Izbori predstavljaju glasanje za to da li ćemo nastaviti da živimo pod sankcijama ili ćemo promeniti situaciju. Problem je što ova jednostavna istina ne može da se probije do glasača, tako da značajan deo njih nije svestan o čemu se radi

      Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i predsednik Upravnog odbora G-17 Plus, nevladine organizacije za pomoć građanima koja okuplja eksperte iz svih oblasti dr Miroljub Labus godinama je angažovan na jugoslovenskoj političkoj sceni. Bio je potpredsednik Demokratske stranke. Dosledni je kritičar načina na koji aktuelna vlast vodi ekonomsku politiku zemlje.
      
       Koje su osnove programa koji bi G-17 i G-17 Plus ponudile Demokratskoj opoziciji Srbije u slučaju pobede na predstojećim izborima?
       - Mi ne bismo ponudili ništa novo što već ne stoji u "Programu Demokratske opozicije Srbije za demokratsku Srbiju". Kao što znate, G-17 Plus je ekspertska mreža koja traži od javnosti političku podršku za radikalne ekonomske reforme. Kada smo radili na predlogu da Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope održi donatorsku konferenciju za rekonstrukciju Srbije u postmiloševićevskom periodu dobili smo neophodnu političku podršku od čelnih ljudi opozicije. Tačnije rečeno, od svih izuzev od lidera SPO-a. I predlog i politička podrška su bili veoma dobro prihvaćeni u Paktu za stabilnost. U međuvremenu su raspisani izbori i formiran je DOS. Posle toga ništa nije bilo prirodnije nego da ideje o rekonstrukciji post-Miloševićeve Srbije pretočimo u zajednički program za preporod zemlje.
      
       Koje su tri osnovne ideje iz ovog programa?
       - Program se zasniva na pomoći za stabilizaciju budžeta, rekonstrukciji infrastrukture i stvaranju klime za strane investicije. Zatvaranje budžetskog deficita je nužno da bi nova reformska vlada mogla na miru da postavi osnove novog privrednog sistema u prvoj godini svoga rada. Ulaganje u infrastrukturu je bio inteligentan način da se traži naplata ratne štete, a da to bude u interesu Evrope; investicije su neophodne za otvaranje novih radnih mesta i porast produktivnosti rada. Sve to dovodi do otvaranja zemlje prema svetu i njenog brzog uključivanja u evropske integracione procese.
      
       Vi smatrate da predsednik Slobodan Milošević ima razloga za brigu jer se biračko telo već opredelilo za Vojislava Koštunicu. Vlast u svojoj ekonomskoj kampanji upravo insistira na ekonomskim temama, obnovi, izgradnji 10 000 stanova... dok opozicija, čini se, za ekonomske teme nije naročito zainteresovana?
       - Tačno je da sam rekao da predsednik Slobodan Milošević ima razloga da bude zabrinut jer situacija nije povoljna za njega. Onaj deo biračkog tela koji se već opredelio za koga će da glasa većim delom podržava Vojislava Koštunicu. Štaviše, njegov trend popularnosti naglo raste. G-17 Plus ima verodostojne informacije o tome. Naravno, nisu se još svi opredelili i svrha kampanje jeste da se utiče na neopredeljeni deo glasača. Tu Vojislav Koštunica ponovo bolje stoji. Svaki novi glasač radije glasa protiv sadašnjeg predsednika nego što se odlučuje da ga podrži. Jednostavno rečeno, ljudi žele promene, a Vojislav Koštunica to savršeno personifikuje.
       Što se tiče prisutnosti ekonomskih tema u kampanji opozicije - tu postoji podela rada. Mi iz G-17 Plus smo preuzeli posao da o tome neprekidno govorimo i imamo kampanju za podršku radikalnim ekonomskim reformama. Da vas podsetim na deljenje Programa Demokratske opozicije Srbije i "Bele knjige" G-17 Plus u Beogradu, na mitinge u Užicu, Kragujevcu, Gornjem Milanovcu, Kruševcu, Kraljevu i Čačku, na naša brojna gostovanja na lokalnim radio i TV stanicama. Postoji mala zanimljivost koja dobro ilustruje kako je prihvaćena naša kampanja. Na našim mitinzima podeli se između pet i deset hiljada kopija "Bele knjige" i Programa. U Beogradu je podeljeno 25 000 kopija. Kada se miting završi, nema nijednog bačenog ili pocepanog papira na ulici. Birači ozbiljno shvataju naše poruke. To su ujedno i poruke Demokratske opozicije Srbije biračima šta i kako treba promeniti u privredi.
       Ako papire ostavimo po strani, naše zajedničke akcije sa lokalnim vlastima u okviru programa "Energija za demokratiju", "Asfalt za demokratiju", "Škole za demokratiju", stipendije najboljim studentima pokazuju da smo spremni i sposobni da sarađujemo sa Evropom u interesu građana Srbije, čak i uz sve prepreke koje nam režim postavlja. Kada pobeda Demokratske opozicije Srbije ukloni te prepreke, naša saradnja sa Evropom biće dramatično povećana.
      
       Prema istraživanjima javnog mnjenja, nacionalna karta je potrošena, pa narod više neće glasati "srcem" nego novčanikom. Da li je, po vašem mišljenju, to tačno i zašto je, možda, sada došlo do promene, kada je i proteklih godina bilo dosta povoda za glasanje džepom a režim je najubedljiviju pobedu odneo baš u vreme najžešće hiperinflacije.
       - Raspoloženje običnih ljudi se menja. Sve je manje slepog nacionalizma, a sve je više normalnog patriotizma. U tom smislu ekonomske teme dobijaju na važnosti, ali ni ovog puta neće se glasati jedino prema "novčaniku". LJudi su jednostavno zabrinuti i za svoju sudbinu i za sudbinu zemlje. Ono što ja vidim kao preovladavajuće raspoloženje jeste želja za promenom. Većini birača je savršeno jasno da ovako više ne može i da mora nešto da se promeni. U zavisnosti od imovnog stanja, naravno, postoji jača ili slabija želja za promenama. Međutim, čak i oni koji izjavljuju da dobro žive kažu da mora doći do promena.
      
       Još od 1992.godine isključeni smo (mada ne i formalno) iz svih najvažnijih finansijskih organizacija - MMF-a, Svetske banke, gomilaju nam se dugovi koje ne plaćamo Pariskom i Londonskom klubu. Ekonomisti tvrde da oni sada premašuju celokupan društveni proizvod zemlje. Na koji će se način ti dugovi vraćati i da li režimu zapravo odgovara da naša zemlja bude isključena iz svih ovih organizacija da bi se kratkoročno, ovi dugovi odlagali?
       - Nikome ne odgovara da naša zemlja bude isključena iz međunarodnih finansijskih organizacija, pa ni režimu. Problem je u tome što režim nema načina da reši ovo pitanje. Pretpostavljam da se sećate da je bilo pokušaja da se napravi sporazum sa Londonskim klubom poverilaca, ali da je to propalo. I dobro je što je taj pokušaj propao, jer su uslovi reprogramiranja dugova koje je dogovorio Jovan Zebić bili veoma nepovoljni za nas. Kasnije je uvođenje sankcija prekinulo svake dalje pregovore i prikrilo je jednostavnu istinu da ova vlada nije sposobna da obezbedi povoljan tretman zemlje.
       U međuvremenu dugovi rastu i nastaviće da rastu sve dok se ne formira jedna normalna vlada. Godišnje se naš dug poveća za iznos koji je veći od celokupne mase novca u opticaju u zemlji. Problem, naravno, nije nerešiv. Procedura zahteva prvo povratak zemlje u MMF, zatim sporazum sa ovom institucijom o reprogramiranju dugova, potom se sličan sporazum mora postići sa Svetskom bankom i na kraju sa Pariskim klubom poverilaca. I u slučaju da nam svi budu veoma naklonjeni, ova procedura traži vreme koje, nažalost, mi nemamo. Zato smo se obratili Paktu za stabilnost da se unapred nađe neko rešenje za premošćavanje finansijskih teškoća pre nego što uobičajena procedura reprogramiranja dugova počne da daje rezultate. To je specifičnost naše situacije i ja mislim da smo u tom pogledu već naišli na razumevanje u Paktu za stabilnost jugoistočne Evrope.
      
       Mogu li se i pod kojim uslovima, u slučaju promene vlasti, očekivati novi krediti ili bi i nova vlast bila prinuđena da se bar u početku "oslanja na sopstvene snage"?
       - Situacija u svetu je danas potpuno drugačija u odnosu na sedamdesete godine kada smo se masovno zaduživali u inostranstvu. Krediti više nisu dominantan oblik ulaganja stranog kapitala, nego su to sada direktne investicije. Strani investitori ili osnuju svoje preduzeće ili ulože svoj novac u kupovinu akcija nekog postojećeg domaćeg preduzeća. U oba slučaja zadržavaju vlasničku kontrolu nad svojim kapitalom, ali i obezbeđuju trenutni prenos najmodernije tehnologije i znanja. Niko nikome više ne daje kredite i pušta ga da upravlja tim parama kako hoće. To znači da naša privreda mora da se pripremi na situaciju u kojoj će strane direktne investicije biti osnovni oblik ulaganja kapitala. Mislim da privrednici neće imati problema s time, jer smo prošli fazu zajedničkih ulaganja sa stranim partnerima i ona je pokazala dobre rezultate. Političari bi mogli da budu protiv toga jer više neće moći da kontrolišu preduzeća i kako se troši strani novac. To, međutim, i jeste suština reforme da političari - bez obzira na partijsku pripadnost - ne kontrolišu privredu.
       Što se tiče "oslanjanja na sopstvene snage" dovoljno je da kažem da ako se obnova zemlje nastavi onako kako je išla za proteklih godinu dana, potrebno nam je još 18 godina da se obnovi porušeno i oštećeno. To je surova činjenica. Mi, jednostavno, nemamo para ni da obnovimo zemlju u pristojnom roku, a kamoli da investiramo u nova radna mesta. Ako pravilno shvatimo ovu činjenicu, nema razloga za očaj. Mnoge zemlje u svetu se razvijaju na bazi stranog kapitala, pa im ništa ne fali. Uzmite primer Mađarske ili Poljske. Mađari su imali oko 2 000 dolara stranih investicija po stanovniku svake godine za poslednjih deset godina, dok je u Poljskoj to bilo nešto ispod hiljadu dolara (s tim da ova zemlja ima skoro pet puta više stanovnika od Mađarske). Naša specifičnost je da bi značajan deo stranih direktnih investicija došao od naših zemljaka koji žive i rade u inostranstvu. Time se ne bi samo učvrstile veze između matice i dijaspore, nego bi razvoj zemlje bio značajno ubrzan.
      
       Vlast se uporno hvali visokim stopama privrednog rasta u odnosu na isti period prošle godine, kada je baza, zbog bombardovanja, bila izuzetno niska. Kolika je realna stopa rasta i preti li opasnost od opadajućeg trenda, kad se zna da je u poslednjih deset godina opao i društveni proizvod, industrijska proizvodnja takođe, a plate su se svele ispod 80 maraka u proseku mesečno?
       - Dve izjave su posebno zanimljive. Prva, da smo mi "najevropskija zemlja" i druga da imamo "najviše stope rasta u Evropi". Da je to tačno, mi ne bismo mogli da se odbranimo od Francuza, Nemaca, Italijana... Svi oni bi tražili da na svaki način dođu i da žive u našoj zemlji. Umesto toga, imamo samo navalu Kineza koji čekaju pogodan trenutak da se ilegalno prebace u Evropu.
       Što se tiče kretanja realnih stopa rasta, stvari stoje ovako. Naša privreda je ušla u dugoročni trend opadanja aktivnosti na početku 1998. godine. Na tom trendu se i danas nalazi. Interesantno je da su se vrhovi kratkoročnog i dugoročnog trenda poklopili na kraju 1997. godine (nakon velike finansijske injekcije od milijardu dolara od prodaje Telekoma). Posle toga, kratkoročni trend naglo opada i dostiže apsolutni minimum mesec dana posle prestanka bombardovanja prošle godine. Od tada do danas postoji oporavak, ali poslednjih nekoliko meseci daju razloge za zabrinutost. Vrlo je verovatno da će se kratkoročni oporavak zaustaviti i poklopiti sa dugoročnim trendom opadanja aktivnosti. To ne bi trebalo da nas iznenadi. Za privredni razvoj potrebne su investicije i nova tehnologija. Bez toga nema osvajanja novih tržišta. U uslovima sankcija, dezinvesticija i zastarele tehnologije teško je govoriti o privrednom rastu.
      
       Da li je pojačana primarna emisija, koja je izazvala skok kursa i cena, pouzdan znak da režim nema novca da iz realnih izvora kupi naklonost biračkog tela ili za dramatično povećanje novčane mase postoje drugi razlozi?
       - Ne postoje drugi razlozi. Prilikom svih izbora režim je koristio emisiju novca za kupovinu glasova. Kada pogledate seriju mesečnih stopa rasta novčane mase, tačno možete da odredite kada su bili izbori. U julu je novčana masa porasla za preko 15 odsto. U avgustu je novčana masa privremeno stabilizovana, ali će sasvim sigurno do novog monetarnog udara doći krajem ovog meseca.
       Međutim, mogućnosti za manipulaciju emisijom novca su sve manje. Iskustvo sa hiperinflacijom je sveže i više niko ne veruje da može neograničeno da se emituje novac. Čak i sa poslednjim povećanjima, vrednost novčane mase ne prelazi jednu milijardu maraka, obračunato po tržišnom kursu. To znači da je naša privreda duboko podmonetizovana. U 1997. godini postojala je novčana masa u protivvrednosti od preko dve i po milijarde maraka. Realno, privredi treba mnogo više novca nego što ga sada ima. Ipak, svaki pokušaj da se poveća dinarska novčana masa nailazi na nepoverenje i na bekstvo novca u devize.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ