U poslednjih nekoliko godina najviše je rastao rejting onih političara za koje su vrata televizije bila zatvorena

      Svojevremeni upad srpske policije u Studio B, izveden pod okriljem noći po svim pravilima antiterorističke akcije, može se, u doglednoj budućnosti, pokazati kao krucijalni događaj čitave medijske istorije. Niti se zatresla gora, niti se rodio makar miš. Poziv građanima (je li bilo takvog poziva?) da brane "svoju" televiziju nije naišao ni na kakav odjek; pokušaj da se, na ulici, u parku, organizuje "usmena televizija" brzo je propao.
       Ako fenomenu priđemo sa lokalne tačke gledišta, ako ga "pročitamo" u ovdašnjem političkom ključu, onda je ovakvom žalosnom ishodu kumovao najpre sam Studio B koji je, kao stranačka televizija, bio slika u ogledalu RTS-a, državne televizije, te zloglasne "TV Bastilje". Policija je okupirala Studio B upotrebivši kao izgovor predstavu koju je ta televizija imala o sebi kao moćnom klipu međ' točkovima kočije režima. Možda zvuči paradoksalno, ali je moguće da su građani "prisvajanje" Studija B od strane režima nesvesno prihvatili kao olakšanje - taj ih je čin oslobodio iluzije informisanja. Osim te iluzije, ništa drugo nisu izgubili.
       U jednom širem kontekstu, ali i dalje u ključu politike (i istorije), ovaj je događaj/fenomen potpuno obrnut onoj ulozi koju je televizija imala u rumunskim događajima iz 1989. godine, kada je pad Čaušeskua - i njegovo streljanje pred kamerom - nazvan "televizijskim pučem". Ako je tamošnja revolucija (je li bilo revolucije?) počela upadom pobunjenika u televizijski studio, čemu je prethodilo razbijanje policijskog kordona, onda će se, vrlo verovatno, sasvim moguće, gotovo sigurno, jednom potvrditi kako je upad policije u jednu "nezavisnu" televiziju, kome nije prethodilo razbijanje građanskog kordona, bio početak promene koja, po prirodi stvari, mora biti revolucionarna. Zakon protiv terorizma, čije je planiranje nakon ovoga usledilo, nije projektovan radi definitivnog gušenja opozicije koja je (otimanjem Studija B) medijski potpuno marginalizovana; on će biti (eventualno) donet da bi se sprečio svaki građanski otpor u vremenu nakon (izgubljene) iluzije informisanja. Prosto rečeno: revolucije više nema bez prethodnog oslobađanja od televizijske narkoze. Otuda je najznačajnija novina aktuelne predizborne kampanje odluka nekih stranaka da zaobiđu ranije obavezni televizijski advertajzing. Na to ih je, valjda, naveo zaključak mnogih istraživanja javnog mnjenja: u poslednjih nekoliko godina najviše je rastao rejting onih političara za koje su vrata televizije bila zatvorena.
       Sa teorijskog stanovišta, to proizvodi prividno začuđujući zaključak: televizija je zastarela. Doduše, po ontološkoj prirodi svih medija, ona je to bila - zastarela - već u samom trenutku svoje pojave. Po Makluanovoj pretpostavci, koju do danas niko nije valjano osporio, pojava svakog novog medija jeste rezultat društvene promene koja se već dogodila; neki novi medij je, prema tome, posledica nečega što je već prošlo. Otuda svaki medij nosi u sebi klicu sopstvene propasti. Jednostavnije rečeno, on će, jer oličava faktičko stanje promene koja se već dogodila, svojom zastarelošću izazvati takvo preoblikovanje međuljudskih odnosa čiji je jedini mogući ishod u sledećoj promeni, koja će rezultirati novim medijem, a taj će biti zastareo.
       U praksi, razume se, sve deluje drugačije, sasvim obrnuto: svi mi imamo utisak da je televizija stvorila svet u kome živimo. Budući da se u tom svetu sada događaju stvari za koje se dugo, čitavih pola veka, verovalo kako su nezamislive u doba televizije, jasno je da promena oličena njenom pojavom nije zavisila od televizije. Kaže se da bi Hitler, da je televizija postojala u njegovo vreme, brzo propao. Istina je da u Hitlerovo vreme televizija nije bila moguća. Tako je, sve u svemu, budući danas prevaziđena "novim svetom" koji je tobože stvorila i čija istrošenost (istrošenost tog novog vrlog sveta) pokazuje neminovnost skore promene, televizija postala deo zabavljačke industrije: njeno posredovanje rata je, primera radi, sada tek "jedan žanr", čija je konzumacija ravna konzumaciji "sapunskih opera". Istorijski značaj "televizijskog duela" Kenedija i Niksona iz 1960. godine, u trenutku jedne promene, više ne može biti ponovljen; televizijske debate predsedničkih kandidata Buša i Gora biće tek "jedna predstava", šou-biznis. Ako se danas istorija uopšte piše, to se događa na nekom drugom mestu. Istorija je uvek nešto zastarelo.
       LJudi više ne kažu "video sam to na televiziji", oni kažu da su o nečemu saznali surfujući "na Mreži", posredstvom Interneta. Televiziju danas, u smislu njene nekadašnje funkcije, kao faktora oblikovanja "slike sveta", gledaju samo tehnološki (medijski) zaostali, "zastareli" ljudi, pa se, u tom smislu, u priči sa početka ovih redova, uspeh ovdašnjeg režima u političkoj manipulaciji javnim mnjenjem ne sastoji toliko u tome što ovdašnja televizija, očišćena od opozicije, emituje laži, već on, taj uspeh, proističe više iz podržavanja televizijom (kao tehnologijom) jednog prevaziđenog, zaostalog komunikacijskog stanja i njegovih neminovnih psiho-političkih reperkusija. Ali, to je privremeno. Vreme televizije je prošlo.
       Ako je, dakle, Internet onaj medij koji je, kao "nov", potisnuo televiziju, onda je i "Mreža", mada tako ne izgleda, takođe već zastarela, sa jedinim zadatkom da pripremi pojavu još jednog novog medija, koji će se, pak, javiti kada sledeća promena "slike sveta" bude već okončana. Kakav će to biti medij, teško je pretpostaviti - ili bar nije u domenu ovih redova. Jedino je jasno da će njegov "sadržaj" biti Internet. Opet je Makluan ispao u pravu tvrdeći da je sadržaj svakog medija neki drugi medij, onaj koji mu je prethodio u evolutivnoj genezi: sadržaj filma je roman, a sadržaj televizije je film. Nastavak teze glasi: sadržaj Interneta je televizija. Ako imate malo bolji lap-top, televizor, satelitske antene i risiveri vam više nisu potrebni. No, ako je televizijska verbo-vizuelna, mozaička tehnologija, koja pripada velikoj obnovi "slušne kulture" sa sredine ovog stoleća, označila svojevrsni raskid sa logikom ("pravolinijske") pismenosti, onda ih Internet iznova izmiruje u svom medijskom ideogramu. Ne znači da je "mreža" obnovila svet pismenosti. Reč je o "novoj pismenosti" posve ikoničkog tipa. Internet je medij "video teksta": ono što je na televiziji bilo sporedno, deo dodatne (često besplatne) ponude, postaje sada glavno (i odlično se prodaje), dok ono glavno biva pomoćnim sredstvom. Tako dolazimo do još jednog paradoksa: u odnosu na film, televizijska slika bila je "gruba", no ona se sada, preoblikovana u hologramsku sliku sa ekrana kompjutera, iskazuje kao gotovo savršena, kao konačna po podacima što ih je pružala o sebi. Televizija se, prosto, u doba Interneta, "pregrejala".
      
       BOGDAN TIRNANIĆ