Naš sanskrtolog Branislava Božinović izdala je prvu svesku "Rečnika srodnih sanskrtskih i srpskih reči" s ciljem da dokaže da se od indoevropskih jezika engleski najviše udaljio od sanskrtskih korena a da je srpski jezik ostao najbliži

      Požarevac je imao Milenu Pavlović-Barili, a Vražogrnce kod Zaječara ima dr Branislavu Božinović, ali još ne znaju šta imaju.
       A dr Branislava Božinović (71) rođena je u Slatini kod Bora. Otac Svetislav bio je profesor prvo u zaječarskoj gimnaziji, a posle gde sve nije; od Rijeke do Kavadaraca u Makedoniji. On je ćerki prvi i usadio ljubav prema sanskrtu. Godine 1946. godine ona dolazi u Beograd kao "đak generacije" i počinje da sluša novinarske lekcije Milovana Đilasa, prvog apostola Titove revolucije i žurnalistike. Ali, otac Svetislav je savetuje:"Sinko, nisi ti za taj posao, mnogo si lajava, uhapsiće te za šest meseci." Tako otac ubedi Branislavu da ide na - mašinstvo!? Ali, da bi se upisala na Mašinski fakultet, mora prvo na radnu akciju, da se dokaže da li je odana obnovi i izgradnji zemlje. Kroz Mašinski, Branislava,bistro dete, jednostavno, se "prošetala". Diplomirala za - avio-inženjera!
       Trebalo je i da ostane na fakultetu, da bude asistent na Katedri za aerodinamiku. Nego, Tito tada nije baš nešto bio zainteresovan da pravi avione, te je obnova zemlje spustila Branislavu Božinović sa aeroplanskih visina i bacila - u Priboj na Limu. U FAP. Tako, Branislava tri godine radi na prototipima terenskih i vojnih vozila. Ali, i tu daje rezultate te se još 1967. godine za Branislavu zainteresuju iz "Mercedes-Benc" koncerna. Nude joj da bude predstavnik "Mercedesa" u Moskvi. Ali, Branislava neće da služi kapitalizam. Vraća se u Beograd i magistrira na kibernetici, a onda i doktorira na temu: "Racionalizacija potrošnje energije u saobraćaju". Ubede je da pređe na beogradski Saobraćajni institut, pređe Branislava u Institut i tu se - penzioniše.
       E,sad, gde je tu priča o sanskrtu?
       Još dok je u Priboju radila na novim prototipima terenskih vozila, Branislava Božinović počela je da iščitava Čedomila Veljačića, onog koji je, pre tri godine, i umro kao budistički monah.
       - Bila sam fascinirana Veljačićevom filozofskom analizom Zapada i njegove civilizacije koja nije imala odgovore na nadolazeće probleme takozvane hrišćanske civilizacije. I shvatila sam da je istina na Istoku. Prvi put sam otišla u Indiju 1974. godine. Otišla sam kao turista, preko agencije "Putnik". I odmah sam shvatila da je to moja zemlja, moj zavičaj i posle mi više nije bio potreban nikakav vodič jer sam se tamo snalazila kao da sam u ovim mojim Vražogrncima. Šalim se. Da biste shvatili indijsku kulturu, običaje, jezik, potrebno vam je deset, petnaest godina da živite tamo.
      
       Počeli ste izučavanje sanskrta na Univerzitetu u Benaresu, a završili ste kod našeg najvećeg živog sanskrtologa Radmila Stojanovića u Beogradu. Kako je učiti sanskrt?
       - A šta da vam kažem o sanskrtu? Tri godine potrebno vam je samo da naučite zamenice, a dvadeset godina vam treba da počnete da ga sričete, govorite. Sanskrt ima vrlo složenu gramatiku, čiste vokale i veliku transparentnost. Predloga gotovo da nema i svaka reč u rečenici, bez obzira na broj reči u njoj, može da zauzme mesto svake druge reči bez ikakvih posledica po smisao iskaza. Sanskrt je mrtav jezik jer njime više ne govori nijedan narod u Indiji. Međutim, on je živ i njime se i usmeno i pismeno služi duhovna elita Indije. Koliko znam, namera je da se sanskrt uvede u redovne školske programe u Indiji. Zatim, u Indiji je, nedavno, završeno prevođenje vokabulara svih naučnih disciplina na sanskrt. Indija, dakle, zna gde su joj koreni i, evo, vraća im se.
      
       A mi, zapadnjaci, znamo li gde su nam koreni? Da li ćemo se vraćati sanskrtu?
       - Kad bi se iz modernih evropskih jezika, pogotovu iz vokabulara religije, filozofije i nauke izbacile sve grčke i latinske reči od kojih se brojne mogu naći u sanskrtskom rečniku, u ovim uglednim duhovnim oblastima, ponosu zapadne civilizacije, nastupilo bi - mucanje! Po oceni malobrojnih kompetentnih stručnjaka koji znaju klasične jezike, sanskrt i savremene jezike sa evroarijskog stabla, uključujući srpski, najdalje se od sanskrta, koji služi kao etalon jer je prajezik nepoznat, udaljio engleski, a najbliži njemu ostao je srpski jezik. Gramatika engleskog jezika gotovo da više ne postoji, predlozima i redom reči u rečenici obezbeđuje se očuvanje smisla, vokali su mahom pomućeni, ogroman broj reči je jednosložan sa jednim takvim i njemu sličnih teško raspoznatljivim vokalom, pa je ovo jedini jezik za koji se moraju organizovati kursevi namenjeni strancima radi savladavanja teškoća u razumevanju govornog jezika. Za razliku od sanskrta i srpskog jezika kod kojih važi načelo: piši kao što govoriš, i, obratno, u engleskom ono niti važi, niti može da važi. Kada se staroengleski uporedi sa modernim jezikom, vidi se da tzv. indeks sintetičnosti ovog jezika opada od 2,12 na 1,68. A to ukazuje na porast analitičnosti na račun sintetičnosti pa nije nikakvo čudo što raste smisao za detalj i opada smisao za velike sinteze. Atom je rascepljen i proniklo se, donekle, u genetsku spiralu čoveka, dok filozofska misao skončava na odru anglosaskog pragmatizma, logičkog pozitivizma ili nečeg trećeg, što još nema ime ali je, izvesno, nedostojno da bi se moglo nazvati filozofijom. Uostalom, nije li nam nedvosmisleno saopšteno i NATO agresijom na našu zemlju da će pobeda mondijalizma biti poslednji istorijski događaj i da u njemu nema mesta za filozofiju.
      
       Većina srpskih reči, vezanih za religiju, kao što su crkva, kandilo, oltar, post, bog, višnji i mnoge druge su sanskrtskog porekla, baš kao i svilen jelek, anterija, opanak, kabadahija, divan...
       - Da, sve te reči su sanskrtskog porekla mada ih Vuk Karaxić krsti turcizmima. I, uslovno, oni su turcizmi. Ali, zna se da su turska plemena, gotovo tri veka pre Kosovske bitke, upala u Indiju gde su se susrela sa civilizacijom na vrhuncu. Tako su Turci obogatili jezik pozajmicama iz sanskrta i od njega nastalih živih jezika.
      
       Ne plašite li se da će vaša istraživanja o srodnosti srpskog i sanskrta biti kvalifikovana kao još jedan pokušaj da se Srbi prikažu kao narod najstariji?
       - U svakoj egzistencijalnoj krizi, pogotovo u ovakvoj u kakvoj se našao srpski narod, budi se interesovanje za istorijske korene radi podrške identitetu nacionalnog bića. Kod nas Srba današnje vraćanje korenima vrši se na dva, po mom mišljenju, neprikladna načina. Prvim načinom prebira se po adventivnim korenima, po onima koji su izbili pošto je srpski narod preveden u hrišćanstvo i dobio azbuku, ušavši time u istoriju; dublje od toga njegovo stablo se kalemi na vizantijski i čak semitski koren. Drugi neprikladan način u traganju za korenima je neoprostivo romantičan i svodi se na prepoznavanje fonetskih sličnosti između imena nekih geografskih lokaliteta, pošavši od Ganga naovamo, sa srpskim rečima, izvodeći iz ovoga proizvoljne zaključke o starosti i kretanju Srba.
      
       A koji su,onda, vaš način i put?
       - Srpstvo ima srpski jezik, a ako je biće jezik, kako to pesnici i lingvisti kažu, i ako je on najbliži rođak sanskrtu, onda se dubina srpskog jezika mora meriti - jezikom. Samo sanskrt može biti etalon, a Rg veda cilj traganja za najdubljim srpskim korenima. Moja istraživanja pokazuju da se srodnost dva jezika očituje na tom, najdubljem sloju.
       Eto, tako je govorila Branislava Božinović iz Vražogrnaca kod Zaječara. Tako govori i priprema drugu svesku "Rečnika srodnih sanskrtskih i srpskih reči" (izdavač "Pešić i sinovi") koja treba da ima,"bar, petsto, šeststo stranica".
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ