Izdavačka kuća "RENDE" u ediciji "Ledolomac" objaviće uskoro knjigu "Meksiko" Vladimira Arsenijevića. NIN u ovom broju objavljuje poslednji nastavak iz Arsenijevićevog dnevnika napisanog u Meksiku gde je autor boravio poslednjih godinu i po dana

      Teško je, sigurno, tumbati se između zadovoljstva i očaja. A mislim da se upravo u tom kovitlacu našao DŽevdet. Vesti koje su sve to vreme stizale s Kosova lagano su ga drobile. Pod takvim teretom, lomio se i urušavao u sebe. S jedne strane, prezadovoljan što je dočekao da vidi kako se čitava Miloševićeva vojna i administrativna mašinerija povlači s Kosova, gde ionako nikada nije umela da učini ništa konstruktivno, i kako ih, praktično u istom mahu, zamenjuju međunarodne snage i institucije, instalirane tu kako bi napokon uvele kakav-takav red i stabilnost, DŽevdetova mučnina je narastala zajedno s razumevanjem da reda i stabilnosti na Kosovu nije bilo praktično uopšte.
       Mučne ratne egzoduse Albanaca istog časa zamenili su "mirovni" egzodusi kosovskih Srba koji su, u strahu za živote i budućnost, bežali prema Srbiji, ostavljajući sopstvene domove i imanja za sobom. Slučajevi njihovog maltretiranja, kidnapovanja i brutalnog ubijanja od strane "osvetnika" ili "ljudi u maskama" a neretko i od same OVK, nizali su se svakodnevno. Bilo ih je, svakako, znatno manje od zverstava koje su Miloševićeve snage vršile nad Albancima tokom "rata", ali, istovremeno, sumnjivo puno za jedan tako moralni, tako sjajni "mir", kakav se uveliko proslavljao negde u Vašingtonu, Londonu ili Briselu. Ali, sve je to tako prirodno, i tako normalno u najboljem od svih svetova.
       U realnosti izgaženo i uništeno, Kosovo je sada bilo - saznali smo - "slobodno" i "spremno za budućnost" koja je ovog puta, kao nikada pre, zagarantovana "svim njegovim građanima bez obzira na nacionalnost". U to ime, slavio je veselo Toni Bler, kao i Bil Klinton, slavio je i Havijer Solana, i Joška Fišer, ali i Hašim Tači, pa i Slobodan Milošević. Niko nikom, u tom sveopštem slavlju, nije smetao, naprotiv. Svi su oni ionako bili Pobednici "rata" koji smo jedino svi Mi ostali izgubili. Danima su otvarane flaše šampanjca, i sve je toliko pljuštalo od uzajamnog veličanja, bodrenja i čestitanja na hrabrosti i herojstvu da je malo ko, u toj strašnoj vatri taštine, imao vremena i koncentracije da primeti da u Prištini, Prizrenu ili Orahovcu (da ne pominjem, Beograd, Novi Sad ili Niš) i dalje nema ni struje ni vode, ni hrane ni lekova, ni najelementarnije sigurnosti. LJudi su uporno, iz dana u dan, ginuli, ponovo na najužasnije načine. I dalje su bežali: kolone izbeglica vijugale su kosovskim putevima, ali pošto više nije bio "rat", čak ni to nije privlačilo previše pažnje. Međutim, ja sam znao - šta god nastojao da mi objasni Toni Bler - da ima nečeg strašno nelogičnog u tom "miru", takvom kakav je, čim do te mere nije prijao mom prvom komšiji i prijatelju, DŽevdetu Bajraju. Bio je "mir", ali ljudi njemu dragi i dalje su nestajali i ginuli na najstrašnije načine.
       "Sećaš se Marka?", upitao me je jedno popodne, pre nekoliko meseci, negde krajem leta, ako se ne varam. Primetio sam, u času, da su mu obrazi sivi, i tvrdi, kao od kamena. "Naravno", uzvratio sam, prisećajući se svega što sam znao o DŽevdetovom najbližem komšiji u Orahovcu, čiji mi je lik bio neizmerno simpatičan. "Kako je on?", dodao sam.
       Mada, nije trebalo to da pitam, svakako. DŽevdetovi obrazi su se na to samo još jače stegli, za trenutak sam začuo škripanje njegovih zuba, posle čega je oborio pogled, kao da se ne usuđuje da progovori, kao da bi jedna reč bila dovoljna da ga ubije na mestu. Tek nekoliko sekundi kasnije, duboko uzdahnuvši, zaustio je, i počeo da priča. Govorio je neko vreme, reči su se s težinom otkidale od njegovih usta, ja sam uglavnom ćutao, a kad je napokon završio, samo je kratko i suvo šmrknuo, i ponovo oborio pogled...
       Dževdet i Marko bili su komšije kakve se samo zamisliti mogu. Ni jednom a ni drugom, nikada nije bilo osobito važno to što je ovaj Albanac a onaj Srbin - njihovo dugogodišnje prijateljstvo bilo je daleko pametnije od toga. Služili su se, uostalom, obojica, i srpskim i albanskim jezikom, a najčešće međusobno razgovarali orahovačkim - lokalnim idiomom koji je, u toj mešanoj sredini, nastao slobodnim kombinovanjem reči oba jezika. Pomagali su jedan drugom, viđali se redovno, razmenjivali knjige i ploče, te zajedničkim naporom i ulaganjem, pre nekoliko godina, podigli put koji je vodio od glavne ceste pravo do njihova dva doma. Ogradivši ga, na samom vrhu, kapijom, tako su postavili granicu sopstvenog - DŽevdetovog i Markovog sveta. NJihova dva dvorišta, zauzvrat, unutar tog minijaturnog, zatvorenog prostora, delila je samo obična ograda. Bili su komšije, DŽevdet i Marko; bili su - prijatelji.
       Ima sigurno nečeg veličanstvenog u tome biti DŽevdet i Marko u sasvim pocepanom Orahovcu, Kosovu, Srbiji, Jugoslaviji. Sjajno i plemenito je živeti tako, ali nikada jednostavno. Marko je već jednom bio jasno opomenut da njegovo ponašanje nije u skladu sa novopostavljenim normama. Pre nekoliko godina bio je pogođen u butinu iz neposredne blizine, metkom koji je u njega ispalio policajac, kojeg Marko nikada ranije u životu nije video, i bez ikakvog prethodnog upozorenja ili opomene, sačekavši ga iza ugla kad se vraćao kući iz kafića gde je popio kafu sa prijateljem Albancem. Mesecima potom, dok su njegovi roditelji pokušavali da utiču da pravda na neki način bude izvršena, Marko je, oporavljajući se od rane, preživljavao ogromne griže savesti, uz osećaj krivice s kojim nije znao kako da izađe na kraj, dok je policajac nastavio da mu preti ubistvom članova porodice ukoliko čitava stvar ode na sud. Markovi roditelji bili su, zbog svega toga, sve očajniji, te se na koncu s tim policajcem, koji nije čak ni bio iz Orahovca već, po svemu što DŽevdet zna, Crnogorac iz Đakovice, nije desilo ama baš ništa.
       Markovi problemi, međutim, nisu time nikako bili završeni. Kako je vreme prolazilo, a situacija na Kosovu se pogoršavala, mobilizacije stanovništa srpske nacionalnosti postajale su sve redovnije, i on je, nevoljan da učestvuje u tome, jedva uspevao da izbegne najrazličitije pozive koji su mu redovno stizali. U ono doba kada je DŽevdet živeo kod Avdije, odlazio je povremeno krišom do sopstvene kuće, kako bi je obišao. Prilikom jedne od tih poseta, susreo se s Markom. Kako se nisu videli, niti su išta znali jedan o drugom već toliko dugo, zastali su na zajedničkom putu kako bi kratko popričali. Marko je bio vidno napet i neraspoložen zbog svega što se događalo. Brinula ga je mobilizacija, koju mu je bilo sve napornije da izbegava, kao i prosta mogućnost da će mu neko uleteti u kuću i odvesti ga sa sobom. Popivši po čašicu loze zajedno, tu na putu, njih dvojica su se uskoro rastali, poželevši sreću jedan drugome. Nisu ni slutili da se nikada više neće videti.
       Samo nekoliko dana kasnije, u vreme dok je DŽevdet još uvek spavao kod Avdije, zaista su došli po Marka, i odveli ga. Mobilisan je praktično kao zarobljenik. "On se oduvek toliko bojao mobilizacije upravo zato što je osećao da će poginuti ako ga odvedu", rekao mi je DŽevdet, zamagljenih očiju. Ipak, uprkos svemu što je mogao da očekuje, njegovo ratno iskustvo ispostavilo se relativno blago. Stacioniran u Prizrenu, nije učestvovao u borbama, a slobodne sate koristio je da ode do stana nekadašnje komšinice iz Orahovca koja ga je snabdevala hranom, pošto je u kasarni nikako nije bilo dovoljno. Demobilisan po samom okončanju bombardovanja, bio je živ, zdrav i nepovređen, uprkos svemu - čak se i ugojio malo. Možda se tada, u sebi, i smejao svim svojim crnim slutnjama. Nije znao da njegovoj "ratnoj" priči još uvek nije došao kraj.
       Jer, samo nekoliko dana po okončanju bombardovanja, na vratima njegove kuće u Orahovcu pojavili su se ljudi u uniformama OVK. Marko, na svu sreću, nije bio tu. Otvorivši vrata, njegov otac Dragan, ostao je da stoji na kućnom pragu, ali ispostavilo se da posetioci nisu ni nameravali da ulaze. Samo su se odatle, sa razdaljine od nekoliko koraka, oštro, mada ne previše grubo, raspitivali o Marku, i potom otišli bez pozdrava. NJega samog je, kada je, nešto potom, obavešten o nenajavljenoj poseti, to svakako uznemirilo, ali - začudo - ne previše, budući da se od toga dana nije krio već je i dalje nastavio da živi kod svoje kuće. Tako je dočekao drugu patrolu OVK koja je, samo nekoliko dana po prvoj poseti, ponovo snažno zakucala na njegova vrata. Za razliku od prve trojke, ovi su bili strogi i namršteni. Praktično ne progovarajući, poveli su Marka sa sobom. Kad su njegovi roditelji, potpuno izbezumljeni, pokušali barem da saznaju gde im to i zašto vode sina, kratko su im uzvratili: "Na informativni razgovor". Odlazeći, Marko se od roditelja, supruge i dece oprostio pogledom, ne progovarajući. Lice mu je bilo belo, a donja usna pomalo podrhtavala. Pitam se da li se možda tek u tom trenutku njegov strah od smrti ponovo vratio, udarivši ga posred čela? Tek, od tog momenta, više ga niko nikada i nigde nije video, niti se išta o njegovoj daljoj sudbini, sve do danas, zna.
       Prošlo je, posle toga, još nekoliko dana. Markovi roditelji i supruga su uporno, danima, pokušavali da saznaju gde je to Marko odveden, zašto, i šta se sa njim dogodilo, mada bez ikakvog uspeha, nastojeći da ne izgube nadu, sve dok, jedne večeri, po treći put za tako kratko vreme, na njihova vrata nisu zalupala lica u uniformama. Međutim, ovog puta na njihovim rukavima ili reverima nije bilo nikakvih oznaka, dok su im lica bila sakrivena pod crnim, vunenim maskama. Urlajući naređenja, uz puno pretnji, psovki i uvreda, dali su im rok od dvadeset i četiri sata da se isele iz svoje kuće i Orahovca. Inače će - prirodno - svi biti poubijani.
       Ne čekajući da rok istekne, sledećeg dana u zoru, stari ljudi, zajedno s Markovom suprugom i decom, preselili su se u Crnu Goru, dok se u njihovu orahovačku kuću, samo nešto kasnije, uselila albanska porodica iz Mališeva, čiju je kuću, opet, tokom "ratnih" dejstava spalila do temelja srpska policija.
       Nažalost, ni ovde nije kraj ovog tamnog post-hepienda. Niti je Marko bio jedina žrtva iz DŽevdetovog neposrednog okruženja u tom i takvom "miru" kakav je na Kosovu zavladao. Žrtava je, naravno, bilo još. A njihove smrti bile su - ukoliko je to uopšte moguće - još unekoliko apsurdnije, pa samim tim i tragičnije, od Markovog "nestanka". Jer, ukoliko bi Markov tragičan kraj mogao da se pripiše bezakonju koje je neminovno zavladalo u vakuumu koji je delio odlazak čitave srpske države sa Kosova, te dolazak i raspoređivanje međunarodnih snaga, taj period nikako nije jenjavao kako je vreme odmicalo i međunarodna uprava već uveliko bila uspostavljena, već je nastavio da traje tokom čitavog leta, pa i jeseni, sve dok se broj Srba na Kosovu konačno nije sveo na najmanji zamislivi minimum. Međutim, ubistvima čak ni tu nije bio kraj, niti su jedino Srbi ginuli u tom moralnom "miru". Ginuli su, još jednom, sami Albanci.
       Verujem da su svi ti nesrećnici, sve te žrtve "mira", preživevši "rat" s glavom među ramenima, konačno mislili da imaju dovoljno razloga da veruju kako im je sada barem ona bezbedna, ali se ispostavilo da su "oslobodioci" - koje sam DŽevdet, tokom čitavog rata, nije imao prilike ni da zatekne bilo gde na svom putu, što valjda rečito i dovoljno govori o stepenu njihovog učešća u ratnim događajima - imali o tome sasvim drugačije mišljenje.
      
       KRAJ
      
      

Patak i žabe Ako ste dokoni,        Pročitajte ovo:        Stari patak ukraj bare        Držao je slovo.               Slušale ga žabe        Velike i male        Slatke su mu reči        Jedva dočekale.               Govorio patak        O vrlini mira,        I da niko nikog        Ne treba da dira.               Svako ima prava        Da slobodno živi,        Niko ne sme tlačit one        Što mu nisu krivi.               Sloga, mir i ljubav        Blagoslov je pravi,        Zato neka niko        Nikoga ne gnjavi.               Slušale su žabe        Ovo krasno slovo...        Kad patak ućuta,        Desilo se ovo:               Jedan žabac mali        Pobliže je stao -        A patak ga zgrabi        Pa ga progutao.               Iz ovog se nešto        I naučit dade:        Hulje lepo zbore        Al' nitkovski rade.               Iz programa izdavačke kuće RENDE,        Zahvaljujemo Čika Jovi Zmaju.