Međutim, meni se čini da je dolazak Nikole Ljubičića iz JNA na političku scenu Srbije i Jugoslavije najveći personalni promašaj, najkobnije kadrovsko rešenje

      Šta je, ipak, vaša najveća greška?
       -Pretpostavljam na šta ciljate - na Slobodana Miloševića kao mog političkog štićenika, favorita. Najpre, najveća greška ne krije se samo na personalnoj ravni, mada je i tu. A i kada bih uslovno prihvatio da kadrovska rešenja opredeljuju istorijske zaokrete, i onda se to može dogoditi samo u izvesnim okolnostima. U tom pogledu Milošević jeste to prelomno, "sudbonosno" kadrovsko rešenje posle koga su društvena kola udarila niza stranu. Međutim, meni se čini da je dolazak Nikole LJubičića iz JNA na političku scenu Srbije i Jugoslavije najveći personalni promašaj, najkobnije kadrovsko rešenje. To što je Srbija između toliko još vitalnih i razboritih prvoboraca izabrala jednog penzionisanog generala sa nimalo penzionerski nastrojenim pretenzijama pokazaće se odlučujućom pogreškom. Takvu vrstu grešaka karijeristi, poput LJubičića, nikada sebi ne dozvoljavaju. To je objektivno njihova prednost u borbi za vlast.
       Smatrao sam da niko među nama ne samo što nema snage za prevrat, već da će i sam slomiti vrat ukoliko bi to eventualno i pokušao. Računao sam sa politički realističnim, odgovornim ljudima. Pored toga, rukovodeće jezgro već je zajedno prošlo dug put rada i druženja još od studentskih dana, zatim u preduzeću, banci, komori... u samoj politici. Zajedno smo rasli, sazrevali. Bili smo jedna, za ono vreme i u našim uslovima, uspešna preduzetna grupa mladih ljudi, međusobno podsticajni, jedinstveno motivisani. Šta još treba za uzajamno poverenje? Ko će među takve ubaciti jabuku razdora?
      
       Da li je, ipak, i gde bila vaša greška u izboru saradnika, u njihovom raspoređivanju na funkcije?
       -Da je bila samo jedna, bila bi dovoljna.
       A i ta, nije bila samo moja. Ona je bila predodređena drugom, u sistem ugrađenom greškom. Proisticala je iz nepisanog pravila da aktuelni prvi čovek partije određuje ko će biti sledeći.
       Da nisam imao tu moć, pa donekle i dužnost, Slobodan Milošević ne bi bio izabran na moje mesto, i ja ne bih bio kriv za taj izbor. A da je, kojim slučajem, ipak, i bio izabran na demokratskoj i široj osnovi, ostao bi pod većom kontrolom, neposrednijim uvidom u ono što radi.
      
       Vi kao da pomalo izvrdavate direktan odgovor? Pripremali ste godinama Miloševića da vas zameni, davali ste mu mesta kao "na tanjiru" - kud god vi, on za vama... Tada se pričao i jedan vic: "Sloba opet ide na novu funkciju. - Ma nemoj! Mora de se Ivan naviše pomera!"
       Pustite viceve... Znate li šta je u svemu tome najtragičnije? Toliko sam navikao druge da je on moj "favorit" da više nisam imao ni potrebu da ga ja izvlačim iz bubnja. Drugi su samo pogađali moju kadrovsku "naviku".
       A ja sam mislio da će mi biti lakše da njega prikočujem nego nekog drugog stalno da guram. Kad prenagli, pretera, merićemo. Važnije je da talasamo, da ne damo žabokrečinu, nećemo da "pauci nebo premreže". U Jugoslaviji ga dobro primaju zbog žustrih akcija koje je u Beogradu sprovodio. Smatraju ga pravim komunistom, nesumnjivijim od mene.
      
       Zar nije bila fatalna greška već samo to izlaženje sa jedinom kandidaturom Slobodana Miloševića za predsednika Predsedništva CK? Kako je došlo do toga?
       U to vreme, javlja se potreba za jednom nužnom generacijskom smenom u političkom rukovodstvu Srbije. Mi smo tada smatrali da za predsednika Centralnog komiteta Saveza komunista treba da dođe mlađi čovek, ambiciozniji i neopterećen hipotekama iz naše bliže ili dalje političke prošlosti.
       Danas se uzima kao izolovana po java Miloševićev izbor u po litički vrh i sve oko toga. Nehotično, ili namerno, gubi se iz vida da taj događaj u onom trenutku nije imao ni približnu važnost koju će kasnije steći: jedni odlaze, drugi dolaze, čudna mi čuda. Ko se danas seća imena predsednika CK u prethodnim mandatima? Lanjski snegovi. Drugo, u tom krajnje složenom, prelomnom trenutku, mnogo šta se činilo značajnijim od ovog Miloševićevog izbora. Stoga, kad se iz ove perspektive sudi o njegovom proboju ka vrhu, ne sme se gubiti iz vida da to čak i nije bilo u središtu pažnje najšire javnosti.
      
       Da li?
       -Pa, znalo se da predsednik CK ni u jednoj republici ne može samovlasno voditi politiku. Tu je CK Srbije, pa Jugoslavije, tu su Program partije, kongresni stavovi, rezolucije.
      
       Zašto vam se baš Milošević činio najpogodnijim za to udarno mesto?
       -Da ponovim... Pošto su nas čekale neizvesne političke borbe za reformske promene, pre svega u privrednom i političkom sistemu, nametala se potreba da na čelo najveće partijske organizacije u Jugoslaviji dođe odlučan i dinamičan čovek, Milošević, ili neko drugi, svejedno je. Meni se Milošević tada činio ponajviše takvim. Ne bih mogao danas, ma koliko bio kritičan prema njemu, reći da nije posedovao pomenute osobine.
       Međutim, nevolja je u tome što nisam pretpostavio da se sve te odlike mogu izvrći u čudovišne mane ukoliko se ispolje u krajnostima. Nisam imao ni razloga ni povoda da u odlučnosti naslutim sklonost nasilju kao njenu krajnost, da u borbenosti predosetim ratobornost, da u energičnosti predvidim bezobzirnost, u ambicioznosti - beskrupulozno vlastoljublje, u dinamičnosti - brzopletost.
      
       Znači, sve je, ipak, pitanje mere?
       -Tačno, mnogo manje sam prevaren do tada nepoznatim manama mog "favorita" nego zastrašujućim izobličavanjem njegovih poznatih osobina, a, zašto ne reći, i vrlina. Eto, to nisam uzimao u obzir, nisam bio dovoljno pronicljiv, u tome je odgonetka moje krivice, objektivne ili subjektivne krivice, sad je i to svejedno.
      
       Ako priznajete da niste bili dovoljno pronicljivi, bilo je ljudi koji su drugačije mislili o Miloševiću?
       -Bilo je i usmenih i pismenih upozorenja. Navešću samo nekoliko fragmenata iz jednog pisma koje mi je stavio na sto predsednik Komisije za kulturu, književnik Vladimir Jovičić, godinu dana pre Miloševićevog izbora. Jovičić upozorava kako mi se obraća u pisanoj formi, iako se viđamo gotovo svakog dana, jer želi da ostane zabeleženo da Miloševića smatra "osionim", "bahatim", "vlastoljubivim" i slično.
      
       Zašto ste ovo prenebregli?
       -Isključivo zato što sam Miloševića poznavao mnogo duže i svestranije nego Jovičić, koji, najkraće rečeno, sa njim nije bio na istoj talasnoj dužini, dolazili su u konflikte.
      
       Ako vi niste imali osećaj opasnosti od tog čoveka, a, očito, niste, da li je neko iz vaše blizine znao za njegove dalekosežnije planove, možda osećao da se "nešto sprema", posle njegovog izbora?
       -Do mene su dopirali glasovi da se nešto sprema, kako kažete. Ali, ja na to nisam obraćao, moram priznati, naročitu pažnju. U politici uvek imate raznih glasova, intriga, lažnih uzbuna, insinuacija. Otupiš s vremenom sluh, zagluše razna rekla-kazala, pa čak i neselektivni policijski signali. Čaršija voli da se zabavlja, da mrsi, muti, spaja i razdvaja. Ona, inače, voli političke zavere, pa kad ih nema, izmišlja ih. Tako sam primao većinu upozorenja. Šta bi čovek stigao da uradi kad bi baš svemu gledao u zube i od svega zazirao. Zato sam savetovao mlađima da se ne opterećuju, da se ne predaju toj vrsti "trovanja", tom malograđanskom kačenju repova i dosoljavanju.
       Doduše, bilo je vrlo ozbiljnih ljudi koji su imali izvesne rezerve prema Miloševiću, pa i sumnje u njegove namere. Sekretar za unutrašnje poslove Svetomir Lalović upozoravao me je da "čitava Srbija priča kako se u srpskom vrhu nešto događa". Čak mi i neki srpski akademici skreću pažnju sa vidnom zabrinutošću. Mole me da prevaziđemo sporove sa Akademijom, jer, u suprotnom, može doći do potresa, u kojima ću, možda, baš ja biti prva žrtva.
      
       Ko vas je još upozoravao?
       -Recimo, Cvijetin Mijatović. Opominje me da se raznorodne snage u Srbiji i Jugoslaviji okreću i udružuju protiv mene. Stizala su i druga upozorenja: iz štampe, sa Univerziteta, iz samog CK, GK itd. Pa ipak, ni tada nisam pravio veliku razliku između takvih nagoveštaja i običnih naklapanja. I to je objektivno bila moja greška.
      
       Milošević se još ne odaje?
       -Pridavao sam značaj, ali ne naročit, povremenim neslaganjima i sporovima sa njim. Smatrao sam ih manje-više neizbežnim u političkom radu, a nikako začecima raskola. Kakav raskol! Nas dvojica smo se u strateškim stvarima slagali... Privid.
      
       Umeo je da se prepodobi...
       -Naglašeno prijateljskim postupcima on je znao ne samo da ublaži svoja politička i druga preterivanja nego i da dobije i vremena i prostora za nova zastranjivanja. Time nas je sve zavarao. Pripisivao sam to ispadima lične prirode, a nikako politički promišljenom ponašanju. A upravo je ono bilo u igri - čitava jedna taktički razvijena igra zavaravanja.
       Zahvaljujući tome, uspevao je da održi privid kako se mi slažemo oko najkrupnijih stvari, kao što su Srbija i pokrajine, odnosi u Federaciji, reforme političkog privrednog sistema, opasnosti od nacionalizma, karakter i uzroci krize...
      
      
       Kad vam je još zatajila budnost?
       -U vreme pokušaja da jedna jedina politička snaga u zemlji - SK, simulira nešto kao konkurentnost u političkom životu time što će se, kao takva, na izborima izložiti javnosti sa više kandidata, sopstvenih, razume se. Tako se očekivalo, pa i predlagalo u toku kandidovanja za predsednika partije, da se ide sa više kandidata. Sećam se da je Milošević, čim je čuo za to, skakao kao oparen: "Nipošto. Ja se ne slažem. Ja želim da budem jedini kandidat!" Onda sam pribegao obrazloženju da smo pošli od više kandidata da bismo u demokratskoj raspravi došli do jednog! Šta ćete, držao sam da je to pravo rešenje! Slava Đukić takvo obrazloženje s pravom nazva demagoškim u svojoj knjizi o novom vođi.
       No, taj isti Milošević će pokazati svoj smisao za "demokratiju" sa više kandidata odmah posle toga, prilikom izbora novog predsednika Gradskog komiteta Beograda. Tražio je da, pored Pavlovića, za to mesto konkuriše više kandidata. Kad je on u pitanju, nema drugih, a kad je reč o izborima ostalih, onda je "demokrata" široke ruke. Ne znam zašto nisam video dalekosežnije značenje svega toga. A možda, iz puke naklonosti prema njemu, nisam ni hteo da to vidim, tu dvostrukost standarda, koja je, izgleda, deo njegove ličnosti.
      
       Umeo je Milošević da se razotkrije i pre Osme sednice, naročito kad su u pitanju njegove ambicije. Na jednoj privatnoj večeri, valjda pred izbor predsednika CK, ili prilikom njegovog kandidovanja, poveo se razgovor "među drugovima" o tome da li bi on, odnosno neko drugi, trebalo da bude predsednik. Neki prisutni kažu da se imalo šta i čuti: "Ovo je moja poslednja šansa. Više ih neću imati. Pustite me sada da prođem ili da izgorim." Nije li vam to bilo malo čudno? "Poslednja šansa", "proći", "izgoreti"... Koji je to jezik? Šta je to uopšte trebalo da znači?
       -Kažete: "na večeri"... Ne uzimajte to suviše ozbiljno. Pa mi smo već bili navikli na takvog, "vrućeg", Slobu. Mnoga njegova preterivanja pripisivao sam njegovoj pozi, stilu, temperamentnom nastupu. Nikako nekakvom dubljem stavu od koga će on sutra praviti politiku. Na šta bi ljudi ličili kad biste ih ocenjivali samo prema onome što ponekad, kad prasnu, "izvale". Ali, ako je tačno to što kažete, a i štošta drugo što ovih godina slušam, onda je sigurno da se on povremeno odavao u svom pravom svetlu. Samo... kakav bih to ja bio čovek kad bih stalno drugoga vrebao u njegovim "udaranjima u stranu", svakom iskoku pridavao dalekosežniji značaj? Zlopamtilo, ili, čak, paranoik. Ta klackalica između poverenja i sumnjičavosti valjda je najosetljivija na preterivanja. Skliznete li samo malo više na jednu ili drugu stranu, već ste lakomisleni ili paranoični.
       Kad bih se, nekim čudom, mogao vratiti u vreme pre Osme sednice, radije bih izabrao da rizikujem izražavajući poverenje nego sumnjičenje. Ne možete ni u šta verovati ako ne verujete nikome. A ja sam morao imati veru u ono što sam radio. Naposletku, ko bi se takvih pojedinosti danas uopšte prisećao da se nije desilo sve što se desilo?
       Ima tu još nešto, sasvim suprotno: strah da "alarmantnim" signalima ne oslepimo ljude. Politički sam se borio protiv preterane budnosti, jer je ona uvod u policijsku državu, u policijsku partiju.
       Ipak, teško mi je da mnogošta objasnim i samom sebi. Bojim se da ima nekih stvari koje se naprosto ne daju objasniti. Toliko su mutne i neshvatljive...
      
       Smatrate li da svoju eventualnu krivicu odmeravate dovoljno samokritično u ovim našim razgovorima?
       -Činjenički mereno, moja eventualna krivica se iscrpljuje danom moga političkog poraza na otvorenoj sceni. Preko te crte snosim onoliko odgovornosti koliko i svi drugi ljudi, voljni, ali nemoćni da zaustave galopirajuću nacionalističku najezdu. Na kraju krajeva, da nije bilo Slobodana Miloševića, srpski dogmati i velikonacionalisti pronašli bi nekog drugog.
       Uostalom, izborom za predsednika Predsedništva Centralnog komiteta Milošević nije bio izabran ni za kakvog vođu; vođa će biti stvoren kasnije.
       U stvaranju vođe i izgradnji njegovog kulta veliku će ulogu odigrati, pored medijske propagande i intelektualna elita. O njemu će se komponovati i pisati pesme, slikari će slikati njegove portrete i ići mu na poklonjenje, umnožavaće se njegove fotografije. Akademici će početi da se utrkuju: Dobrica Ćosić će Miloševića porediti sa Nikolom Pašićem, Mihailo Marković sa Ruzveltom, Milorad Ekmečić sa De Golom, Milovan Danojlić sa Karađorđem. "Osavremenjujući" NJegoša, on će napisati da je Milošević "dunuo život srpskoj duši".
      
       Pa dobro, šta je, onda, proizvelo "istorijskog" Miloševića i sve što će o njemu zabeležiti istorija?
       -Ne znam šta sve nije - ekonomska i društvena kriza, previranja u međunacionalnim odnosima, bujanje nacionalizma, divljanje vlastoljublja u prostoru upražnjene autoritarne moći, neiživljene i neumirovljene generalske ambicije i ko zna koliko još drugih faktora. Takvu personifikaciju Milošević ne bi zasluživao da su ga sve ove okolnosti samo izbacile na vrh i ponele u bespuće. Međutim, on je svojski prionuo da organizuje i objedini sve te negativne energije, čime je njihovu rušilačku silu umnogostručio. Nema sumnje, ja mu jesam u tome nehotično pomogao samo u jednoj još mirnodopskoj deonici uspinjanja na vlast, ali on je tu vlast mogao iskoristiti i za ciljeve sasvim suprotne pomenutim. Samo da mu je ona bila sredstvo, a ne jedini cilj.
      
       Šta bi bilo da nije bilo Miloševića, verujete li da bi Jugoslavija opstala?
       -Ne treba preterivati u pogledu njegove uloge, premda je istorija do sada potvrdila da su u njoj negativne uloge pojedinaca objektivno imale veće "učinke" nego one pozitivne. On sam - nije srušio Jugoslaviju. Ali je jedno sigurno: sa njim je zemlja lakše razbijena. Bez njega bi, verovatno, bila izložena velikim iskušenjima sa neizvesnim ishodom. Kažem to zbog toga što je njegova uloga u razbijanju Jugoslavije najveća.
      
       I "starci" su, mislim na stare revolucionare, većinom bili za Miloševića? Inače, neki među njima su tada još uvek na funkcijama, od završetka rata pa sve do tada. Jeste li to previđali?
       -Nesumnjivo, Milošević se njima sviđao u mnogo kom pogledu. Sa nekima se od njih često nalazio. Mnogo više nego ja. Dopadao im se iz nekoliko razloga. Podsećao ih je na vreme kad su bili mladi, čvrsti, odlučni. Voleli su njegovu energičnost, britkost, onaj prepoznatljivi stil revolucionara. Onda, on je njih i konsultovao. To im je godilo.
      
       Prilično vešto, zar ne?
       -Nema zbora, umeo je da pridobija ljude kad su mu bili potrebni. Tada je bivao predusretljiv i usrdan, ljubazan i "lepo vaspitan", nežan, pa i poslušan. Pamtio je, recimo, rođendane, i eto ga neizostavno na čestitanjima, dabome sa poklonima! U slučaju bolesti, obilazi, bodri, ohrabruje. Svako voli takve, pa još i kad su radni, na usluzi i puni dobre volje.
       Moram priznati da sam ga i ja u tome podsticao. Trebalo je biti prihvaćen od "starih", bar dok se ne prebrodi smena generacija. Toliko se uživeo u tu ulogu da su ga zaista gotovo svi "veterani" zavoleli. Kad je predložen za predsednika partije, oni su listom bili za njega. Kako sam im ja ponekad izgledao kompromiserski, taktizerski, pa i oportunistički, on im je, takav kakav je, odavao dobru nadopunu. Ne mislim da su oni njemu kao političaru davali prednost u odnosu na mene, iako će se i to desiti na Osmoj sednici. Mene su uvažavali na drugi način, s obzirom na moje poteze prema Jugoslaviji, pokrajinama... A neki od njih su cenili baš moju odmerenost i taktičnost. U očima starih revolucionara, izgleda da smo nas dvojica tek zajedno činili jednog dobrog, pravog komunistu. Nisu postavljali pitanje: ja, ili on. Bili su saglasni: i ja i on!
      
       Jedino se Draža Marković nije dao prevariti?
       -Iskreno govoreći, danas bih više voleo da je i Dražu opčinio. Bilo bi mi lakše. Ali, stari lisac se nije dao. Doduše, Draža je, izgleda, znao o Slobodanu Miloševiću ono što niko drugi od nas nije. Ali, ni tada ni kasnije, Draža o tome nikome nije govorio. Međutim, da je Draža s tim istupio otvoreno, a ne u vidu zagonetnog prećutkivanja "nečega" što Miloševićev izbor potkopava, izbor predsednika CK bi se možda drugačije odvijao. Ovako, Draža je o njemu uopšteno govorio: da li je, ili nije taktičan, ima li ili nema iskustva u političkom radu, nije za partijski rad, i takve stvari... Smetao mi je i ton kojim je dovodio Miloševićev izbor pod sumnju - kategoričan, nespreman za protivargumente, što, inače, nije svojstveno Draži. A upravo taj beskompromisan ton kao da je proisticao iz nekog saznanja koje nije hteo da obelodani.
      
      
       Sigurno ste i kasnije susretali Dražu?
       -Odmah posle izbora novog predsednika, Draža mi je rekao da meni istorija nikada neće oprostiti taj izbor, kako mi srpski narod nikada neće oprostiti to što sam Miloševića progurao, da će Milošević sve uništiti.
      
       Baš tako je govorio?
       -Ja ga samo slušam. Nije bilo ništa novo da se mi razlikujemo, raspravljamo i da svaki ostaje pri svome. Činilo mi se da on tako govori samo zato što je bio krenuo u protivkandidaturu za funkciju predsednika CK. Sve mislim: to je zbog toga. Ustao sam i otišao.
      
       Ne činite li grešku što smatrate da stara garda treba da se odmori?
       -Već je zaista bila umorna, istrošena. Narod ih je već primao kao "umorne heroje". A nije ni čudno ne samo iz bioloških razloga već i zbog svega kroz šta su prošli. Prirodno je što su mnogi bili više preokupirani time kako svoje delo da sačuvaju nego da ga unaprede. A ono se moralo menjati čak i samo zato da bi ostalo isto. Zato je njihov odlazak sa političkih funkcija bio neminovan. Malo njih je primalo to kao normalnu stvar, nužnost. Razume se, iako su pogubili funkcije, zadržali su još podosta uticaja, pa i moći. Oni su želeli da svakako ostanu u "aktivi", pa makar i u nekim manje važnim političkim organima. Ne kandidujući ih više, ja sam im se činio neuviđavnim egzekutorom, uprkos jednom toplom govoru u CK u kome sam im i kapom i šakom delio priznanja i zahvalnice. Ali, reči su samo reči, a ražalovanje je čin.
      
       Ipak, većina boraca i članova Saveza komunista podržava čoveka koji će im rasturiti njihovu partiju, otevši joj pri tom njenu imovinu.
       -Svojom podrškom i svrstavanjem uz šovinističkog pučistu, svojim javnim bodrenjem svih njegovih nasrtaja na Jugoslaviju, na sve tekovine ne samo Revolucije već i oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, oni stvaraju privid da je on pravi komunista, a on je, zaigravši na dobitnu kartu nacionalizma, već bio degenerisani bivši komunista.
      
       Mislite da on nije nikada imao neku svoju politiku?
       -Ja bih danas to rekao ovako: sa mojom politikom je došao na vlast, sa supružničkom politikom je raskinuo sa mnom i preuzeo politiku srpskih velikonacionalista i razbio Jugoslaviju - ušao u rat. Prihvatanjem politike međunarodne zajednice sad hoće mir! On, kao što vidite, zapravo, nikad nije ni imao svoju politiku! Tuđe politike imale su njega. A ako i ima nekakvu svoju politiku, onda je ona samo politika održanja na vlasti.
       Agresivnost mu je bila jedina mogućnost da dođe do vlasti, sada pak misli da će ga mirotvorstvo održati na vlasti. Vlastohleplje je izvor i utoka svega, s tim što je agresivnost bila i ostala sasvim stvarna i stvar njegovog izbora, a mirotvorstvo je iznuđeno i lažno.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Ivan Stambolić (64), svojevremeno značajna politička ličnost u Srbiji, otet je u Košutnjaku 25. avgusta ove godine. Priča o toj misteriji sadrži: jedan beli kombi, jedno čuđenje čuvara i mnogo, mnogo nagađanja.        NIN-ov feljton donosi izabrane delove knjige "Put u bespuće" (Radio B-92, 1995. Beograd) koja je ustvari, kao što podnaslov kaže: "Odgovori Ivana Stambolića na pitanja Slobodana Inića".