NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ne dopada mi se Mona Liza

Kaže jedan moj komšija: "Šta ste zgazdovali, ništa!" A šta će mi zemlja, kad ja nemam nikog!? Ja sam po tri nedelje odsedala u NJujork, Tokio, Jeruzalem... A ti?

      Atelje Zuzane Halupove nalazi se u njenoj kuhinji; stalak je pored prozora sa koga se vidi koš i vrapci na njemu, a miris kuvane boranije meša se sa mirisom boja. Na otomanu pored štafelaja proteže se mačka, koja ne liči na poznate gradske mačke, već na one sa njenih platna, i njen pas tako izgleda, a i sama slikarka svojim izgledom ne podleže stereotipu. Sve je bajkovito. I mirisna starinska spavaća soba sa impresivnom posteljinom (dunjama), i raskošno izvezenim krevetskim prekrivačima, i njena plava kuća sa golubovima na krovu.
       Vedra, neposredna i prirodna, Zuzana se teško odvaja od platna. Kaže, strepi da li će stići da uradi slike za dve izložbe - "Da li ja to možem, ne znam. Krajem oktobra idem u Ženevu, a u decembru u Slovačkoj treba da izlažem. Ako se ne bi prodale slike, dobro. Ali, ako se prodaju, šta onda?"
       Znate, do pola sedam spavam, do sedam se umijem, popijem kafu a kad sedam prođe, ja već sedim sa slikom i do jedanaest uveče. Dobro, Zuska dođe da mi skuva, obriše prozor. Ja to znam da radim ali to me zadrži celi sat. Bolje nešto da slikam.
      
       KOVAČIČKI OKTOBAR: Malo sam zakasnila u slikarstvu, imala sam 38 godina kad sam počela. Ovako je bilo, možda i nije interesantno, ali suprug i ja nismo imali decu. U leto smo išli u polja, imali smo dva konja, kravu i svinju a u zimu nisam imala šta da radim. Onda sam radila ručne radove, vezla marame, košulje, drugima za novce. Kakve sam ja ručne radove radila, i marame i jastuke i sama mustre stvarala, još kao mala! A moj otac je kazao: "Moja Zuzana ne zaboravi da se pohvali!" Kad sam nešto uradila imala sam želju da čujem šta će ko da kaže. Znate, kad sam išla u školu, imala sam deset godina i na tabli sam nacrtala prelju s detetom. A učiteljica dođe, pita: "Ko je to nacrtao?" Kažu: Zuzana Korenji! "Šta si to nacrtala?" A onda zove direktora: "Gledajte šta je moja učenica nacrtala!" Oni gledaju, joj, ja sam se stidela.
       To se zvalo "Kovačički oktobar", sve što ima nešto u oktobru da bude. Žene izlažu ručne radove a muškarci slike, i utakmice i kockari, sve. Gledam na te slike, mislim: pa i ja bih to znala. Onda, kad ove marame završim, ja ću da slikam! I počela sam da crtam, 1964, prvo olovkom plan. Jan Sokol, moj komšija, mi je kazao: "Prvo moraš plan da napraviš i onda bojiš!" Idem ja papir kupiti, tako velik kao stol i vodene boje. Ja to naslikam, ofarbam - ne mi je lepo. Idem kod Jana da pokažem a on se počne da smeje. A, reko', ne možem ja da budem slikarka. Ništa. Kaže on: "To se na platno radi!" Kako? I Sokol, stari slikar mi je prvo platno dao. To je bilo u proleće, u oktobru su me primili u Dom kulture kao člana. Članarinu davamo svake godine, jednu sliku.
       Odmah sam počela decu da crtam i žene kako peru veš, i tako. Najmilija su mi deca. Onda, kad sam imala izložbu, cela Kovačica išla na izložbu da vide nove slike. Posle malo Oto Bihalji Merin, kaže: "Zuzana, na dobrom si putu. Ja sam kritičar, ja idem po celoj Evropi a naivni slikari ne slikaju decu, ni jedan, ti si jedina. Drugi kad naslikaju dete izgleda kao stari čovek, a tvoji i veliki izgledaju kao deca." Ovi stari slikari malo oće da se podsmevaju, kažu: "Svi ti izgledaju kao čokoladne lutke!?" Pa neka, meni je lepo a i drugi hvale!
      
       NOVA KUĆA: Onda sam još malo radila ručne radove za "Narodnu radinost" u Beogradu, no došao je jedan gospodin. NJegova bogata ćerka se udavala u Austriju, njoj treba puno ručne radove. Čuli su za mene i došli su - da li znam to, da li znam to...? Može! "A šta ja to vidim, neke slike?" Malo sam se stidela, reko': Ja to malo i slikam. No, kaže, "To je umetnost, to treba svetu pokazati!" Pa ja svima pokazujem! "Ne tako!" A kako? "Treba izložbe praviti!" Kažem: Dođite vi u oktobru, da vidite kako ja izgledam među drugim slikarima. I on je došao. Ne da mi, kaže, laska, ali: "Vaše slike su najbolje. Vaši ljudi su u pokretu, puno dece - slike su vesele!"
       Ja mislim da moje slike poznaju se od drugih, zato što muškarci baš tačno ne znaju tu nošnju, kako ja znam da nakitim. I taj gospodin, Branislav Grubač se zvao, napravio molbu u Dubrovnik da imam izložbu u proleće. Ti su prihvatili i celu zimu sam radila, 41 sliku napravila. Gospodin je tu sedeo - "Možeš i to, možeš i to!", da svaka slika bude drukčija. I kad sam ja to naslikala, išli smo u Dubrovnik. Ali, on je dobio poziv da peva sa operom u Švajcarskoj, i on me je ostavio u Dubrovniku. Ja sam ostala sama - iiih, ja u svetu! Gde je moja Kovačica, nikad nisam bila tako daleko?!
       On me je ostavio i dao mi cene za slike. Mislila sam: Ju, to je mnogo i spustila sam cene. Dobila sam znate koliko? Milion sto pedeset hiljada, a nova kuća je koštala milion i po. Kuću sam zaradila, a onda, kako da nemate volju da slikate!
      
       JAKO LEPO I VESELO: Odmah smo napravili skok do Pariza. Prvu nedelju niko ne dođe na izložbu, drugu nedelju došao jedan, Saša Simon se zvao, novinar. De Gol se menjao na vlasti, pune novine: De Gol, De Gol... Jedva su izašle novine sa mojom slikom i veliki naslov: Zuzana Halupova razveselila Pariz. Grubač kaže: "To su velika slova u velike novine, 'Figaro'." Do tada nisam nijednu sliku prodala, samo dođu, gledaju, izađu; kad su izašle novine dolaze gospođe - Suzana Šalupova... Suzana Šalupova...! Prvi dan šest slika sam prodala, drugi dan sedam... 28 slika sam prodala u Parizu.
       Ali, došao jedan novinar kad Grubač nije bio tu, pita me: "Kako vam se sviđa Pariz?" Ne sviđa mi se! "Zašto?" Gospođa ide sa pasom i on piški od drvo ili zid. To u Kovačicu nema i meni se to ne sviđa! Ondak sam još kazala: Pariz, Pariz, veliki Pariz a svugde smeće?! A kod nas svaka žena čisti metlom ispred kuće. Pa, tamo niko ne čisti, prljavo sve. Taj napisao velikim slovima: Prljav Pariž! Ondak, bili smo u Luvru da vidimo slike - "Kako vam se sviđa Luvr?" Ma, kako mi se sviđa! Svi kažu: Mona Liza, Mona Liza, no to jedna gospođa ovako sedi i ništa drugo!? Krasne slike imaju a oni kažu da je Mona Liza najlepša! On velikim slovima napiše: "Ne dopada mi se Mona Liza"! Jao, kad je video Grubač, skoro me ubio - "Ideš u Pariz, a tebi se ne dopada?! Mona Liza ti se ne dopada!?" A ja kako vidim, tako kažem. LJudi čitaju novine i jako lepo i veselo su me primili. I tako dalje: NJujork, London, Bombaj, Hongkong, Jeruzalem... Ceo svet sam obišla, imala sam 76 samostalne izložbe. U jesen u proleće, u jesen u proleće, a neki put i još između.
       U Ženevi mi Unicef osam puta organizovao izložbu, štampali i plakate i kalendar i čestitke, šest miliona komada. Zuzana Halupova piše, vidi se tamo. I bili su veliki ljudi kod mene: princeza na Aga Kan, pa Miteran, pa Hirohito... Ja se šalim, kažem; Slabo se Kovačičani rukuju sa kraljevima, ja sam se i sa njima rukovala. Princeza na Aga Kan bila tu kod mene, kupila sliku za tri hiljade dolara. A sedam reda zlata viselo joj na rukama, uh! Imala sam jednom priliku da idem kod Tita, ali išla sam u Jeruzalem. Kad sam se vratila njemu su nogu uzeli. Obećavao mi je jedan od vozova šef: "Ja ću da te vodim kod Tita!", ali ostalo tako, nisam otišla.
      
       NA PRIJEMU: U Nemačku kad smo bili moj pokojni suprug i ja, znate kako je on bio, kao malo dete. Nosili smo šljivovicu, on sve popio u vagonu. Jao, gospodin se ljutio, treba da damo našu šljivovicu a oni koktel da daju. On pravi seljak, a galerista, Gelinek se zvao, kaže: "Kako ti možeš sa Zuzanom da ideš na izložbu a bez mašne?!" Ajde, da mu kupim mašnju. On mora da se brije - "Daj dve marke!", ondak daj cigare - "Dve marke!" Oće i rakiju, kaže: "Au, što su ti Nemci: veliku čašu daju, a rakiju samo malo, a za dve marke prodaju!" Samo tražio pare: dve marke, dve marke! Kao malo dete: "A kad ćemo kući? Ovi ništa ne znaju samo: be, be, be, a ja ništa ne razumem!"
       U Tokio kad sam išla, kažu meni: Zuzana, nemoj da ideš tamo! To je jako daleko, možda ni ne gledaju na tvoje slike! Tamo i drugog hleba jedu i u drugog boga veruju i oni su drugi narod. Ne znam, no! Uzela sam povratnu kartu, da ne ostanem tamo, a sve sam slike prodala. Bolje nego na druga mesta. Dva puta sam u Tokio imala izložbu. Japanke su tako lepo obučene, kao naše Kovačičanke: šareno, šareno -kao lutke su lepe. Kad japanski ambasador odlazi, oni su ovde po četiri godine, za poklon mu daju moju sliku. I car Hirohito ima moju sliku "Moja Kovačica". Dobro sam sa njima, kad imaju goste dovedu ih u Kovačicu i prodajem im slike. I sa Amerikom sam isto tako.
       Da vam još nešto ispričam: u sve ambasade sam bila na prijem, idem u japansku. To se zove Milošev, ili kakvi konak, u parku nekom. Dođem tamo, jedna gospođa i gospodin na vratima, kažu: "Ženo, šta se guraš, ovde su samo pozvana lica!" Ja tražim po taški: Izvol'te, imam pozivnicu, dobila sam! "Izvinjavamo se, izvol'te, dođite!" A prvo kobajagi nema mesto za moje suknje. Dođe japanski ambasador - "Ho, Zuzana, došlo Zuzana!" Ondak američki ambasador, pa nemački, pa slovački... Dobar dan! Dobar dan! Dali su nam piće i svi se kucnemo i pijemo. Dođe jedan, Išikava se zvao, kulturni ataše - "Jao, Zuzana, naša Zuzana. Dobar dan!" Da l' je još neko bio, sam to i zaboravila. Onda stojimo, a jedna gospođa mi kaže: "Zuzana, vi ste ovde u centru pažnje. Znate, moj muž radi u SIV, ja sam kupila novu haljinu, nove cipele, čak i minđuše nove, niko meni ne kaže dobar dan, a vama: a koga to vidim, a Zuzana...!" Ti nisu hteli da me prime na vrata, a ta kaže da sam u centar pažnje!
      
       TAJNE ZANATA: Kad smo bili u Ženevi, nije mogla da se dobije galerija, a Grubač nije hteo izložbu u hotel "Interkontinental". Kaže: "To tako gadno zvuči, izložba u hotel!" A Leon Davičo, kaže: "Svi gosti u palati UN odsedaju u taj hotel. Amerikanci hoće da kupe slike!" Dobro, pristali smo. I onda jedan kritičar pitao: "Šta je ovo, ko je ovo?" Onda je Leon držao govor na francuski ili engleski, ne znam, a Amerikanke su plakale. Kaže: "Ona nema decu, to su njena deca. Šalje ih u školu, u crkvu, na razne svečanosti. Uči ih da rade i slušaju." Oni redom gledaju, šta ovo, šta je ovo... Znate, skoro sve sam prodala.
       Jedan Klermont, kritičar iz Ženeve, a i Merin, govorili su nam: "Slikajte šta vidite oko sebe, na dvorištu, na ulici, u kući šta radite. Ne izmišljajte neke fantazije, za to ima bolji slikari od vas. Vi radite naivno, iskreno, kako doživljavate sve oko vas!" Ja kad napravim berbu kukuruza, to je berba kukuruza. Zato što smo mi to rukama radili. I to stranci kupuju. Amerikanci dosta kupuju pejsaž, da se vidi polje i kako se radi u polje. Ja osobito crtam decu, dva tri moraju da budu na sliku. A onda ima i dečije igre, i na prelu, i klanje svinja, i svadbe. Tema ima hiljade, i nikad još nisam rekla: Mrzi me! Nikad!
       Ja svima dam plave oči, zato da budu veselije a Grubač mi je rekao kad psa slikam da mu dam zelene oči i crveni jezik. Moje ptice sve lete u levu stranu, zato kad bih slikala u desnu ličile bi na broj tri. I na sredini im dam crticu, tamnocrvenu i kljun crveni, onda izgleda kao nešto živo. To me je Grubač naučio; 30 godina radili smo zajedno, samo o njemu pričam i o mom ocu. Kaže: "Šta vam ovo znači?" Kažem: Bože, taj zli Grubač! Brišem to, naslikam nešto drugo. Dođe sledeći put: "Eto, vidiš, sad je dobra slika!" On je kazao: "Ja ne da se podsmevam, ja to za vaše dobro radim!" I ja sam slušala. Ali, umro je.
      
       ŠLINGERAJ: Kako smo se mi lepo oblačili: lepe marame, naštirkane suknje, lakovane cipele, pa kad hodate, čuje se na pola frtalja: Jao, ide lepa devojka! Ona suknja kao kišobran, samo šušti. Sad nema ni jedna devojka da ide lepo obučena. Pantalone uzme i zbogom. Ali mi stari još držimo: to ispod ima četiri suknje naštirkane, bele sa čipkom što se zove šlingeraj, a na vrh ovu lepu suknju ima. A nije vrućina, vrućina je kad se kosi žito, a kad ne radiš ništa, kakva vrućina! Kad sam vozom išla, jedna Crepajka me pita: "Koliko vam treba metra na ove vaše suknje?" Deset do dvanaest metara! "Jao", kaže, "to je mnogo!" A, šta bi ti htela?! A ona, Crepajka, gospođa, suknja kao vreća. Naše suknje nas prodaju, vredne smo i čiste. Treba ona da kupi jednu takvu suknju, da i nju zovu. To je malo šala, ali i istina. Ujutro iz Kovačice 600 žena ide za Beograd, iz Uzdina ni jedna, iz Debeljače tri a iz Crepaje jedno deset. A zavide nam šta imamo.
       Znate šta mi se desilo: jedna Amerikanka došla i pričamo, pričamo, a ona broji decu i jednu sliku je kupila gde je bilo najviše deca. I kad je bila na ulici, kaže: "Znate, ja sam modni kreator, ja sad idem u Tokio i ovo što vidim na sliku, ja ću da pravim takvi modeli za reviju u Tokio!" Moj menadžer Slavko, kaže: "Jeftino si joj dala sliku, a ona je iskoristila za modu. Ti si njoj platila put od NJujorka do Tokija!"
       Jedno 15 slikara ima u Kovačicu, svi su mladi, ali ne sviđa mi se kako slikaju. Kao kod hlebinska škola - uvek isto drvo i ludaja. A na slike ni jedna žena nema šlingeraj, gde su joj čačke-mačke. Ni takvi ljudi što oni slikaju nema u Kovačicu. Ja mislim da je moje bolje. A vidim da i ministri i velikani kupuju moje slike. Onda ja mislim: Na dobrom sam putu!
       Kaže jedan moj komšija: "Šta ste zgazdovali, ništa!" A šta će mi zemlja, kad ja nemam nikog!? A ja sam po tri nedelje odsedala u NJujork, Tokio, Jeruzalem... A ti?
       No, ja sam prezadovoljna svojim životom. Svi kažu: Zašto tako se smeješ, kao da nemaš brige?! Pa, i nemam!
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu