NASLOV: "Čovek na Mesecu", SAD, 1999.
REŽIJA: Miloš Forman
SCENARIO: Skot Aleksander i Lari Karazevski
ULOGE: DŽim Keri, Deni de Vito, Kortni Lav, Pol Đamati

      Vuk Pavlović
      
       Ako ste pomislili da je iskusni češki rediteljski as Miloš Forman zreo za staro gvožđe, grdno grešite, jer Formanovo najnovije ostvarenje "Čovek na Mesecu" ne zaostaje za najboljim njegovim delima ("Let iznad kukavičjeg gnezda", "Amadeus", "Narod protiv Larija Flinta"). U pitanju je suptilna komedija, biografski film o Endiju Kaufmanu, neobičnom američkom zabavljaču koji je na vrhuncu svog stvaralaštva umro 1984. u 35. godini.
       Na početku ove priče Kaufman (Keri) je komičar-početnik u doba pank ere 70-ih, i pokušava manje-više neuspešno da zabavlja publiku po barovima sumnjivih reputacija. Prekretnica u Endijevoj karijeri nastaje kada ga primeti čuveni TV producent DŽordž Šapiro (De Vito), uveren da je njegov komičarski dar idealan za TV serije. Kaufmanovo majstorstvo u imitiranju poznatih ličnosti, skrivanje iza maske stranca Litvanca, izmišljanje svog alter ega, uvrnutog Tonija Kliftona, i još niz otkačenih interpretacija - od pevanja, igranja, rvanja i svakojakih ludorija, sve to stvara od njega zvezdu preko noći. Međutim, njegova ekscentrična priroda se ne miri sa kalupima pravila šou biznisa, i on ih krši, nastupajući u stilu "volim da me mrze", usled čega izaziva gnev publike, i karijera mu ide krivudavim tokovima, da bi, kada ponovo postiže popularnost, naglo i prerano umro.
       Autorski scenaristički duo Aleksander-Karazevski je već sarađivao sa Formanom u filmu "Narod protiv Larija Flinta", i očito da njih trojica zajedno savršeno funkcionišu. I poput tog ostvarenja, "Čovek na Mesecu" je izvrsno napisan i osmišljen biografski film, iskazan u neuobičajenoj formi. Ne radi se, naime, o klasičnoj priči o usponu i padu jedne osobe, nego je akcenat uperen na uvrnutu kontroverznu Kaufmanovu ličnost, njegove odnose sa saradnicima i publikom, i posebno - na okruženje u kome je delao. Endijevo specifično shvatanje humora i šašavo ponašanje na sceni su u potpunosti bili van svog vremena. Tačnije rečeno, van bilo kog vremena, jer su mu s jedne strane ideje bile apsolutno genijalne i brilijantne (naročito umeće da "skače" iz lika u lik), a s druge su bile neprihvatljive i neshvatljive (i tada, i dan-danas), s obzirom da su njegove nastupe obeležavali i nastupi ludila, besmisleni infantilni štosovi i kojekakve nebuloze, shvatljive samo njemu i nikom drugom. Čitava Kaufmanova karijera je zato išla u smeru toplo-hladno, pošto je radio protiv okrutnog sistema šoubiznisa, ali i (ne)svesno kontra samog sebe.
       Scenaristi su vešto dočarali čudnu Kaufmanovu prirodu, ocrtavši je nizom fantastično komičnih scena, izvanredno duhovitim dijalogom, i skladno razrađenim odnosima među junacima.
       Formanov prepoznatljivi poetički rediteljski stil je na osnovu odličnog scenarija nadogradio priču, stvorivši lepršavu, pitku i melanholičnu komediju protkanu sentimentalnim dramskim elementima. Vodio je film bez greške, u konstantno narastajućem ritmu, skidajući deo po deo vela sa zagonetne ličnosti glavnog junaka, oslikavši jednu izuzetnu, do krajnosti neobičnu figuru sa zabavljačke scene. Buntovni istraživački evropski (i slovenski) Formanov duh, njegova shvatanja i izvanredne realizatorske sposobnosti čine udarnu pesnicu ovog filma, dajući mu pečat svežine i težine izraza i ideja, uz sjajno odabranog DŽima Kerija u glavnoj ulozi. Forman je zauzdao Kerijev lakrdijski način glume, svrstavši ga u srazmeran okvir, i ovaj je uistinu idealan kao Endi Kaufman, i ne treba vam aspirin da biste ga svarili.