Već nedeljama uključujem Studio B s nadom da ću videti svog arhitektonskog kolegu i prijatelja Paju Krunića. Uzalud! Na ekranu ni "b" od Pajine brade. Umesto njegove, Studio B bar svake druge večeri prikazuje bradu Andreje Bočelija. Iako je lepo slušati Andreju ja bih, ipak, da ponekad vidim i čujem Paju! A sećam se kad Paja nije silazio sa ekrana. Čak nam je čitao i aforizme ubojitog satiričara Aleksandra Čotrića čija je omiljena meta bila VLAST (osim sopstvene - bezgrešne naravno!). Kažu da Paje nema jer čeka pred kabinetom Mirka Marjanovića da dobije koji dinar od " tri odsto", pa da kupi metle i očisti Beograd. Ali, Mirko uživa u zapuštenom Beogradu - što prljaviji, njemu Beograd sve lepši! U stvari, Mirko nema vremena za Paju, jer ne stiže da svečano otvori toliko puteva, naselja i mostova koliko ih Mrka sagradi.
       Ponekad poželim da na ekranu vidim i nekog iz DOS-a, recimo mog školskog druga i prijatelja Mićuna. Nema šansi! Vele mi: ovo je severna pruga, za takvu priliku moraćeš negde na jug. Nažalost, moj je jugo u kvaru, pa ništa od juga! Nema druge nego da pritisnem dugme i svratim do RTS-a. A tamo drvlje i kamenje lete (s pravom!) na Kfor i UNMIK! Jedno mi tu ostaje nejasno: kako to da Ujedinjene nacije, kojima smo mi samo pre godinu dana spasli ugled i moć, sada toliko brljaju. Moraćemo, očigledno, da ih ponovo spasavamo. Na tom zadatku posebno je aktivan moj šahovski kolega i prijatelj Vlatko Jovanović. Kad na ekranu vidim njegovo ozbiljno i zabrinuto lice, shvatam koliko je njemu teško što, umesto da pod pitomom Avalom piše poeziju, mora da u mrskoj njujorškoj džungli već godinama piše protestna pisma Kofiju Ananu.
       Da se malo razvedrim, odem do Radikalskih talasa. A tamo - grad iz bajke: asfaltirane ulice, uvedena elektrika, obezbeđeni vodovod i kanalizacija, izgrađena nova naselja, radosni građani... šteta je samo što poslovična radikalska skromnost ne dozvoljava da se pohvale i drugim podvizima: kako su, na primer, u Zemunu postigli svetski rekord u broju kioska po glavi stanovnika ili, recimo, kako je legendarni Vojvoda (moj omiljeni lik iz Koraksovih karikatura) pretvorio sterilni, monotoni, nehumani (francjozefovski !) Dunavski kej u obogaćenu varijantu zavičajne Baš-čaršije. Ćepenak do ćepenka, kućerak do kućerka, roštilj do roštilja, zvučnik do zvučnika - sve krcato od "Venecije" do "Jugoslavije" i sve ispunjeno umilnim orijentalnim melosom! Prosto čoveku dođe da jaukne od milja, što bi rekao Vojvodin zemljak David Štrbac.
       Žao mi je što ne mogu da pratim visokoumne filozofske seanse u tamnom vilajetu Mikija Vujovića, ali njihova dužina i nivo zahtevaju posebne pripreme i koncentraciju, a ja nikako ne uspevam da to ostvarim u atmosferi letnje opuštenosti.
       Na kraju, obično, TV vrteška me odnese do ružičastog ekrana - idealnog sredstva za brzo uspavljivanje.
      
       MILORAD H. JEVTIĆ