Kako Milo Đukanović u Crnoj Gori zabranama brani saveznu demokratiju

      Majstori metafore počeli bi ovako: maske su pale, car je go. I stvarno, crnogorski predsednik Milo Đukanović, proterivanjem saveznih izbora iz svoje republike, ogolio je svoju reformsku suštinu, koja se svodi na vlast po svaku cenu. Đukanović ne samo da je uskratio podršku demokratskim promenama u saveznoj državi, nego je i ojačao pljuvačku režima Slobodana Miloševića, čija je neprestana i sladostrasna meta. Milošević mu pomaže da ostane samodržac. Milošević i Maraš.
       Đukanovićevom zabranom da se uđe u igru, savezna demokratija ništa nije dobila, a republička je izgubila, samim tim što se dozira i reguliše zabranama.
       Svi koji žive od Miloševićeve omraze, više vole da Milošević ostane na vlasti, kao negativ grupnog portreta. Samo s njim oni mogu da budu protiv njega.
       Samo s njim nema neizvesnosti.
       Ako bi, primerice, na predsedničkim izborima pobedio Vojislav Koštunica (ankete kažu da hoće), on bi Đukanoviću ponudio demokratski dijalog o statusu Crne Gore, tako da Đukanović svoju politiku distance više ne bi mogao da pokriva pizmom Beograda. Dovela bi se u pitanje i "of šor" filozofija. Ne bi mogao da se žali (Olbrajtovoj i ostalima) kako ga Srbija kinji. Izgubio bi licencu ekskluzivnog reformatora. Setio bi se da je bio predsednik republičke vlade pod Momirom Bulatovićem i pod pokroviteljstvom beogradskih prijatelja. Ojačala bi kontrola teritorijalnih voda... Ne isplati se!
       Ovo je dobar primer kako diktator i reformator imaju istu matricu.
       Prenosim primer u Srbiju: da nije bilo NATO agresije, SPS i JUL, a i SRS, ne bi imali čime da se hvale, ne bi bilo obnove i izgradnje. Frojdistički gledano, žrtva je pomalo kriva što je žrtva.
       U Srbiji prilike su druge. Dr Mira Marković kandidovala se u Požarevcu, u ime levice, što je levi deo srpskog naroda toplo pozdravio. Komentatori RTS-a kažu da je taj gest na dobrobit naroda SRJ, naroda Srbije i požarevačke opštine u celini.
       - Mi pravimo ugovor s narodom, jedino nam nedostaje da pobedimo - kažu predstavnici vlasti. - Mi političku opoziciju u Srbiji nemamo - veli Ivan Marković, istaknuti član levice, i zastajkuje, čekajući aplauz. Sledi mlaki aplauz u Babušnici. Marković nastavlja. - To je grupa NATO plaćenika.
       Zatim RTS otkriva da su Koštunica i Ugljanin najavili otcepljenje Sandžaka. Samo s SPS, kaže RTS, bićemo celoviti.
       Onda je generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović kliknuo s papira:
       - Živeo Slobodan Milošević.
       Nije hteo da rizikuje, nije hteo da upamti, zapisao je tu misao.
       - Vlast spuštamo (u narod), rekao je jednom Moša Pijade, ali je ne ispuštamo!
       Tako i ovi, spuštaju, ali ne ispuštaju. Narodu ostaje ugovor.
       Đukanoviću je obećano inostranstvo i on u inostranstvo veruje. Obećan mu je "of šor". Vujaklija kaže da je pojam "of šor" (off shore), značio "od obale", tj. van zemlje; bio je to naziv za narudžbine koje SAD daju stranoj industriji (prljava tehnologija?) za izradu materijala (naročito ratnog) koji će, u vidu pomoći, po nalogu američke vlade, biti isporučen nekoj drugoj državi. Danas "of šor" znači, zapravo, rentiranje obale. Milo Đukanović procenjuje da bi njegova demokratija mogla da živi od rente, "of šor".
       Zato ga Dragoljub Milanović (RTS) opominje: "Ne okopavamo mi kukuruz u Bugarskoj, nego Bugari i Rumuni kod nas! Živeo Slobodan Milošević!" Zatim Milanović nudi gledalištu katastrofične laži: Koštunica je obećao Ugljaninu otcepljenje Sandžaka za tri dana. Samo sa Slobodanom Miloševićem možemo biti celoviti, kao što smo danas."
       S druge strane, mora se imati u vidu da je cela savremena Crna Gora u državnoj službi. Svi su zaposleni u jednoj državi. Država je jedino državno preduzeće, ne računajući šverc.
       Šverc, makar bio i "of šor", kratkog je daha.
       U Crnoj Gori se ništa ne proizvodi, samo se živi.
       Svi žive od Miloševićeve odmazde...
       ***
       Slučaj Ivana Stambolića?
       Neko Te opominje da i Ti možeš da nestaneš...