Kad su rešili da me ne puste u program, oni nisu isekli mene i tu pesmu, nego sve što sam u životu uradio

      Kompozitor Kornelije-Bata Kovač (58) rođen je u Subotici, karijeru je počeo u Sarajevu, svoje najveće uspehe ostvario u Beogradu, deo života proveo je u Engleskoj i Španiji. Napisao je antologijske kompozicije za svoju Korni grupu, potpisao neke od najvećih hitova Olivere Katarine, Bisere Veletanlić i Zdravka Čolića a autor je i mnogih instrumentalnih kompozicija.
       Nedavno se, posle dugo vremena, pojavio u ulozi pevača. Na prvom muzičkom festivalu u Zrenjaninu izveo je svoju kompoziciju i osvojio drugu nagradu.
       - U Zrenjanin sam - kaže Kovač - otišao iz sentimentalnih razloga jer je to, posle davno ugaslog festivala u Subotici koji je osmislio moj otac i vodio osam godina, prvi muzički festival koji se održava u Vojvodini. Napravio sam pesmu za koju je tekst napisao Ranko Slijepčević. Rekao sam mu, pošto on živi u Novom Sadu, a došao je iz Hercegovine: “Ranko, evo ti konji, golubovi, salaši, oranice, žito...i daj mi nešto što pripada ovom tlu”. On je tu upetljao i malo ljubavi, i ja sam, tako, za sat vremena, napisao pesmu “Jesi l’svoju sreću našla”. I onda sam to i otpevao. Onako, za svoju dušu.
       Bata Kovač je prvi put zapevao u Sarajevu, sa tadašnjim Indeksima, i dobio fantastičan aplauz za tadašnji hit Erika Bartona “Kad sam bio mlad”. Oduševljenje. Na bis je pevao dva puta tu kompoziciju. “Kasnije sam još jednom pustio glas na svojoj ploči ‘Između svetlosti i tame’ , ali me je Sloba Konjović sasekao u ‘Politici’, kao skupio sam neke restlove a, eto, još sam se usudio i da pevam. Od tog dana do danas toliko njih je propevalo a ne bi trebalo da pevaju. Ja sam sve vreme ćutao i slušao. I onda sam hteo ovu pesmu da otpevam jer sam je osetio, ali ne kao pevač, već kao autor.”
      
       Možete li da se setite trenutka kada ste shvatili da vas nema, odnosno da nema vaše muzike?
       - Krajem osamdesetih počeo je uveliko da se uvlači taj etno-prizvuk u našu muziku, i sa buđenjem onog nacionalnog JA, najbolje je išla ta kvazinarodna muzika koja se pretvorila u turbo folk, pa potom u modernu etnovarijantu, itd. Traži se pesma uz koju može da se igra, a ako ne može da se igra, onda televizija to neće da emituje. To kvazinacionalno iz narodne zaostavštine je uzelo velikog maha, a moj problem je u tome što ja nikada nisam bio etno- čovek. Jesam pravio male izlete u nekim svojim pesmama, a nesvesno sam možda uzimao nešto od etno-zvuka, ali mađarskog. Na primer, kad bi moju kompoziciju “Pevam danju, pevam noću” svirao Lakatoš orkestar iz Budimpešte sa cimbalom i violinama, to bi bio čardaš. (Pogledajte Bregovićevu “Mesečinu”. Prvi deo te pesme je zapravo ona mađarska: “Sedela sam za mašinom, šila sam, pitali me oficiri čija sam...”)
       Nisam se ja opirao tom novom etno-zvuku, već to, jednostavno, nisam umeo da radim. Prijatelji su me nagovarali da komponujem jer je tu velika lova, ali ja bih u tom slučaju morao sebe da nateram da kopiram te uspešne koji su to radili. Morao bih da budem neki plagijator. Pa koji sam ja onda Kornelije kompozitor u toj situaciji?
      
       Hteli ste da napišete operu?
       - Da. Moj lični problem je što mi u životu stalno beži vreme i što nisam napravio neka velika dela. Mjuzikl, modernu operu... Od svoje 35. godine imam u glavi jednu operu i danas bih voleo da to režira Jagoš Marković. Ali, i on je isto tako rastrzan kao i ja i to se stalno odlaže. Verovatno bih bio mnogo zadovoljniji, ali samo prividno, da sam pisao ozbiljnu muziku jer u sebi osećam veliki potencijal koji nisam iskazao. U ovoj muzici se to i ne može, jer pesma traje tri minuta i gotovo. Ako je slučajno duža, na primer pet minuta, na radiju neće da je puštaju. Kažu, dugačko, brate, ko će da sluša pesmu pet minuta.
       Šta se danas pušta od snimaka Korni grupe po kojima su nas cenili oni od 12, 15 i 18 godina? Ništa. Zato što je takva klima. Samo kratko, instant, zabava, udri, noga, tu,tu... Naravno, ovo govorim zato što je tako, ali meni to ne smeta da se i dalje bavim svojom muzikom. Imam svoje radno vreme koje provodim u studiju, svakog dana od jedanaest do sedam uveče, sa prekidima. Zapravo, stalno radim, bez obzira da li se to realizuje ili ne, da li se čuje ili ne. Radim i pesme i instrumentalnu muziku. Veliki sam pobornik instrumentalnih kompozicija.
      
       Vaše dugo prisustvo na muzičkoj sceni daje vam mogućnost da definišete uticaj politike na muziku onda kada ste vi ulazili u ovaj posao i da li se nešto promenilo do danas?
       - Kada je počelo to buđenje nacionalnog bića po sistemu: ranije nismo smeli da kažemo ko smo i šta smo, a sada smemo, onda je ta retorika najpre našla svoj odraz u muzici i ona je počela adekvatno da prati tu emociju. Ne znam da li je u pitanju krivica tekuće politike koja traje poslednjih deset godina, ali je činjenica da je u tom periodu ukinuta bilo kakva kontrola kvaliteta te robe koja se nudi muzičkom tržištu. Verujem da se bez problema mogu izgovarati i neke sočnije psovke, jer za sada prolazi obrtanje reda slogova, pa se ne kaže “picu”, nego “cupi”.
       Naravno da se ja ne zalažem za cenzuru, ali ova niskofrekventna kultura koja cveta poslednjih godina, bez kvaliteta, dokazuje da svako može da piše šta hoće, da stvara muziku kakvu hoće. To je poražavajuće jer mladi koji danas imaju 25 godina već 15 godina žive sa takvom muzikom. Oni, praktično, nemaju mogućnosti da čuju nešto drugo osim tuc, tuc... Svakog dana novi hit, a sve je to, u stvari, isto. Naravno da i u svetu ima svega, ali imate mogućnost izbora, nudi vam se i ovakva i onakva muzika, i hitovi i rokenrol, i evergrin i zabavna muzika... Ovde klinci, ukoliko ne žele da slušaju muziku koja im se svakodnevno i sa svih stanica nameće, ne mogu da biraju nešto drugo. A ima klinaca sa drugačijim senzibilitetom i ukusom.
      
       I vama je poznata ona čuvena fraza da “narod to voli”?
       - To, jednostavno, nije tačno. To stanje u muzici poslednjih godina je kanalisano iz ko zna kojih razloga. To ne razumem, ali tvrdim da u ovoj zemlji ima mnogo talentovanih ljudi koji u muzici rade i nešto drugo od onoga što svakodnevno slušamo. Međutim, strogo kanalisanje samo jedne, određene muzike izbacilo je iz koloseka one umetnike koji stvaraju i misle drugačije. Zbog toga ovo stanje nije zato što takvo mora da bude, što ne možemo ili ne umemo drugačije, što nemamo druge izvore kvaliteta u muzici. Nije tačno, ima, dolaze kod mene mladi ljudi sa kompozicijama koje neće pustiti nijedan muzički urednik.
      
       Moglo bi se zaključiti da postoji neka druga vrsta kontrole, cenzure u muzici.
       - Postoji nezvanična cenzura. Ne može baš svaki tekst da prođe. Može da se snimi, ali neće se baš rado emitovati na programima radio i TV stanica. Karakteristično je da se, recimo, pesme u kojima se spominje reč “zajedno” ne emituju. Sve što izdaleka miriše na nešto što ne odgovara tekućoj politici, to se skloni u stranu. Na primer, fraza “vremena se menjaju” često se tumači kao opasna stvar. Šta si hteo time da kažeš?
      
       Da li su politički razlozi presudili u slučaju vašeg “brisanja” sa RTS-a?
       - Zrenjaninski festival je prenosio RTS sa zakašnjenjem od jednog dana. Kada je emitovano drugo veče na kome sam ja pevao, zatamnio se ekran u trenutku kada je trebalo da se čuje moja kompozicija i emitovane su vesti sa hipodroma. Nisam to gledao, ali prijatelji su mi pričali. Pitao sam organizatore festivala o čemu je reč, ali oni nisu znali da mi odgovore. Sledećeg dana je emitovan snimak finala festivala, ja sam dobio drugu nagradu, i to je takođe bilo isečeno bez ikakvog objašnjenja. Glupo mi je bilo da zovem nekoga sa RTS-a i pitam zbog čega su me isekli. To je njihova politika i što bih se bunio.
       Nisam ja bilo ko pa da me iseku. Nažalost, nije moje da ja to kažem, ali je tako. Kornelije-Bata Kovač ima iza sebe karijeru u kojoj je ovoj zemlji i ovom narodu dao toliko “prigodne” muzike, da je tako nazovem, muzike koja je radila i za ovaj narod i za ovu zemlju - od Dana mladosti, i to koliko puta, pa “Ivo Lola”, “Moja generacija”, “1941.” na tekst Branka Ćopića... Bilo je mnogo toga što sam radio ne zato što me je neko nagovorio, već zato što sam ja tako i osećao.
       Kad su rešili da me ne puste u program, oni nisu isekli mene i tu pesmu, nego sve što sam u životu uradio.
      
       Imate li bilo kakvo objašnjenje za taj postupak?
       - Zvali su me mnogi prijatelji i nudili svoje teorije. Jedni misle da je to zbog ovoga, drugi da je zbog onoga, čak sam ja onako naivno počeo da preturam po svojoj prošlosti pitajući se šta sam to loše uradio u životu. Političke izjave nisam davao, što ne znači da sam apolitičan, naprotiv. Nisam potpaljivao navijačke strasti i pustio sam da se ta stvar reši sama od sebe.
      
       Kako?
       - Zvao me je posle nekoliko dana urednik Zabavno-muzičkog programa RTS-a da mi izrazi svoje žaljenje i izvinjenje cele redakcije zbog toga što se desilo. Objašnjenje ću dobiti kada se budem našao sa njim.
      
       Bez obzira na izvinjenje, kako se osećate?
       - Čudno. Svih 19 izvođača koji su pevali pre mene, a svi su mladi, ja sam bio najstariji, dakle svi oni postoje i oni su živi, rade. Ja nisam živ, ne radim, ne postojim. Čudan osećaj, nisam to nikada ranije osetio. Odjednom sam shvatio da se to brisanje odnosi na moj komletan rad, a ne samo na tu pesmu. Da se to odnosilo i na 1968, kada sam došao u Beograd, i na 1972. i na 1978. i na 1982. na 1986. To me je, priznajem, ipak pogodilo. Ali, do sada sam se držao jedne teorije koja važi i u ovom slučaju. Imaš hodnik sa vratima i kucaš na jedna vrata. Prime te i posle izvesnog vremena nešto više ne valja, a ti izađeš i ideš dalje, kucaš na sledeća vrata, opet na sledeća, i kada ti se čini da je sve zatvoreno, još postoje neka vrata koja možeš da otvoriš. Idemo dalje, ne osvrći se, sine, ima tu milion replika. Mene je ta pesma oraspoložila, ali to nije nikakva tačka od koje nešto zavisi u mom životu.
      
       Danas je teško zamisliti da neki mlad čovek krene vašim putem - Mađar iz Subotice, završio Muzičku akademiju u Sarajevu, došao u Beograd i proslavio se. Da li vam nedostaju kolege iz Jugoslavije sa kojima ste prolazili taj put?
       - Sarađivao sam sa kolegama iz cele Jugoslavije i meni nedostaju kontakti sa Sarajevom, Zagrebom, LJubljanom. Nije problem u tome da se ode. Bio sam u Makedoniji, u Sloveniji, u Sarajevu na koncertu Indeksa, ali nema više saradnje. Mi odemo tamo da vidimo šta oni rade, oni dođu ovde da vide šta mi radimo. I tu se sve završava. U poslednje vreme kao da se ponovo nešto otvara na tim relacijama. Naše diskografske kuće su sada spremne da objavljuju snimke hrvatskih pevača, na primer, ali oni u Zagrebu još nisu spremni na to. U Sloveniji jesu. Mi smo sada u rezervatu u odnosu na bivšu Jugoslaviju. I ne igramo više tenis jedni sa drugima, niti pingpong, već udaramo lopticu o zid, a ona se vraća natrag. Igramo sami sa sobom. Nema mreže, kao u tenisu, pa da lopta pređe na drugu stranu. Nije problem u tome što je to tržište postalo malo pa niko ne može da zaradi. Posledica naših deoba i zatvaranja je u tome što više niko ne može sebe da proveri drugde osim u svom dvorištu. Svi stojimo iza zavese.
      
       RADMILA STANKOVIĆ