Takvu priču ne bi bio u stanju da napiše čuveni Edgar Alan Po, završio je svoje viđenje sudbine Džonija Vajsmilera, jednog od najvećih plivača svih vremena, poznati novinar Martin Majer iz nemačkog "Kikera". Sudbina Džonija Vajsmilera potresla je ceo svet. Oni koji ga nisu znali kao plivača i petostrukog olimpijskog pobednika i svetskog rekordera, nisu mogli da ga zaborave kao tumača uloge Tarzana, "kralja Džungle", u filmovima koje su rado gledali i stari i mladi.
       Eto, toga šampiona, sportskog i filmskog, smestili su u jednu nervnu kliniku jer se toliko poistovetio sa likom Tarzana da je nastavio da ispušta one poznate krike iz filmova.
       Nisu više mogli da ga slušaju i odveli su ga na lečenje.
       Manje se zna da je iste takve krike Džoni Vajsmiler ispuštao i 1968, u vreme Olimpijskih igara u Meksiku, želeći da još jednom, onima koji su ga zaboravili, skrene pažnju na sebe. Nije mogao da živi usamljen i neprimećen.
       Džoni Vajsmiler uvek se uzima za primer pobede čovekove nad jednom od najstrašnijih bolesti dvadesetog veka - dečjom paralizom ili poliomelitisom. Rođen je 1904. i oboleo je rano, pa su mu lekari tada preporučili jedino što su mogli: da se bavi sportom, posebno plivanjem jer "čudo" uvek može da se dogodi.
       I "čudo" se odista dogodilo tada i više puta docnije. U 13. godini je oboleo od strašne bolesti, a već u 16. oborio je svetski rekord u plivanju na 100 metara slobodnim stilom. Sa 17. godina prvi je u svetu preplivao 100 metara brže od jednog minuta - 58 sekundi i 6 desetinki. Dogodilo se to 9. jula 1922. godine u bazenu "Alamada", u Čikagu, gde je i rođen. Dve godine docnije, 1924. krenuo je preko okeana, na Olimpijske igre u Parizu, kojima će, i dalje, kao i 1920. u Anversu, suvereno vladati dugoprugaš Pavo Nurmi. Vladaće, ali samo na kopnu, na stazi, jer "kralj vode" postaće 20-godišnji Džoni, čovek koji je pobedio dečju paralizu.
       Istoričari sporta uveravaju da je i pored svetskih rekorda, postignutih na kraćim stazama, Džoni Vajsmiler u Parizu dočekan kao autsajder. Ima tu svakako preterivanja iako je tačno da je gotovo sva pažnja, kad je plivanje u pitanju, bila upućena Šveđaninu Arneu Borgu, za koga se tvrdilo da je apsolutni favorit. Ali, isti ti istoričari priznaće da je trka na 400 metara slobodnim stilom bila jedna od najčuvenijih u istoriji i da je u "direktnom" duelu Vajsmiler pobedio Borga. Vajsmiler 5:04,2, a Borg - 5:05,6.
       U SAD se Vajsmiler vratio sa tri zlatne medalje - na 400 i 100 slobodno, plus štafeta četiri puta 200 metara - a nekako "usput" osvojio je još jednu medalju, doduše bronzanu.
       Odlično je igrao vaterpolo.
       I četiri godine docnije, na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928, ponovo će velike uloge igrati dvojica velikana - Nurmi na suvom, Vajsmiler u vodi. "Leteći Finac" osvojiće jednu, a "delfin iz Čikaga" dve zlatne olimpijske medalje u vodi.
       Priča dalje kaže da su poželeli još jednom da vladaju olimpijskim svetom: 1932. u Los Anđelesu. Kao što je rečeno, Nurmi je bio sprečen - doživotno je diskvalifikovan "zbog kršenja amaterskih principa", a Vajsmiler?
       Zašto Vajsmiler nije doputovao u Los Anđeles? Doputovao je, tu blizu, u Holivud, da te godine snimi svoj prvi u nizu filmova o Tarzanu.
       "Zaradio je milione, ali - kako došlo, tako i otišlo. Lečeći se od jedne teške povrede, zadobijene na snimanju, ostao je bez prebijene pare" napisao je naš novinar Vladeta Nedeljković. "Bio je div sa srcem punim razumevanja za druge ljude: voleo je da ih razveseljava, nesebično je uvek pomagao bolesnu decu. I kada je plivanje postalo daleka uspomena, svi su ga napustili. Bio je Amerikanac najnižeg ranga: bez centa u Džepu.
       Na Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine, Džoni Vajsmiler, tada visoki i preplanuli 68-godišnjak, došao je na plivački bazen. Oduševljeno pozdravljen, primio je zlatnu spomen-medalju, povikao kao Tarzan i pozirao fotoreporterima. Uveče, dobro omamljen alkoholom, našao se među Jugoslovenima i radosno prihvatio poziv da iduće (1973) godine doputuje u Beograd na Prvo svetsko prvenstvo u plivačkim sportovima.
       Vratio se u Ameriku i ubrzo razboleo. Tako je velika želja ostala neispunjena..."
      
      
       PRVI PUT NAŠA HIMNA: Ako je Nurmi vladao kopnom, a vodom Vajsmiler, "u vazduhu" je zasjao punim sjajem prvi Jugosloven koji je osvojio čak dve zlatne olimpijske medalje u gimnastici - u vežbama na karikama i u višeboju. Dvadeseti jul 1924. godine istorijski je dan jugoslovenskog sporta. Tada je na Olimpijskim igrama u Parizu prvi put svirana jugoslovenska himna - srpska himna svirana je još na prvim Igrama u Atini 1896. ali u čast kralja Aleksandra Obrenovića - i prvi put se naša trobojka podizala na srednji, pobednički jarbol.
       Leon Štukelj, u to vreme 26-godišnji Slovenac iz Novog Mesta, Jugosloven po opredeljenju, bio je najbolji u vežbi na karikama i u višeboju. A tačno četiri decenije docnije, Miroslav Cerar, u Tokiju 1964, nastaviće slavni put svog zemljaka, prvom od ukupno dve zlatne olimpijske medalje. Drugo zlato osvojio je Štukelj na Igrama u Amsterdamu 1928, a Cerar na Igrama u Meksiku 1968. godine. Srebrnih i bronzanih medalja Štukelj i Cerar osvojili su znatno više.
       Ne potcenjujući niz uspešnih gimnastičara u prvoj Jugoslaviji, koji su osvojili više medalja na Olimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima, mora se reći da je Leon Štukelj bio neuporedivo ispred svih. On je u Parizu osvojio prvu, a dvanaest godina docnije, u Berlinu 1936 (imao je tada 38 godina!) poslednju olimpijsku medalju.
       Štukelj je počeo da vežba rano, ali Prvi svetski rat prekinuo je razvoj ovog za gimnastiku prilično sitnog momka. Sa 18 godina prinudno je mobilisan u austrougarsku vojsku (1916) a tri godine docnije, u Novom Sadu, nastupio je na proslavi jugoslovenskog sokolstva. Uspeh na Svetskom prvenstvu u LJubljani otvorio mu je put na sedme po redu Olimpijske igre u Parizu i za sve ono što će se dogoditi toga toplog, dvadesetog po redu julskog dana 1924. godine.
       Kasnije se sećao:
       - U Pariz smo doputovali dva dana pred početak takmičenja. Nije bilo vremena za pošten trening. Stanovali smo u trećerazrednom hotelu jer, naravno, para za nešto bolje nismo imali.
       Ostaje da se zamisli kakva je radost zavladala u jugoslovenskoj ekspediciji - posebno među fudbalerima koji su od Čehoslovačke izgubili sa 0:7 kada je pariski dnevnik "Maten" u broju od 21. jula na prvoj strani doneo vest o prvoj zlatnoj jugoslovenskoj olimpijskoj medalji uz fotografiju Leona Štukelja.
       - Skromno, ali dosta veselo proslavili smo taj uspeh, a odmah sutradan uputili smo se kući, jer para za dalji boravak u Parizu nije bilo - seća se Štukelj. - U svetu se počelo govoriti o Jugoslaviji. Čuvam tako, beogradski list "Sport", koji je u broju od 3. avgusta, ovaj prodor jugoslovenskog sporta u svetski vrh propratio ovim rečima: "Šampion nad šampionima Leon Štukelj, prvi je i jedini Jugosloven koji je poneo ponosnu titulu olimpijskog pobednika. Dvema zlatnim medaljama Štukelj je više doprineo popularnosti naše zemlje u svetu, nego svi propagandni članci i brošure."
       Dve godine docnije, na Svetskom prvenstvu u Lionu, osvajanjem nove dve zlatne medalje, Štukelj potvrđuje uspeh iz Pariza i obezbeđuje mesto u ekipi za Igre u Amsterdamu, gde ponovo osvaja zlato. U Amsterdamu se desila pojedinost koju su novinari pomno zabeležili:
       "Dok je Štukelj izvodio probne skokove preko konja, publika je skočila na noge, a jedan oduševljeni gledalac utrčao je u vežbalište, podigao ga na ramena i uz burni pljesak odneo pred novinarsku ložu. Za vreme takmičenja na toj spravi, međutim, italijanske sudije dale su Štukelju ocenu 6,75, a dvojici svojih zemljaka desetku i devetku. Kompetentni stručnjaci odmah su izneli svoje mišljenje da je zapravo Štukelj zaslužio ocenu deset, a ne takmičari iz zemlje iz koje su i sudije. Zaglušujuća provala nezadovoljstva u publici bila je najlepša i najvrednija satisfakcija jugoslovenskom gimnastičaru."
       U našoj gimnastičkoj vrsti u Parizu, koja je osvojila četvrto mesto, vežbao je i Boris Gregorka koji će nekoliko decenija kasnije stvoriti jedinog i pravog Štukeljevog naslednika - Miroslava Cerara.
       Leon Štukelj proglašen je "najvećim Slovencem XX veka" i "najboljim slovenačkim ministrom inostranih poslova". List "Slovenske novice", novembra 1999, godine objavio je podatak dotad nepoznat široj javnosti:
       "Velikog gimnastičara i najuspešnijeg sportistu svih vremena socijalistička vlast je precrtala pošto je javno govorio da mu je srcu najbliže odlikovanje orden Svetog Save koji mu je na prsa prikačio Kralj Aleksandar Karađorđević..."
       Štukelj je preminuo 1999. godine, četiri dana pre svog 101. rođendana. Vežbao je, rekreativno, skoro do poslednjeg časa.
      
       (Nastaviće se)
      
      

U amfiteatru Sorbone u Parizu 1894. dogovoreno je održavanje modernih olimpijskih igara. Pjer de Kuberten je otac te svetske sportske zabave, koja je ime i ideju posudila od takmičenja što su se u Olimpiji, u staroj Grčkoj, održavala od 776. godine p.n.e. do 394. godine n.e.        Prve moderne igre održane su u Atini od 5. do 14. aprila 1896. Nastupilo je 285 takmičara (od 484 učesnika) pod geslom: Citius, Altius, Fortius (brže, više, snažnije). Žene se takmiče od 1900. godine. Zimske igre uvedene su 1924. Početno skromni sabor sportista dosegao je razmere planetarnog biznis-spektakla, a često (posebno od Berlina 1936) i moćnog političkog oružja; rezultate amatera u drugoj polovini XX veka "pregazili" su, do zastrašujućih razmera utrenirani, superšampioni.        Koliko god da su se Igre uozbiljavale, njih odvajkada prate legende o učesnicima. Pred čitaocima NIN-a je upravo takav tekst: kako su naši i svetski poznati olimpijski heroji "preko trnja stizali do zvezda" i kako su mnogi završavali - neslavno. Mi smo dobro zapamtili da "revolucije jedu svoju decu", ali, izgleda, da to važi i za - olimpijade. NIN-ov feljton je zasnovan na novoj knjizi poznatog sportskog novinara i publiciste Slave Stojkovića "Olimpijska vatra" ("Vesmark", Beograd, 2000).