NAZIV IZLOŽBE: Nova postavka slikarstva XX veka beogradskog Narodnog muzeja
IZLOŽBENI PROSTOR: Narodni muzej u Beogradu
AUTOR: Kustos muzeja LJubica Miljković

      Đorđe Kadijević
      
       Upriličena za kraj stoleća i početak novog milenijuma, velika retrospektiva srpskog slikarstva XX veka kao deo stalne postavke beogradskog Narodnog muzeja, predstavlja najveći poduhvat koji je ovaj hram naše nacionalne umetnosti ostvario od vremena svoga osnivanja. Još nikad i nigde u ovoj zemlji nije priređena umetnička izložba koja po svom obimu pokriva čitav jedan vek. Analogno tome, autor koncepcije ove postavke Narodnog muzeja, kustos LJubica Miljković, našla se pred tako velikim i teškim zadatkom sa kakvim se nikad pre nje nije suočio nijedan njen kolega. Posebnu teškoću za Miljkovićevu predstavljala je okolnost što je morala da se koristi samo onim materijalom kojim raspolaže Narodni muzej. Ta teškoća može da se proceni ako se zna da je Narodnom muzeju, posle osnivanja Muzeja savremene umetnosti 50-ih godina, smanjen prioritet u neposrednom praćenju novih zbivanja u našem likovnom stvaralaštvu. Ali uprkos tome što objektivno oskudeva u delima naših umetnika druge polovine XX veka, Narodni muzej je, zaslugom izuzetnog stručnjaka kakav je Ljubica Miljković, dobio postavku koja naše slikarstvo ovog stoleća prikazuje u punom kontinuitetu.
       U skladnom ritmu, podešenom proporcionalno, po značaju pojava, smenjuju se hronološki glavni pravci našeg slikarstva prema istorijskom redosledu, od secesije koja je obeležila sam početak veka, preko impresionizma prve i druge decenije, preko ekspresionizma, poetskog realizma i intimizma međuratne epohe sa recidivima avangardnih pokreta, dadaizma i nadrealizma, pa do velikog zaokreta u periodu posle Drugog svetskog rata, do pojave geometrijske i lirske apstrakcije, nove figuracije, poetske fantastike i najzad neoavangardnih tendencija izraženih u konceptualizmu, minimalizmu, završno sa aktuelnim naznakama postmoderne.
       Eventualne primedbe koje bi se mogle uputiti ovoj postavci moraju da se reduciraju činjenicom da se Narodni muzej u realizaciji ovog grandioznog projekta oslanjao isključivo na sopstvene potencijale. Ako se nekome čini da neki važni pravci našeg slikarstva u ovoj postavci nisu dovoljno zastupljeni, kao, recimo, nadrealizam u prvoj polovini veka, ili trendovi tzv. novih medija iz poslednje dve decenije, na tu primedbu se može odgovoriti da autor postavke nije težio ka objektivno neostvarljivom cilju da sačini potpunu prezentaciju tako obimnog i heterogenog stvaralaštva u toliko dugom vremenskom periodu, već je težio da istakne liniju kontinuiteta u tom stvaralaštvu, u čemu je nesumnjivo i uspeo. U postavci nije izostavljeno nijedno značajno ime našeg slikarstva posle 1900. godine (ovde ih je nemoguće nabrojati) na ogromnom spisku koji počinje Nadeždom Petrović a završava se mlađanom Tijanom Fisić...
       Ima u tome i povoda za buđenje pomalo setnih i nostalgičnih osećanja kod osetljivih posmatrača ove postavke. Ovo je prva prilika u kojoj se oni suočavaju sa istinom da je umetnost veka u kome su živeli, koji su smatrali svojim, već otišla u istoriju.