Svi mi koji sada loše živimo - a nije nas malo i, što je najstrašnije, nismo ni neškolovani ni glupi - pribojavamo se da će "siva masa" ponovo uzdići na pijedestal nezamenljivog sadašnjeg predsednika SR Jugoslavije. To su, nažalost, malomisleći ljudi koji poodavno glasno govore: "Ko može da zameni Miloševića, ajde, kažite?" A pri tom, naravno, ne navode ni jedan jedini argument ni zašto, a ni kako može da se desi da od 10 miliona ljudi, od kojih bar nekoliko stotina hiljada ima čak fakultetsko obrazovanje, desetine hiljada i naučne titule i dokazanu pamet, eto, "nema ko da zameni Miloševića".
       Kako mi možemo da sudimo da li su lideri opozicije kadri da vode zemlju, slabije ili bolje od Miloševića, kada do sada nikada nisu imali šansu ni da pokažu ni ko su ni šta su? Zar "mašinerija" SPS-JUL-radikali nije izmislila da čak Koštunica, po familiji inače unuk legendarnog Živojina Mišića, "nije Srbin", da su Đinđićevi roditelji ustaše i slično. Ko može da tvrdi da je vladar dobar ako od dvanaest godina njegovog vladanja njegov narod ratuje i pati se - čitavu deceniju? Zar može da bude oduševljen učitelj koji obavlja časno dužnost vaspitača za 70-80 maraka mesečno, hirurg koji nam spasava život radeći za platu koja je deset puta manja nego plata nemačke bolničarke, stotine hiljada besposlenih radnika koji čuče uz flaše benzina i po buvljacima?
       Promene, kad nešto nije dobro, znak su pameti jednog naroda. Mane kapitalizma dvadesetih i tridesetih godina slomljene su pobunama radnika, pa i pojavom komunizma, zbog čega je kapitalizam počeo i te kako da se menja. Zar ćemo mi biti zemlja koja javno priznaje da "nema" nikoga da zameni one koji su nas dovde doveli? A zaboravljamo da, u tom zapadnom, a odskora i istočnom svetu, taman da je pod nekim vladarem dostignuto potpuno blagostanje, on ipak mora bez pogovora da ode kad odradi svoje mandate! Ovih dana i u režimskoj štampi, čitamo da čak 60 odsto Amerikanaca misli da je, osim bruke sa Monikom Levinski, Klinton bio uspešan predsednik. A šta mi mislimo, jesmo li s povezom na očima, iako čekamo u dugačkim redovima za šećer, jevtiniji hleb, ulje, benzin, kupujemo u flašama, sve više vozimo krntije, deca nam, kad god mogu, gledaju da uhvate "granu"?
       Sama činjenica da i pored teškoća oni nikako ne žele da napuste svoje položaje, najrečitije potvrđuje da je samo njima, a ne narodu dobro...
      
       DR ARMIN BOGOSAVLJEVIĆ,
       Beograd