Zar posle gubitka Kosova nije za očekivati da građani poklone poverenje onima koji sa manjinama umeju i da sede za istim stolom i dogovaraju se

      Po opozicionim krugovima u Beogradu pronela se priča o nekoj mitskoj sednici izbornog štaba levice na kojoj se Slobodan Milošević ovih dana na svoje partijske stratege ljutito obrecnuo rečima: Vodite kampanju za Lilića! U opozicionoj režiji ova se anegdota sumnjive autentičnosti uzima kao potvrda u istim krugovima sve prisutnije tvrdnje da levicu lagano spopada gubitnička panika. Navodno se u sam vrh režima uvlači strah da silne ankete javnog mnjenja koje govore o velikoj prednosti Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem i nisu tako lažljive kako Vojislav Šešelj gotovo svake noći teši radikale na Televiziji Palma.
       U našim je uslovima nemoguće proveriti glasine ove vrste, a iz desetogodišnjeg iskustva znamo da su oni koji nemaju pristupa vladajućim krugovima vrlo nepouzdani merači temperature u vrhu vlasti. Golim se okom, međutim, ovih dana vidi da je mozak režima izdao novu izbornu direktivu: svi u napad na Vojislava Koštunicu. U tu svrhu Radio-televizija Srbije zloupotrebila je u nekoliko navrata članak iz prošlog broja NIN-a o političkom raspoloženju sandžačkih Muslimana.
       Pre nego što se kampanja zahuktala, izgledalo je da je levica prepustila Šešelju da vodi njen prljaviji deo, dok su SPS i JUL rezervisali visokoparni ton odbrane nacionalnog dostojanstva i samopregora na poslovima obnove, uz pravednički gnev prema domaćim slugama NATO. Levica se izražavala u univerzalnim kategorijama, a prizemni napadi na fizičke i psihičke karakteristike opozicionih političara, njihov verski i nacionalni identitet, pali su u udeo radikalima i prepušteni njihovom smislu za ono što je ukusno. Crveno-crna koalicija je u izbornim poslovima privremeno suspendovana, kako bi birači mogli da se podsete da je, nekad davno, ideologija tu igrala neku ulogu. Odnosno, kako bi mogli da primete kako razlika između crvenog i crnog, makar na rečima, i dalje postoji.
       No sada kao da je đavo odneo šalu. U petak se najgledaniji večernji dnevnik RTS pridružio "Radikalskim talasima" u oceni da je prisustvo političkih partija etničkih manjina u Demokratskoj opoziciji Srbije samo po sebi dokaz da je DOS neprijateljska i tuđa politička grupacija. Levica, koja voli da za sebe kaže da voli sve nacije i sve narode sveta, pritisnuta izbornim brigama valjda ne vidi da je time priznala da etničke manjine u Srbiji, kroz njihove partije, doživljava kao neprijateljske i tuđe grupacije. Nema ih u svojim redovima, prezire ih u tuđim redovima, doživljava ih kao potencijalno remetilačke i opasne. Podseća li vas to na položaj koji Srbi "uživaju" u jednoj susednoj državi?
       U utorak je u istoj emisiji RTS, na osnovu izjave predsednika SDA Sandžak Sulejmana Ugljanina da će njegova stranka na predsedničkim izborima podržati zajedničkog kandidata DOS-a Vojislava Koštunicu, podignuta još teža politička optužnica. Uz pomoć detalja da je NIN u likovnoj opremi članka iz Sandžaka objavio fotos iz 1991. godine snimljen prilikom "referenduma za nezavisni Sandžak", izvedena su tri krupna, ničim potkrepljena zaključka. Prvi, da sandžački Muslimani od DOS-a traže podršku za otcepljenje Sandžaka; drugi, da je Ugljanin od Koštunice u zamenu za odustajanje od vlastite predsedničke kandidature tu podršku dobio, i treći, da je Koštunici "samo nekoliko dana trebalo da za malo glasova aminuje otcepljenje od sopstvene države".
       To "malo (muslimanskih) glasova" kojim se ruga komentator Radio-televizije Srbije i kojih se vladajuća levica unapred javno odriče, u srećnijim bi se zemljama uzimalo kao dokaz da je neki politički pokret "inkluzivan". Posredi je sveže politički podoban, odnosno "korektan" izraz koji označava da je dotični pokret u stanju da političko gostoprimstvo pruži najširem broju građana, pri čemu boja kože, vera i maternji jezik ne predstavljaju nužno ograničavajući faktor. Upravo "inkluzivnost" DOS-a od potonjeg čini ne samo moderan, već po vladajuću koaliciju izuzetno opasan pokret. Tu se okupilo osamnaest političkih partija kojima je zajednička pre svega snažna želja za smenu režima Slobodana Miloševića. No činjenica da su se tu, za jednim stolom i za istim poslom, okupili raznovrsni politički porivi i ambicije, istovremeno povratno blagotvorno deluje na političku javnost Srbije, odnosno na one građane Srbije koji ne žele nikog da mrze i nikog da se plaše i koji vole da veruju da je u ovoj zemlji moguće bratski živeti i sa muslimanskom i sa mađarskom i sa svakom drugom manjinom.
       Za to vreme levica, u pokušaju da Koštunici izbije neki glas, ne okleva da u pola osam uveče od sandžačkog Muslimana pravi bauka i secesionistu. Ujedinjuje glasačko telo na strahu od etničke manjine, kao da se ne brine da bi, takvim povlađivanjem najnižim instinktima jednog dela biračkog tela, mogla uvrediti i od sebe odbiti nekog svog iskrenog simpatizera istinskih levih uverenja. Nije ovo, naravno, prvi put da se levica služi šovinizmom u prepadanju glasača. Zar posle gubitka Kosova nije za očekivati da građani poklone poverenje onima koji sa manjinama umeju i da sede za istim stolom i dogovaraju se?
       U američkoj predsedničkoj mitologiji postoji epizoda u kojoj vazduhoplovni oficir prati Lindona DŽonsona preko aerodromske piste u Vijetnamu i kaže: "Ovo je vaš helikopter, gospodine predsedniče." A DŽonson mu na to odgovara: "Sve su to moji helikopteri." Ali to je već logika po kojoj bi i svi sandžački Muslimani bili Miloševićevi, već tim što su građani Jugoslavije. Pa makar i ne glasali za njega.