Slučajni izbor sagovornika, pošto ozbiljnijih istraživanja nema, pokazao je da mladi i do 18 godina nisu toliko bezbrižni kao njihovi vršnjaci iz zapadnih zemalja, ali da ipak uspevaju da pronađu motivaciju u dečku, muzici, sportu, "Teranovi"...

      Odavno niko od kompetentnih u Srbiji nije uradio ozbiljnije istraživanje o mladima. Od toga koliko ih je otišlo iz zemlje, pa nadalje. Nezahvalna je to tema. I čini se da je jedino sigurno dostignuće u tom pogledu, imajući u vidu poslednjih nekoliko godina, brojanje da će na ovogodišnje izbore izaći preko 400 000 novih birača, što je u nekim partijama i organizacijama upreglo više ruku na mobilizaciji tih novih glasova.
       S druge strane, oni koji još nisu navršili osamnaestu izgleda ostaju u dubokom zapećku, zarobljeni u neprestanim naglabanjima kako su generacije rođene posle sedamdeset i neke, "zbog opšteg pada društvenih vrednosti", upropašćene. Ili, na dobrom putu da to budu.
       Gde su ti mladi (pod uslovom da ih nemate u kući), šta rade, idu li na letovanje, razmišljaju li o politici, da li imaju mobilni telefon - proizvoljna su pitanja, proizvoljni sagovornici i proizvoljni odgovori. Jer, nije loše ponoviti, statističkih, svežih podataka o tome kako dane provode i šta o svetu oko sebe misle mladi ljudi koji se ne drogiraju, ne kradu, redovno idu u školu - nema.
      
       Mobilni telefon
       Jovana Kovačević, 17-godišnja učenica ekonomske škole iz Beograda, recimo, nema mobilni. Ali, volela bi da ga ima. Gotovo pola njenog razreda, šaljući poruke jedni drugima, dočekuje zvono za kraj dosadnog časa. "Mama i tata su mi obećali 'nokiju' za punoletstvo. Do tada ću morati da se strpim i spremim za slušanje o nekim drugim poklonima. Naš drug Nikola kaže da će dobiti 'jugo'."
       Roditelji su joj zaposleni u državnoj banci i, mada je jedinica, ne mogu da ispune ni deseti deo želja njihovog čeda. Glavna premija za Jovanu je odlazak s mamom u šoping, najčešće do "Teranove". Otac, naravno, tek kasnije sazna da su potrošile upravo izdate čekove, sve podsećajući ih, kaže, da je litar jogurta sada 26 dinara. A za sve su krivi, otkriva nam uvreženu porodičnu devizu, "kako komunisti, tako i opozicija".
       Jovana dečka nema, niti ga je imala. Kao i većina današnjih devojaka, koje sebe smatraju "normalnim" (u slobodnom prevodu znači da nisu sponzoruše i ne slušaju narodnjake), smatra da "nije lako naći pristojnog frajera": "To je, bre, sve isfolirano, kao neki rejveri su, šta li. Drugi u najboljem slučaju čeznu za Sindi iz 'Modelsica', treći vise na Internetu. Ostali su, valjda, zauzeti."
       Milan Jakšić (16), takođe iz Beograda, već tri meseca spada u zauzete. Zabavlja se s jednom Majom. "O kej nam je, šta znam. Maja nije mnogo zahtevna, izlazimo tu u kraj (Hadžipopovac). Imamo dobru ekipu, odrasli smo zajedno. Sedimo tako, igramo karte, gledamo zajedno 'Simpsonove'. Ponekad odemo do bioskopa." Podrazumeva se da je mladi džentlmen, da ulaznice plaća od mesečnog džeparca koji iznosi 500 dinara (da, da, klasični džeparac ipak nije sasvim izumro).
       Milanov otac je (smeje se) zavisnik od vesti. Zato se on, za razliku od većine njegovih vršnjaka, može svrstati u kategoriju zainteresovanih mladih koji koliko-toliko poznaju našu političku scenu i imaju neki sud o njoj. Drugim rečima, zna više od 9. marta i tromesečnih uličnih žurki. K'o iz topa ispaljuje funkciju Živadina Jovanovića. "Pravo da ti kažem, i meni je muka. Ne mogu da zamislim kako li je tek matorcima koji se, pri tom, konstantno nerviraju. Najgore od svega je što nas niko ništa ne pita i nikoga nije briga šta mi mislimo. Kao da će svi ti metuzalemi živeti još sto godina."
       S drugovima ne razgovara previše o politici, eventualno kad se desi "nešto nesvakidašnje". O Arkanovom ubistvu, na primer, raspravljali su danima. O Evropskom prvenstvu u fudbalu - nedeljama.
       Milica Jakovoljević pohađa sedmi razred jedne novobeogradske osnovne škole. Mesec dana je bila na moru u Grčkoj zahvaljujući starijoj sestri koja je na rivi popularnog letovališta slikala i masno naplaćivala portrete porumenelih Engleza. Preplanulom tenu, na kome bi joj pozavidela svaka estradna zvezda, odlično pristaje važeći modni teror, megapopularna boja lavande.
      
       Glavna stvar
       Dok traje nastava, roditelji Milici dozvoljavaju izlazak vikendom i to do deset sati. "Klinci" koji se okupljaju u komšijskom parku, jure mačke i neumorno pišu čuvena pisma "ako ga ne prepišete 28 puta i ne pošaljete na 28 adresa", jednostavno je ne interesuju. Ona i njena najbolja drugarica Dragana, obe odlični đaci, vole da se prošetaju do grada, od Slavije do Kalemegdana. I dalje su u fazi kada je ceo život blam, kada se svi tripuju, te su im vesele i neretko bizarne slike s beogradskog korzoa predmet ogovaranja bar do srede. "Kako živimo mi mladi? Onako. Nije loše. Volela bih samo da imamo više para. Koju ću školu da upišem? Možda Filološku. Sviđa mi se španski."
       Kaže da, iako ima rođake u Kanadi, nije do sada razmišljala o tome da li će ići kod njih, šta će da radi "kad poraste". Rano je. Za početak planira da probije satnicu izlaska i sakupi što više postera Breda Pita i Saše Vasića.
       Vojislav Mitić deluje izrazito ozbiljno. To se ne bi reklo po njegovoj rege frizuri, kosi podeljenoj i zalepljenoj u takozvane bičeve. Pohađa četvrti razred gimnazije. Muzika mu je "glavna stvar". Sluša hard core, ali, očigledno, može i rege da prođe (nađemo se kod Edžesburn-a).
       Devojku nema, no, s ponosom ističe, ima "društvo za koje bi ruku dao". Redovno izlaze, svakog dana dok je raspust: "Ne, niko od nas ne duva. Neki su probali i shvatili da je straight fazon ipak najbolji. Fora je, znaš, u tome da budeš istovremeno 'čist' i faca."
       Evidentan je uticaj njegovog znatno starijeg, 30-godišnjeg brata koji, govori Vojislav kao o dedi, stalno evocira već dosadne uspomene na Beograd osamdesetih. "Šatro, nikad se neće vratiti zlatno doba SKC-a, Akademije i uopšte dobrog beogradskog duha." NJima, brate, ništa ne fali ni u neuništivom KST-u. Tokom leta, dobar je i splav "Kolos". "Bedak nam je samo kad se potrefi da smo svi dekintirani. U stvari, ponekad se upravo tada najbolje provedemo. Valjda poludimo. Trenutno štekujemo pare za Srebrno jezero. Naš ortak tamo ima gajbu, a nosimo i dva šatora."
      
       Klecajuća devojka
       Mi smo potrefili veče kada nisu bili potpuno bez novca. Dakle, našlo se za pivo na "Kolosu". Pivo koje naša omladina uobičajava dugo da pije, često i na slamčicu: "Pre će da te u'vati." Negde oko ponoći, sedeći na stepenicama keja ispod Brankovog mosta s pet momaka, bilo je zanimljivije nego na splavu gde je već bilo tesno.
       "Odbor za doček" krenuo je, u pauzama pljuckanja, da komentariše izgled svake "Pepeljuge" u dolasku. "Pazi ovu, polomiće se", prokomentarisao je Vojin drug Aleksandar izgled klecajuće devojke na visokim štiklama. "Ćuti tu, ne bi ti ništa falilo i takvu da imaš", odgovaraju mu uglas. I tek što je započela prozivka na temu ko ima najveće šanse da postane peder, pošto žensko dugo nije viđeno u njihovom društvu, neko je nadjačao galamu primedbom da treba ići po drugo pivo.
       Kročiše skupa u otvorenu diskoteku, kupiše "gorivo" i namestiše se tik uz ogradu. Da nastave "overavanje". Čelo njih đuskale su dve devojčice s očiglednom krizom identiteta (neprimerena šminka, ples nalik vuduu). Voja i kompanija prezrivo su ih odmerili i nastavili da gledaju iznad glava maloletnica. "Pazi ko dolazi", pokaza Voja očima na društvance koje je u tom momentu pristizalo. "Otkud oni ovde?" A "oni" su iz iste škole, ali iz suprotnog, "šabanskog" tabora. Kiselo se otpozdraviše. "Sine, samo nek mi dođe na crtu." "Pazi, znaš ko mu je burazer?" "Pa šta? Boli me uvo."
       Bob Marli prekida napetost. Pridružuje mu se pogled na sat. Uskoro s Trga kreće poslednji noćni autobus. Nego, da odbleje koji minut plus. Šta ako se desi nešto spektakularno (davnašnja beogradska teen boljka: kad god treba da se krene kući, provod izgleda neponovljivo).
       "Jedna od dosadnijih večeri", rezimiraju. Usput ih bombarduju kojekakvi predizborni i "Dođi" pozivi. Politika Vojislava dotakne, tvrdi, isključivo kada se preseli na ulicu. "Volim, bre, konkretnu akciju." Bez obzira na to što nije aktivista "Otpora", veruje da je ideja o otporu "na mestu". Aktivista nije, jer ne voli evidentiranje bilo kog tipa. Jedva čeka da stekne pravo glasa na izborima. Misli da se preteruje s crnim zaključcima i predviđanjima. "Nije sve tako crno." On ne zna za bolje.
      
       ANA VUČKOVIĆ
      
      

Internet i kosarka Deca danas intelektualno brže sazrevaju, ali zato se sporije socijalno i emocionalno razvijaju, smatra pedagog Osnovne škole "Vuk Karadžić" Branko Vučendić. "Uopšte se može reći da su deca danas hiperaktivnija i podložnija neurotičnosti." Naravno, to sve ima veze s našim društvenim okolnostima, padom standarda, prezauzetošću roditelja: "Roditelji se trude da im zadovolje materijalne potrebe za hranom, odećom, obućom. To, međutim, nije dovoljno, jer ne stižu da postignu emocionalnu bliskost, što je najvažnije." S druge strane, nastavlja, škola nema toliko sadržaja kao nekada (sekcija na prvom mestu) kako bi im omogućila kvalitetnije sazrevanje.        Prema Vučendićevim rečima, deca su ranije više volela školu, želja za znanjem ranije je bila izraženija, dok se danas motivacija svodi na trku za ocenu. Kompjuteri su na ceni, čitanje knjiga veoma zapostavljeno. Idoli su im muzičari, dečacima i sportisti, posebno košarkaši. Političari - retko. "Stariji, sedmi, osmi razred naročito, zanimaju se na neki način za politiku, iako nisu zreli za politički stav... Dosta razmišljaju i o njihovoj budućoj egzistenciji. I ako ih pitate, rado bi otišli i u inostranstvo."