Samo budale tvrde da je boks plemenit sport! To je grub borilački sport, ali bokseri su plemeniti ljudi. Mnogo puta gledao sam kako se posle krvavih borbi izljube kao najbolji prijatelji

      Za smrt u ovoj priči nije bilo mesta. U trenutku kada je tekst dospeo u tehničku proceduru, stigla je vest o tragičnoj smrti profesora dr Branka Ostojića (1925-2000). Tako se dogodilo da ovaj intervju bude njegovo poslednje svedočenje o prohujalom vremenu sportskog entuzijazma i nekada izuzetno popularnom sportu kod nas, koji danas gotovo iščezava. Profesor Ostojić je bio jedan od pionira posleratnog boksa u Beogradu. Bio je predsednik Bokserskog saveza Beograda, Bokserskog kluba “Partizan” i osnivač tradicionalnog turnira “Beogradski pobednik”. Bio je i član medicinske komisije Svetske bokserske federacije. Kao urolog, ceo radni vek posvetio je odstranjivanju kamena iz bubrega. Objavio je bezbroj naučnih radova iz te oblasti i stekao evropski ugled. Bio je predsednik Evropskog kongresa urologa. Autor je značajnih knjiga iz oblasti sportske medicine: “Smrtne povrede u sportu” i “Doping i sport”. Bio je “namćor toplog srca”, neposredan i duhovit čovek, uvek raspoložen da izmami osmeh od sagovornika.
      
       MOJ DRUG TOMA HLADNI: Obično posle velikih nesreća, kad se sve smiri, sirotinja počinje da se bavi boksom. Nije bio razvijen u Švedskoj, Danskoj ili Sloveniji, ali jeste u Srbiji, gde su se tri godine posle rata jeli mast i hleb. I nije bilo huligana u boksu; za 25 godina dogodio se samo jedan incident, kad je Đorđević iz “Zvezde”, na ulici nokautirao čoveka koji mu je opsovao majku. U kafani bokseri se nisu tukli, što umalo da mene skupo košta. Bili smo na gostovanju u Bosni. U jednom hotelu za večerom, meštani počnu da nas zavitlavaju, kažem: Ma, ko vam...! Glupi medvedi! Računam, ovi iza mene mogu da tuku pola Bosne. Dok sam se ja prepucavao sa Bosancima, jedan za drugim odu bokseri na spavanje. Kad sam shvatio da sam ostao sam u neprijateljskom okruženju, počnem da se smejuljim: Ha, ha... Zezamo se! Gledam na koja vrata da pobegnem. Ujutro ih ispsujem: Majku vam, ostaviste me samog!? - “Pa, znaš doktore, nije nama do tuče!”
       Čuvenog asa Tomu Hladnog upoznao sam juna ‘44, praktično on me je uveo u boks. Živeo sam na Đermu u blizini “Radničkog” gde je Toma imao sobu. Svako veče u sali “Radničkog” davali su se filmovi, pa su bile igranke. Tu sam se i upoznao sa svojom sadašnjom ženom i ona je dolazila sa drugaricom, budućom Tominom ženom. Između nas se razvilo veliko prijateljstvo. Kao apsolvent medicine došao sam u “Radnički” 1952, i ostao u njemu pet godina. Posle su me vrbovali za “Partizan” u kome sam proveo 34 godine.
      
       LEGENDA PAUNOVIĆ: Sećam se jednog strašnog meča na Kalemegdanu 1955. između Steve i Đure Paljića, rođene braće. U prvom redu sedeli su njihovi roditelji, majka je navijala za Đuru, otac za Stevu. U životu nisam gledao takvu tuču: pobedio je Steva i devet godina bio prvak države u muva kategoriji; Đura je otišao u Niš, boksovao je za “Radnički”.
       Pojavom potpukovnika Nemanje Jerkovića (prešao je u civilnu službu), na mesto prvog predsednika kluba, “Partizan” je počeo da hara. Sedam godina uzastopno bio je prvak države. Nastaje uzlet boksa koji će trajati 20 godina. “Partizan” je imao velike majstore: Paljića, Mitrovića, Novakovića, Redla, Radanova, Šovljanskog, Lekovića, Paunovića, Bogovića. “Zvezda” je imala genijalce: Marića, Mirkovića, Kahrimana, Jelića, DŽakulu, Mišu Milivojevića. “Radnički” je imao samo Veselinovića i Pajkovića. Svi oni boksovali su po 15 godina. “Partizan” je svojim boksom unapredio “Zvezdu”, te dve ekipe bile su zamajac za stvaranje publike, ne samo u Beogradu. Kad je “Zvezda” propadala, i “Partizan” je bio loš. “Radnički” nije uspevao da im se približi, sve dok menadžer Miroslav Popović nije počeo da mućka sa sudijama, prodaje mečeve. Onda je “Zvezda” ispala iz lige, “Partizan” je počeo da se kruni.
       Na prvi bokserski Kup 1965. u Skoplju, putovali smo teretnim vozom. Nas 17 sedi pored kočničara, i neke tri ženske. Putovali smo 14 sati, ali imali smo volju. Mečevi su se odvijali u cirkuskoj šatri. Boksujemo sa “Dinamom” iz Pančeva, izračunamo da moramo da ih dobijemo sa 14:6, kako god znamo. Dobili smo prve tri borbe, sve se odvijalo po planu. Sledi meč u kome se bori moj ljubimac Paunović, to je sigurna pobeda. Kad, jedan dečkić pripuca Pauna, laki udarci ali precizni - tri puta u glavu pa se skloni. Prvu rundu dobije sa dva boda, ogromna prednost. Popnem se na ring, kobajagi arkada, kažem: “Daj, bre, Paune, sramota da izgubiš od deteta!” “Sad ću da mu...!” Mali dobije drugu rundu još ubedljivije. Sad Paun žuri, normalno, pravi greške. Popnem se opet na ring, Paun kaže: “Evo, sad ću da mu...!” “Pa, to si rekao i malopre!?” Spuštam se niz stepenice i začujem čudan zvuk, sudija prekida. Pitam se da li je moguće da ga je mali nokautirao. Pogledam, dečko leži kao da ga je udario vagon - raskurčio se, nije pazio i ovaj ga kresne. Paun i ne gleda u sudiju, viče meni: “Šta sam ti rek’o!”
      
       NEMAČKE PAROLE: Meč Kelava - Linka bio je najdramatičniji koji sam gledao. Kelava razbija Linku, nokautira ga početkom druge runde. Linku odnesu na neurohirurgiju. Posle tri meseca revanš u Nišu: Kelava leti na pod dva puta, Linka tri puta - tehnički nokaut. I Linka napusti boks.
       Novaković je nokautirao Žmaka iz “Radničkog”, to je najstrašniji nokaut koji sam video. Odneli su ga u bolnicu. Novaković plače u svlačionici, kažem: “Kretenu jedan!”, a on kroz suze: “Šta bi bilo da sam ja nokautiran?!” “Ništa, onda bih ja plakao!” Bokseri su bili osećajni, nisu voleli nokaute, ali su voleli da ismevaju protivnike.
       Još jedan strašan nokaut desio se kad je Šojić bacio na pod Italijana Marinelija. Šojić je imao kvarnu taktiku: prima udarce, a sve ide unazad i spušta desnu ruku - dole, dole, do podruma, pa kad je opalio. Marineli je pao kao da ga je udario brzi voz, dva sata nisu mogli da ga osveste u svlačionici. Bio sam svedok nekoliko slučajeva bokserske amnezije: Pjačekovski nokautira Mišu Milivojevića, udarcem u čelo. Miša je bio reprezentativac, poluteškaš, levak, kontraš, možda bolji od Parlova. Odnesu ga u svlačionicu, on ustane i počne da skakuće, mlati rukama i viče: “Ma, ko mu...! Doktore, sad ću ja da ga sredim!” Sedanović je doživeo nokaut u Nemačkoj, jedini u karijeri. Unesu ga u svlačionicu, gleda u plafon i kaže: “Bre, doktore, tolike godine su prošle od rata, a još nisu skinuli nemačke parole?!” Tamo piše: Rauf verboten - zabranjeno pušenje.
      
       INCIDENT U KRAGUJEVCU: Planirali smo da u Kragujevcu uzmemo bod; voleo sam da idem tamo, najslađe pečenje u Srbiji bilo je u Grošnici pored Kragujevca. NJihovom legendarnom bokseru Jakovljeviću dogodi se da u borbi sa Bucom Jelisićem bude presečena koža ispod brade. Fino krvari, a s obzirom da boksuje pred 5 000 svojih navijača, zločin je prekinuti. Tri puta zove me sudija u ringu, kažem: Boks! Buca se dobro borio, meč se završio nerešeno. Bod za nas. U sledećem meču boksuje naš Šuković, protiv Đukića. Može da ga bije jednom rukom; međutim, nekoliko nedelja ranije Pjačekovski mu razbije nos u Valjevu. Đukić boksuje široko i dogodi se da mu u drugoj rundi nos prokrvari. Boksuje u beloj majici, krv se slije po njoj, još ga trener Golić pljusne vodom. Siroma’ Šuković liči na zaklanog vola. Podigla se kragujevačka publika, hoće dva boda. Drugi put, pa treći, kažem: Boks! Do tada je bilo bravo doktore, sad je doktor peder - Uaaaaa! Šukovića proglase pobednikom i ja ne smem da krenem sa stadiona. Moj prijatelj i domaćin, predsednik kluba Nikolić, okreće mi leđa. Uhvatim se za milicionere pored ringa, gledam na sat: pola jedan, pola dva, pola tri... Dođoše milicijska kola: Ajde, doktore, da te izvedemo! Moj folksvagen bio je jedini auto beogradske registracije pored stadiona, prilično su ga demolirali.
      
       EULAKSINI U OSIJEKU: Dešavanja oko boksa često su zanimljivija od samog boksa. Recimo, kako da saznamo u kojoj će kategoriji boksovati Jakovljević? Onda mi stavljamo našeg boksera u drugu kategoriju, veće su mu šanse. To je strategija deset mečeva. Stavljali smo policajce, lovce u Košutnjaku da prisluškuju šta se dogovaraju u protivničkom taboru. Cele noći leže na stomaku, siroti, posle ne mogu tri dana da mokre. Čuveni sekretar Bokserskog saveza Prebiša Prokić, kad hoće da izradi vagu, u onoj gužvi koja se stvori oko nje, zalepi žvakaću gumu pored tegova - 20 grama žvake prebacuje na vagi dva kilograma težine. U Titogradu nam doteraju svadbu pod prozorima, celu noć orgijaju, a ujutro u deset imamo meč! U Osijeku su nam u hranu stavili eulaksine, šta li, celu noć jurimo se po klozetima. Sutradan ne možemo da dođemo do ringa. Hiljade takvih gluposti sam doživeo, ali ni mi nismo bili bezgrešni: u Kragujevcu podgovorim dežurnog električara da isključi struju. Automatski domaćini gube sa 20:0, jer su bili dužni da obezbede rasvetu.
       Na jednom “Beogradskom pobedniku”, Škaro dođe do finala, sastaje se sa Savčenkom. Javi mi moja obaveštajna služba: Škaro će da pobegne! Posle večere odem kod njega u sobu, satima pričam svakakve gluposti, u jednom trenutku Škaro me pita: “Zašto, doktore, ovako dugo sediš sa mnom?” “Da mi ne bi pobegao!” “Sram te bilo, doktore... Zar ja?!” Poljubim ga zbog takve odanosti i odem. Ja sam izašao na jednu stranu hotela, on na drugu, rekli su mi portiri. Posle tri meseca vodim ga u Moskvu, i Savčenko mu razbije vilicu. Stavili mu “džeksona”, ne može da govori, kažem: “Mamicu ti, vidiš da ima pravde!”
       Inače, bežali smo od Rusa, bili su nepodnošljivo jaki. Nama su Nemci bili dobri za obradu, pa Bugari, Rumuni i bokseri u severnoj Poljskoj, na jugu je harao Pjačekovski. Nemci su nam davali lovu da boksujemo više mečeva nego što je to bilo dogovoreno sa Savezom. Recimo, Jakovljević bi za jedno veče boksovao dva meča, prvi zvanično, drugi za pare. Naravno, prijavimo samo jedan meč.
      
       NAJBOLJI: Paljić je bio najbolji muvaš, od oslobođenja do danas. Bežali su muvaši u perolaku i bantam kategoriju, nisu imali šta da traže pored njega. Mitrović je, po meni, bio najbolji u bantamu. Šovljanski i Toma Hladni bili su raskošni tehničari - skakuću, skakuću, pa udare. Teško bi danas prošli pored kubanskog boksa tzv. vetrenjače. Voleo sam i Novakovića. Ali Paunović je bio bokser po mom ukusu: nikog se nije plašio, sve prebije a šarmer. I najveći špekulant koga sam upoznao - nema ni srednju školu, a ima najbolji auto servis u gradu, i kuću od 900 kvadrata. Kažem mu: “Pazi, ujutro krećemo u pola osam sa stanice!” “A, ne mogu, ja idem prekosutra! “Kako, bre, pa ne znaš ni gde idemo!? “Sad ćeš ti da mi kažeš!” “U Rozenhajmer!” Zaista, Paun stiže na vreme u Rozenhajmer, odboksuje i odlazi - “Pa, čekaj, banket!” “Ma, kakav banket!” Pojavljuje se uredno i u Dortmundu, opet nestaje. Sledeći put dolazi sav modar. Šta se dogodilo, znam da to nije zaradio u mečevima? Ispostavi se da je poneo 300 litara rakije u kanisterima, i prodavao je našim kafedžijama u Nemačkoj. Ali naleteo je na nekog Hrvata, emigranta, koji se oduševio rakijom i odmah pozvao društvo. Međutim, Paun ode u hotel i predozira rakiju vodom. Kad je društvo stiglo...
       Jakovljeviću smo ljubili levicu, munjevito je gađao u pleksus. Pajković je fenomenalno boksovao ali samo u prvoj rundi, dok je imao kondiciju. Vodio je ciganski život po malama; znao je dva dura na harmonici i jurcao se s devojkama, normalno da nije mogao da izdrži tri runde. Beneš je mogao da bude fenomenalan bokser, ali nije bio mnogo pametan. Padovan iz Osijeka bio je dobar, pa Perunović, i Parlov je u svoje vreme bio dobar, ali ne mislim da je on najbolji bokser prethodne Jugoslavije. Nikad na treninzima nisam video takvu ambicioznost, ali on je to radio iz kukavičluka. Kad je prešao u polutešku, više nije imao sek udarac.
       Samo budale tvrde da je boks plemenit sport! To je grub borilački sport, ali bokseri su plemeniti ljudi. Mnogo puta gledao sam kako se posle krvavih borbi izljube kao najbolji prijatelji. Ustanovili smo običaj da kad večeravaju protivničke ekipe, partneri sede jedan naspram drugog. Treba videti kakva je to pažnja: Posluži se! Ma, uzmi ti! Kao da su pederi, a na ringu su klali jedan drugog.
       Kik boks ne mogu da gledam, odvratan mi je, a o našem sadašnjem boksu bolje da ne pričam. Pun sam gorčine, ali to je duga priča. Znate, urologija je fina nauka - 39 godina, 11 meseci i 21 dan radio sam na jednom mestu, Urološkoj klinici u Beogradu. Kad bih se ponovo rodio, opet bih se bavio medicinom i opet bih voleo boks.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Kočina zabrana Na Tašmajdanu se boksovalo svake nedelje u 10 sati pre podne. U prvom redu sedeli su Mijalko Todorović, Koča Popović, Peko Dapčević, Draža Marković, Branko Pešić. Niko iz publike nije smeo da priđe prvom redu. U drugom su sedeli Šekularac i “Zvezdini” igrači, a sa suprotne strane sedeli su “Partizanovi” igrači. Bilo je tu udbaša i policajaca, naravno, i psovanja: Jebem ti! Udri ga! Koča se okrene, gleda ko psuje. Onda su zabranili da se psuje na mečevima u Tašmajdanu.