Možda naša deca ne putuju u mestu (što reče jedan pevač), ali da (opet) "mladost na tačke kupuju" to je istina. Naime, nedavno je počela "isplata" tj. deoba "obveznica na ime dečjeg dodatka". Dodajte "u celoj Srbiji", ako vam je lakše. To, naravno, nema veze sa nekom propasti, naročito ne države

      U mnogim američkim filmovima o ratu između Severa i Juga (to je posebna vrsta vesterna) postoje scene u kojima južnjački dečaci od 12 do 16 godina, obučeni kao pravi vojnici, sa puškama većim od njih jurišaju na severnjake. Ovi ne pucaju već ih hvataju, uzimaju im puške i lemaju po turu. A mi, gledaoci, znamo da je Jug propao.      
       Kada su Nemci (u oba rata) počeli da mobilišu školarce svi su znali da će izgubiti rat.
       Kadgod je nekoj državi "poslednji izlaz" u korišćenju i iskorišćavanju dece značilo je da je ta država propala.
       Možda to danas više nije slučaj. Možda se sve naglo popravilo, što je i bilo najveće očekivanje socijalizma. Možda naša deca ne putuju u mestu (što reče jedan pevač), ali da (opet) "mladost na tačke kupuju" to je istina. Naime, nedavno je počela "isplata" tj. deoba "obveznica na ime dečjeg dodatka". Dodajte "u celoj Srbiji", ako vam je lakše. To, naravno, nema veze sa nekom propasti, naročito ne države. Država, sa svim svojim najzaslužnijim drugovima, stoji dobro. Čak bi se moglo reći sve bolje i bolje iako njen narod, iz godine u godinu, sve gore i gore. Brigu o deci država je iskazala tako što je deci podelila dečje dodatke posle nekoliko godina (marka, naravno, miruje, svakim danom sve više i više). Pomalo je paradoksalno što je taj zakon doneo čovek koji se uvek zalagao za sprečavanje "bele kuge". Mogao je tražiti da se taj ne tako veliki državni dug isplati i u gotovom novcu, ali očigledno je da država nema novca. Nema novca, ali još brine o svojoj deci, kao i svi visoki državni funkcioneri. Brinu o svojoj deci, ali ne brinu o našoj.
       O mogućnostima realizovanja obveznica Ministarstvo za brigu o porodici navodi stavke predviđene zakonom i dodaje da će u saradnji sa Ministarstvom prosvete u "narednim danima" organizovati nabavku udžbenika za obveznice u školama.
       "Za kupovinu ostale robe široke potrošnje i plaćanje usluga radi se na stvaranju uslova da se to omogući, pa Ministarstvo apeluje na imaoce obveznica da budu strpljivi", navodi se u saopštenju Ministarstva za brigu o porodici, uz obećanje da će korisnici o tome biti blagovremeno obavešteni preko sredstava javnog informisanja.
       Deca nisu penzioneri pa da penzijama (dečjim dodacima) plate struju. Ne zato što je deci manje hladno nego zato što deca ne mogu da glasaju. Mogu li roditelji da plate deci obdaništa i boravak u školi? Ne mogu. Ako predškolske (i neke školske) ustanove dobiju obveznice a ne gotov novac, neće imati čime da hrane decu. Dakle, ostaju samo knjige. Istina, još uvek nisu podeljene sve obveznice i nema knjiga i nema uputstva kad će to i kako početi da se sprovodi (u trenutku kad se piše ovaj tekst), a školska godina počinje za deset dana.
       Uostalom, i knjige retko ko kupuje. Svi ih nasleđuju, kupuju polovne (da deca dođu do nešto novca) ili tu činjenicu jednostavno ignorišu nadajući se da će i ove godine biti štrajkova, ili, ne dao bog, rata, pa se (opet) neće ići u školu.
       Zaboravlja se na decu mlađu od sedam godina. Ona ne idu u školu, mnoga ni u obdaništa, a u obdaništima polovina ih ne plaća uopšte (treće dete) ili plaća minimalno (socijala). Šta će oni s obveznicama? Bar toliko novca deca su zaslužila. Da čekaju na isplatu? Dobro, evo računice:
       Kupon broj jedan dospeva za naplatu 1.1.2001.
       Kupon broj...
       i poslednji,
       Kupon broj osam dospeva za naplatu 1.7.2004.
       Ono što zbunjuje, možda najviše, jeste sama obveznica koja izgleda kao pravi vrednosni papir, čak i sa kuponima nominalne vrednosti od 15 (petnaest) dinara naplativim prvog jula 2004.godine, na kojima piše "Obveznica prve emisije".
       Neće, valjda, biti i druga i treća emisija.
       Što da ne. Marka je stabilna a imaoci obveznica će dobiti i kamatu - "opšta eskontna stopa NBJ uvećana za 10 odsto".
       Nekada je siromašnijim porodicama taj dečji dodatak bio još jedan prihod kojim su mogli da ishrane decu (najsiromašniji) i da im učine život podnošljivijim. Danas, kad su gotovo svi siromašni i kad je svakoj porodici potreban neki dodatak, država im deli obveznice na koje se deca ne mogu grejati, ne mogu jesti, kupiti obuću. Državni dug od 1.4.1988.godine do 30.6.2000. godine pretvoren je u papir. Poslednji dečji dodatak za treće dete (najveći) iznosio je oko 170 dinara. Kada bi to danas bilo, svako treće dete moglo bi da popije 10 litara mleka mesečno. Moglo bi i više - kad bi ga bilo (onog jeftinijeg).
       Naravno, da će država kad tad naći neku žrtvu, neko preduzeće koje još uvek nije do krajnosti iscrpljeno svim mogućim sankcijama stranim i domaćim i primorati ih da prodaju robu za te bonove, obveznice. Naravno da je to presipanje iz šupljeg u prazno i da neće činiti dobro ni tim preduzećima ni deci niti državi. Ali koga to interesuje. Ako stvari krenu bilo kako krenuće samo u Beogradu - tek da se to vidi. U unutrašnjosti će i dalje gledati vog boga i svoje obveznice.
       Živeli smo i mi i naša deca bez tog dodatka, ali smo imali utisak da država brine o nama i našoj deci - o svojoj deci. Danas đaci prvaci neće da se igraju vojnika i neće da idu u vojsku, za tu državu. Dečaci neće uniformu i pušku???
       Kako će im država onda, na silu, obući uniformu?
       Zašto nas država vređa?
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ