Scenografije Marka Degelera, umetnika koji je ovih dana boravio u Beogradu u okviru BELEF-a, potpuno menjaju predstavu o sceni

      Švajcarac poreklom, sa stalnim boravištem u Berlinu, Mark Degeler je pravi tip savremenog evropskog umetnika koji granice umetničkih disciplina ne priznaje kao ni granice raznih zemalja u kojima je boravio. Kao mlad u ulozi asistenta kretao se na velikim evropskim pozornicama, Nemačke opere ili Burgteatra u Beču, na primer. Među nagradama koje je već na početku karijere osvojio je i značajno priznanje koje nosi ime jednog od pionira u spajanju vizuelne i pozorišne umetnosti Oskara Šlemera.
      
       Vaš dvadesetogodišnji rad u pozorištu uglavnom se vezuje za opere. Šta je to što umetnika modernog senzibiliteta privlači u klasičnim operama?
       - Opera me inspiriše jer je ona sama emocija, bez intelektualnog, saznajnog momenta. U operi, naravno, ima i drugih slojeva, ali uvek su u centru ljudski odnosi. Skoro sva libreta u klasičnim operama su ljubavne priče. U muzici sam slobodniji i moj rad može da bude ličniji nego u govornom pozorištu (igranim komadima) u kome je pažnja usmerena na vreme, na karaktere. U savremenoj muzici, međutim, nema više velikih ljubavnih tema. Za mene je izazov govoriti o ljubavi u vremenu u kome se ljubav samo konzumira.
      
       Prošle godine predstavljali ste Švajcarsku na 9. internacionalnom kvadrijenalu scenografije i pozorišne arhitekture, najvažnijoj svetskoj izložbi te vrste. Vaš rad "Everdžboddž screams - for love" je neka vrsta sinteze glavnih problema kojima se bavite u svom radu.
       - Na prezentaciji u Pragu uzeo sam temu iz opere. Izabrao sam da predstavim razne slojeve ljubavi u umetnosti i operi. Ideja je bila da kontrast uzvišene ljubavi i smrti u operi predstavim u zatvorenom prostoru, jer posetioci tako aktivno učestvuju. Konstruisao sam virtuelnu scenografiju u formi obrnute isečene piramide na kojoj su delovi stilizovanog srca, a unutra sam postavio modele. Razna svetla koja presecaju tamu treba da dočaraju dramatiku opere. Pokušao sam da predstavim tenzije između protagonista, s tim što sam u prvi plan istakao ženske modele, jer ženski likovi u operama imaju poseban dramski naboj - u devedest odsto opera umiru od ljubavi, dok muškarci umiru u bitki ili dvoboju. Naslov aludira na vrisak kao esencijalni deo ljubavi, i povezanost ljubavi i smrti.
      
       Na BELEF-u ste govorili o upotrebi novih tehnologija u pozorištu. Kakva su vaša iskustva u tome?
       - Eksperimentisao sam sa različitim osvetljenjem, jer sa svetlom imate ogromne mogućnosti na sceni - svetlo može biti i junak. Da bih postigao preciznost, koristio sam senzore; glumac tako može sam da manipuliše sa svetlom na sceni - kada stane na određeno mesto, senzori reaguju i on je osvetljen. Koristio sam i senzore za zvuk - svetlo reaguje na glas glumca. U modernom komadu "Nostalgija", sa temom sna, koristio sam dvadesetak ekrana sa video-snimcima da bih dočarao virtuelnu ženu nasuprot živim likovima. Rizik u radu sa tehnikom je što može da bude toliko tehničkih problema da problemi sa glumcima padaju u drugi plan. Zatim, kompleksni tehnički sistemi iziskuju mnogo novca, a postoji i rizik da neće raditi.
      
       U kom smislu se nove tehnologije mogu koristiti u komadu iz 18. veka, na primer?
       - Mi, u stvari, i ne znamo kako je 18. vek izgledao. Moj zadatak nije da reprodukujem jedno vreme; priča nije mesto i vreme, već nešto večno. Pitanje na koje se ja koncentrišem je šta je problem između protagonista, a ne kako da predstavim vreme u kome se radnja odvija. Nisam zainteresovan da prikažem nešto istorijski, već da u komadu pronađem novu realnost, iako u mojim delima stalno postoji dijalog sa istorijom umetnosti.
       Kada radim na nekom komadu iz 50-ih, na primer, ili iz nekog drugog vremena, trudim se da ga prevedem u današnji kontekst. Lakše je razumeti karakter iz Šekspira, na primer, ako ga predstavim u našem vremenu, jer su nam ti ljudi poznati. U "Antigoni" sam napravio maske koje su inspirisane modelima iz našeg vremena, od eskimskih maski, do Barbi lutke, od portreta pesnika, do fotografija političara - njihova uloga je, kao i uvek, da definišu lik.
      
       Vaše scenske projekte opisali su kao "raskošnu nemaštinu". U umetničkom smislu to se odnosi na minimalistički pristup, bez suvišnih detalja, uz korišćenje znakova i simbola. Mnogo toga ostavljate sakriveno, naslućeno?
       - Moja pozornica je veoma jednostavna. Dovoljna je stolica ili linija da se stvori iluzija prostora na sceni, da se on otvori ili zatvori. Pozornicu mogu da napravim i samo od kišobrana, na primer, ali svaki kišobran može u isto vreme da bude i jedna individua, ili porodica. Za mene je kišobran i nešto što spaja ljude; to je, recimo, prostor za dve osobe da budu zajedno.
       Kola ili bicikl, velike cipele, mogu isto tako da imaju višestruko značenje. Zbog toga ne volim realističko pozorište jer je ograničeno na ono što smo isuviše navikli da vidimo.
      
       ANA OTAŠEVIĆ