Dužni smo, da otrebimo žito od kukolja, četnike od koljača i partizane od ostrvljenih komesara i likvidatora-oznaša

      Tema je ozbiljna, ali osećam potrebu da napetost koju ona izaziva svojom uistinu tragičnom ozbiljnošću, ublažim jednom anegdotom. Moje su tetke, sestre Nikolić-Đerf, njih pet, umele da se jezgrovito izražavaju, pa kad je jednom pala reč o onome što danas nazivamo nacionalnim pomirenjem, stara Šumenkovićka je problem rešila ovako: "Budite Bog sa nami, gdi će se miriti lopovi i žandari!"
       Ali, tetke Đerf, sve rođene pod Obrenovićima, odavno su pomrle, iako su dugo živele. Da li bi danas neke nove, mnogo mlađe tetke, izgovorile isto? Šta je, i koliko, promenio protok vremena? Da li su novim generacijama događaji iz Drugog svetskog rata isto što i mojoj generaciji Timočka buna? Razmak je gotovo jednak, samo što smo mi imali izveštaj obe strane, a oni samo jedne. I tu počinju nevolje.
       Izraz "nacionalno pomirenje", koji se najčešće tumači banalno, kao "pomirenje četnika i partizana", svodi te dve značajne ali nedovoljno objašnjene reči na tehničku i operativnu stranu događaja iz jednog mučnog perioda naše istorije. Taj period je, međutim, ponajmanje sukob dve gerile i skakanje s čuke na čuku ili saradnja sa okupatorom i ustašama, on je vreme nasilnog prekida nacionalnog i državnog kontinuiteta Srbije, on je teško oštećenje njene duhovne svetosavske vertikale. To znači da nove generacije moraju o njemu znati mnogo više nego one prethodne o Timočkoj buni. Četnici i partizani nisu za današnjicu neki stari obrenovićevci i karađorđevićevci, liberali i radikali, ne čak ni nešto noviji nacionalisti i internacionalisti, oni su paradigme dve temeljno drugačije koncepcije društva, dva morala, dva pravca narodnog razvoja, dve sudbine.
       Zato srpskom narodu danas ništa ne znači politička koketerija o "pomirenju četnika i partizana", njemu je potrebna istorijska istina. Ništa više, ali i ništa manje od toga. Ta istina, ta jedino moguća srpska pomirnica, preduslov je za bilo kakve korake u kakvom god pomirenju. Pomirenja nije gde nije ravnopravnih učesnika, a ravnopravnih danas kod nas još nema, jer još nema javno rasprostranjene istine o "četnicima" i "partizanima". Kapejotizacija istoriografije i globalna komunistička propaganda učinile su svoje za ovo pola veka.
       Istorijska istina, međutim, nije lekovita pilula koja se podeli narodu na gutanje i reši problem. Nije ni deklaracija neke buduće narodne skupštine - da nije više tako nego ovako. Usvajanje istorijske istine dugotrajan je i složen proces. NJemu prethode mnoge predradnje ako ćemo ga sprovoditi domaćinski, ne kao dosad. To smo dužni ovom nesrećnom narodu. Dužni smo, neka još i to kažem, da tom prilikom otrebimo žito od kukolja, četnike od koljača i partizane od ostrvljenih komesara i likvidatora-oznaša, moramo sa svih čistih obraza sprati paušalnu ljagu, staru ili novu, svejedno. Nijedan zločin ne zastareva, ni ratni ni posleratni, i svaki je personalizovan po naredbodavcu i izvršiocu.
       Najznačajniji učesnik u tom procesu je istoriografija. Mnoštvo knjiga koje doprinose istini već je štampano u inostranstvu, nešto malo ih je prevedeno, ali naročito raduje "nov talas u srpskoj istoriografiji" koji čine stručni mladi ljudi iz generacija neopterećenih ni četništvom ni partizanštinom. NJihova je dužnost, i oni će je ispuniti, ne samo da opišu istorijske događaje, nego da ih protumače sa stanovišta interesa srpske narodne celine. Ne kao dojako po već buđavoj partijskoj politici ili - naopako! po tek varenom stranačkom nacionalšovinizmu.
       No da bismo se spremili za budući okrugli sto o nacionalnom pomirenju, valja obaviti još nešto. Skučen prostor tera me na prosto nabrajanje najznačajnijeg: (1) Revizija sudskog procesa iz 1946. protiv generala Dragoljuba Mihailovića; (2) Pokretanje sudskog postupka pred Vrhovnim sudom Srbije protiv Josipa Broza i njegovih najbližih saradnika za zločine prema srpskom narodu 1941-1980; (3) Pokretanje postupka pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu za utvrđivanje fakata o ustaškom genocidu nad Srbima tokom Drugog svetskog rata; (4) Utvrđivanje žrtava, naredbodavaca i izvršilaca "crvenog terora" od 1941. do 1951, s posebnom pažnjom prema 1944/45, (5) Utvrđivanje žrtava, naredbodavaca i izvršilaca zločina protiv civilnog stanovništva koje su tokom rata izvršile jedinice JV u otadžbini.
       Za sve ovo neophodna je odgovarajuća društvena klima i politička volja većine narodnih predstavnika. Izvesno je da takvoj klimi idemo u susret, ali i kad ona dođe, pričuvajmo se starih nervoza i novih žurbi. Živi imaju više prava na prošlost oni su ti koji će dati svakom svoje i izgovoriti završnu reč o nacionalnom pomirenju.
      
       UGLJEŠA KRSTIĆ
       (Autor je vlasnik izdavačke kuće "Vajat")