njegov podvig i nesreća istovremeno, nisu bili zaboravljeni, pa danas jedna od ulica u Žarkovu nosi njegovo ime.
       Tomašević je 1915. ranjen u borbama sa Nemcima na Brdu Bubanj kod Požarevca. Majka i sestra prenele su njegovo telo u selo Bistricu kod Petrovca na Mlavi gde je i sahranjen.
       I u Stokholmu ljudi poreklom iz naših krajeva nastavili su da se takmiče “pod tuđim zastavama”. Najuspešniji je bio već pomenuti Bokelj Pavo Radmilović, koji je osvojio zlato za Veliku Britaniju, ali ne u plivanju, nego u vaterpolu.
       Osim Radmilovića u Stokholmu su se takmičili Beograđanin Petar Kokotović (za Australiju) ali se o njemu ne zna mnogo osim da je postigao “osrednji uspeh”. Rudolf Cvetko iz Senožeča kod Kranja za Austriju je osvojio srebrnu medalju (ekipno) u mačevanju, i kasnije je postao vrstan učitelj mačevanja, sudija i funkcioner. Dobio je u Jugoslaviji zasluženo priznanje: izabran je za doživotnog počasnog predsednika Mačevalačkog saveza Jugoslavije, do smrti 1977. godine. Svetislav Petrović iz Novog Sada, takmičiće se u plivanju, u štafeti četiri puta 100 metara za Mađarsku. U istoriji nije ostao kao sportista i olimpijski učesnik već kao poznati filmski glumac.
      
       JUGOSLOVENSKI OLIMPIJSKI KOMITET: Srpski olimpijski klub osnovan je 10. februara 1910, a Srpski olimpijski komitet primljen je u Međunarodni olimpijski komitet 4. jula 1912. godine. Svetomir Đukić, predsednik SOK, istog dana primljen je u Međunarodni olimpijski komitet (MOK) čiji će član ostati sve do 1949. godine.
       Uoči samog Prvog svetskog rata, Svetomir Đukić otputovao je u Pariz, na zasedanje MOK, u leto 1914. godine. Novac je obezbedio predsednik vlade Nikola Pašić. Na prijemu u Jelisejskoj palati Đukić je predstavljen tadašnjem predsedniku Francuske Poenkareu.
       - Ovo je jedan od heroja Srbije, malog naroda po broju ali velikog po viteštvu - rekao je baron de Kuberten predstavljajući Đukića.
       Predsednik Poenkare je uzvratio:
       - I po humanosti prema protivniku.
       Iza Đukića su ostali balkanski ratovi, a uskoro je krenuo u svetski. Zapisano je da je bio jedan od branilaca Beograda i kao komandant VII puka uništio je austrijsku vojsku na Adi Ciganliji, na istom onom mestu gde će decenijama biti prostorije Jugoslovenskog olimpijskog komiteta. Oslobodio je i Zemun, o čemu postoji svedočanstvo u Muzeju Zemuna. Odstupio je sa srpskom vojskom preko Albanije i na Krfu, gde je bio na funkciji komandanta mesta, upoznao se sa tada mladim novinarom Vinstonom Čerčilom. Mnogo godina docnije, nalazeći se u savezničkom logoru u Italiji, napisaće Čerčilu pismo, i po svedočenju njegovog sina dr Dušana Đukića, upravo će mu Čerčil, kao engleski premijer 1946. godine, omogućiti da izađe iz logora. A neće izostati ni presudni uticaj njegovih kolega iz MOK.
       Jugoslovenski olimpijski odbor osnovan je u Zagrebu 14. decembra 1919. godine, godinu dana docnije u vreme Olimpijskih igara u Anversu je legalizovan, ali ono što i danas privlači pažnju jeste podatak da za prvog predsednika JOO (od 1927. komiteta), koji je nastavljao tradiciju SOK, nije izabran Svetomir Đukić, već dr Franjo Bučar. Ovaj podatak izazvaće dosta polemika, ali - bez komentara - reč ćemo dati činjenicama.
       Svetomir Đukić zadržao je članstvo u MOK, a na njegov predlog u MOK je primljen dr Bučar, tako da je od 1920. godine, Jugoslavija - tad Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca - imala dva člana u MOK, što će ostati sve do smrti Slobodana Filipovića, pre nekoliko godina.
       Zašto je Jugoslovenski olimpijski odbor (kasnije komitet) osnovan u Zagrebu a ne u Beogradu? Po našoj oceni najbolje objašnjenje teba tražiti u doktorskoj disertaciji Slađane Mijatović.
       “Razorena, opustošena, opljačkana, bez većeg dela muškog stanovništva, svakako da takva Srbija nije nmogla da se usmeri ka organizaciji sprortskog života, jer su joj bile preče egzistencijalne potrebe njenog preživelog stanovništva od sportskog života i osnivanja sportskih institucija... Ratom opustošena i iznurena Srbija u tim prvim godinama nije bila u stanju da normalizuje svoj svakodnevni život, a kamoli da se bavi ovim pitanjima”.
      
       NUŠIĆ FUDBAL NE VOLI: Na VI Olimpijske igre u Anversu 1920. godine Jugoslaviju, odnosno Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, predstavljali su fudbaleri. Prvi svetski rat je opustošio Evropu, Igre u Anversu pomogli su sponzori, ali za jugoslovenski fudbalski tim - cela ekspedicija brojala je 13 igrača! - takođe je trebalo obezbediti pare i to celih 40.000 franaka.
       O tim danima pisao je Jovan Ružić, jedini beogradski fudbaler u tom jugoslovenskom timu, u svojim memoarima pod naslovom “Sećanja i uspomene”. Za taj veliki novac, odobrenje se moralo potražiti u ministarstvu prosvete, a prvi potpis na dokument o novcu trebalo je da stavi Branislav Nušić, čuveni komediograf, u to vreme načelnik u ministarstvu.
       - Zar vi tražite pare da bi jedanaest goluždravih mladića jurilo loptu tamo negde po Belgiji! Ako već treba da se ide, bolje je da pošaljemo jednu dobru grupu svirača i igrača naših narodnih igara, neka tamo odigraju jedno pošteno kolo pa da se proslavimo!
       Ružić je nekako ubedio Nušića da stavi svoj potpis, ali trebalo je pridobiti za potpis i tadašnjeg ministra saobraćja dr Antona Korošeca, docnijeg ministra u nekoliko vlada, koji je postavio ultimatum: fudbaleri će dobiti novac, pod uslovom da novac dobiju i slovenački “Orlovi”, Ružić nije napisao da li su “Orlovi” dobili novac, ali za fudbalere su sredstva obezbeđena.
       Putovalo se, naravno, vozom, “trećom klasom sa drvenim sedištima”, bez stakala na prozorima, kroz porušenu ratom Evropu, i posle tri dana i tri noći, prva jugoslovenska fudbalska reprezentacija stigla je u Anvers 27. avgusta 1920. godine. Lepo su se smestili “u jednoj školi čije su učionice bile udobno adaptirane”, imali su i tuševe, i restoran, a odmah po dolasku saopšteno im je da “sutra pre podne igraju prvu utakmicu sa Čehoslovačkom”.
       Sledi jedan zanimljiv Ružićev citat:
       “Kad smo stigli na igralište i pre nego što smo počeli, kao i Čehoslovaci, spremati za igru, prišao nam je jedan funkcioner Čehoslovaka. Vrlo srdačno pozdravio se sa našim vođstvom i sa našim igračima, pa nam izjavio da su Čehoslovaci došli na Olimpijadu da osvoje zlatnu medalju i uvereni su da će to i postići. NJima je neprijatno, pa im je čak i žao, što se prvo sastaju s nama, svojom slovenskom braćom i prijateljima i što će nas izbaciti iz daljeg takmičenja, ali da je to njihov put ka krajnjoj pobedi da se tu više, razume se, ništa ne može izmeniti... Mi smo ovu, inače neuobičajenu informaciju shvatili kao prijateljsko izvinjenje za ono što će nam se dogoditi, ali nas je baš to učvrstilo u rešenosti da pružimo najveći mogući otpor”.
       Možda će neko, s pravom, postaviti pitanje: zašto se u reprezentaciji Jugoslavije našlo mesto za samo jednog Srbina? Odgovor je jednostavan: svi tadašnji fudbaleri iz Beograda, zajedno sa Ružićem, par godina ranije povukli su se sa srpskom vojskom prešli Albaniju, dospeli do Francuske, studirali i igrali fudbal, ali očigledno, osim za Ružića, tadašnji savezni kapiten Veljko Ugrinić iz Zagreba, nije znao. To je bila i jedina utakmica Jovana Ružića za reprezentaciju Jugoslavije, pošto se uskoro razboleo od trbušnog tifusa.
       Jugoslavija je izgubila utakmicu sa Česima - 0:7, a fudbaleri nisu imali sreće ni u Parizu (1924) kad su s istim rezultatima izgubili od reprezentacije Urugvaja, ni u Amsterdamu 1928. kad su poraženi od Portugalije 1:2.
      
      
       GREH PAVA NURMIJA: Te 1920. godine, na Olimpijskim igrama u Anversu, na hod prema slavi ali kasnije i hod po mukama, krenuo je Pavo Nurmi, koji će na olimpijskim igrama osvojiti 12 medalja - devet zlatnih i tri srebrne - a na putu ka trinaestoj, onoj u maratonu, biće zaustavljen uoči Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1932. godine. Kao i DŽimu Torpu dvadeset godina ranije i Nurmiju će se zameriti “kršenje amaterskih principa”.
       Zbog toga je zaćutao i ćutao je punih trideset i pet godina.
       Nurmi je trčao mirno, sa čuvenom štopericom na desnoj ruci. “Prolazio bi linijom cilja i odlazio nekuda u samoću”, zapisao je jedan novinar. U Anversu je pobedio u trci na 10 000 metara, u krosu na 8 000 metara, na 10 000 ekipno (i takva je trka održana u Anversu) a u trci na 5 000 metara osvojio je drugo mesto. Na Igrama u Parizu osvojiće pet medalja, zlatnih, i sve to u šest olimpijskih dana, od 8. do 13. avgusta 1924. godine, učestvujući u 11 trka, sedam kvalifikacionih i četiri finalne. Najzad - vođe finske ekipe nisu ga prijavile za trku na 10 000 metara, jer su računali da će i tu pobediti Finac. Bili su u pravu, pobednik je bio Ritola. U Amsterdamu 1928. pobedio je na 10 000 metara, ispred Ritole, a osvojio je i dve srebrne medalje. Najzad, uoči Los Anđelesa 1932. bio je zaustavljen zbog optužbi jednog novinara (i Torp je stradao posle novinskog teksta!) da je za svetski rekord na dve milje 1931. godine dobio nagradu od 20 000 kruna.
       Više puta s pravom citirani Radivoje Marković imao je priliku da upozna Nurmija u vreme održavanja Olimpijskih igara u Helsinkiju 1952. godine. O tom susretu ostavio je zapis koji prenosimo u širim izvodima.
       “U novinarskoj karijeri retko me je kad uzbudio neki susret kao tog julskog dana 1952. kada sam sa svojim novim znalcem Delbergom, službenikom finskog radija, prekoračio prag Nurmijeve trgovine u Helsinkiju. Pred nama se našao omalen čvrst čovek poodmaklih godina, proćelav, koji je pojavom pomalo podsećao na nekadašnjeg “letećeg Finca”, najveće ime svetske atletike svih vremena. Iz određenih razloga nisam se predstavio kao novinar, već kao gost iz Jugoslavije.
       Siromašan na rečima, veoma škrt u odgovorima, Nurmi bi svakom gostu ostavio utisak neljubaznog, veoma zatvorenog čoveka, da to nije bio već poznat način izražavanja na koji sam upozoren već pre susreta. Taj “intervju” nikad nisam ni objavio, jer sam saznao toliko malo a svemu nisam želeo dodavati ni jednu jedinu reč. Bilo mi je dovoljno što sam se našao u toj atmosferi i sreo sa toliko poznatim sportistom, prema kome sam gajio suviše veliko poštovanje da bih ga mogao narušiti bilo čim u trenutku kad sam ga sreo.
       Možda je tome doprinelo i što je moj znanac Delberg bio neka slična priroda, pa sam se tako nemoćan našao između dva čoveka kojima je reči trebalo čupati, jer ni jedan ni drugi nisu bili skloni da govore više od onog minimuma, koliko se, makar reda radi, moglo reći. Ja sam se, pak, osećao kao čovek koji nema pravo da remeti tuđi mir i red, pa je i sam susret bio toliko kratak, jer je Nurmi bio i preokupiran nekim obavezama kao jedan od organizatora Olimpijskih igara.
       Koji dan pre toga bio sam među hiljadama onih koji su na Olimpijskom stadionu pozdravljali “poslednju trku” velikog Nurmija, kome je iz počasti dodeljeno da olimpijsku baklju prenese preko onih poslednjih stotinak metara i da upali olimpijsku vatru. Imao je već 55 godina. To nije bila trka za rekord, već počasni krug. Telo pravo, dugi odsečni koraci, stil jedinstven. Nije bilo ruke koja nije pljeskala. Ostalo je malo očiju koje nisu orosile suze u saznanju da je to u isto vreme Nurmijeva poslednja trka.
       On se držao izvanredno, očiju uprtih prema stazi. Nije odgovarao na ovacije, koje su mu morale zaglušiti uši. Grabio je cilju. Kad je upalio olimpijsku vatru na vrhu stadiona, u kišnom danu stajao je koji trenutak ozaren plamenom, a onda se povukao bez gesta kao antički sveštenik koji je bogovima dobra i zla odao najdublju poštu”.
       Iako je, praktično, od 1924. živeo od trčanja - pare su se namicale uvećanim hotelskim računima i avionskim kartama - Nurmi je na turneji po SAD “uhvaćen na delu”. Na njega je najpre krenuo švedski list “Idrotsblater” a “dosolio” ga je ugledni “Dages niheter”.
       “Sama po sebi ta kampanja možda i ne bi imala uspeha da se odmah nisu priključili švedska Atletska federacija, pa i sam olimpijski komitet. U tome je prednjačio predsednik Komiteta Edstrem, koji je i ličnim uticajem doprineo da se donese najteža kazna. Svi Nurmijevi protivdokazi su odbačeni i on je diskvalifikovan. Bura se podigla, Finci su ustali u odbranu nacionalnog junaka, ali je sve to bilo preslabo da bi se zlo moglo sprečiti.
       Njen najveći sportista našao se pod žigom sramote.
       Nekako u isto vreme i skoro pod sličnim okolnostima diskvalifikovan je još jedan veliki atletičar toga vremena - francuski srednjeprugaš i svetski rekorder na stazama od 1 000 do 2 000 metara Žil Ladumeg. Isto tako je i on smatran i to je do danas ostao: najveći sportista svoje zemlje.
       Nurmi će se kasnije posvetiti trgovini, a Ladumeg novinarstvu, pa će se među njima stvoriti prijateljstvo nastalo u nevolji, koje će se održati dugo godina i ogledati na jedan osoben način”.
       Pavo Nurmi je, u odnosu na novinare, “zaćutao” 1932. godine i progovoriće tačno tri i po decenije kasnije, o čemu opet prepuštamo reč Radivoju Markoviću.
       “Finska se 13. juna 1967. spremala da svečano proslavi sedamdeseti rođendan velikog Nurmija, radio, televizija, novinari - svi odreda nagrnuli su na Nurmija po intervju. Dosledan, on nije popustio ni u tom času. Odbio je sve i nikakve molbe nisu pomogle. Tada je jednom reporteru finske televizije pala na um srećna ideja: našao je čoveka za koga je pretpostavio da ga Nurmi neće odbiti, nikog drugog do predsednika države Urha Kekonena, inače bivšeg sportistu. On je u mlađim danima bio rekorder u skoku u vis. Uz to, bio je predsednik Olimpijskog komiteta od 1938. do 1946. godine, predsednik Finske sportske federacije 1946. i vođa atletske reprezentacije na evropskim šampionatima 1934, 1938. i 1946. godine.
       Kekonen je prihvatio molbu.
       Kada je Nurmi ušao u kabinet predsednika Kekonena, čekali su ga mikrofoni radija, TV kamere i velika grupa novinara.
       Intervju s Nurmijem nije napravio nijedan novinar već lično - predsednik Republike. Takvu čast nikad i nigde nije doživeo nijedan sportista.
       Takav intervju nikad nije napravio jedan šef države”.
       Ispred Olimpijskog stadiona u Helsinkiju Nurmiju je još za života podignut spomenik. U Sportskom muzeju su sačuvane pozlaćene sprinterice (dar Amerikanaca!) uz štopericu od koje se Nurmi nije rastajao dok je trčao.
       Pavo Nurmi je, osim 12 olimpijskih medalja i 25 puta rušio svetske rekorde na stazama od 1 500 do 20 000 metara. Poslednji njegov rekord je oboren 1945. kad je Nurmiju bilo 48 godina.
       Novinarskoj profesiji oprostio je, konačno, 13. juna 1972. godine, kad je primio novinara Rista Maenpu, koji je poželeo da mu čestita 75. rođendan.
       Evo novinarskog utiska:
       “Pavo Nurmi je sada samo senka od čoveka. On ima delimičnu trombozu mozga, pretrpeo je jedan srčani udar, ima paralizovanu levu stranu tela, levo oko mu je slepo. Ipak, on se kreće, uporno, kao nekad. Naravno, on više ne trči, ali zato hoda. Čak i po 12 kilometara dnevno. I tvrdi: dok se krećem srce mi radi, a dok ono radi čitavo telo živi”.
       Pavo Nurmi preselio se na večne staze 2. oktobra 1972. godine.
      
       (Nastaviće se)
      
      

U amfiteatru Sorbone u Parizu 1894. dogovoreno je održavanje modernih olimpijskih igara. Pjer de Kuberten je otac te svetske sportske zabave, koja je ime i ideju posudila od takmičenja što su se u Olimpiji, u staroj Grčkoj, održavala od 776. godine p.n.e. do 394. godine n.e.        Prve moderne igre održane su u Atini od 5. do 14. aprila 1896. Nastupilo je 285 takmičara (od 484 učesnika) pod geslom: Citius, Altius, Fortius (brže, više, snažnije). Žene se takmiče od 1900. godine. Zimske igre uvedene su 1924. Početno skromni sabor sportista dosegao je razmere planetarnog biznis-spektakla, a često (posebno od Berlina 1936) i moćnog političkog oružja; rezultate amatera u drugoj polovini XX veka “pregazili” su, do zastrašujućih razmera utrenirani, superšampioni.        Koliko god da su se Igre uozbiljavale, njih odvajkada prate legende o učesnicima. Pred čitaocima NIN-a je upravo takav tekst: kako su naši i svetski poznati olimpijski heroji “preko trnja stizali do zvezda” i kako su mnogi završavali - neslavno. Mi smo dobro zapamtili da “revolucije jedu svoju decu”, ali, izgleda, da to važi i za - olimpijade. NIN-ov feljton je zasnovan na novoj knjizi poznatog sportskog novinara i publiciste Slave Stojkovića “Olimpijska vatra” (“Vesmark”, Beograd, 2000).