Kampanja Vojislava Koštunice obeležena je neobjašnjivom provalom emocija običnih ljudi, koje ne govore o velikom uzletu demokratske opozicije već o egzistencijalnom padu ljudi koji u nju veruju

      Prstima požutelim od jakog i lošeg duvana Živan Stanojević iz Jadra kod Loznice doteruje kosu i skida šešir kada do mikrofona dolazi čovek "koji ga neće razočarati". Nekoliko sekundi kasnije, stoji vojnički mirno i s prekorom gleda nedovoljno pažljive slušaoce jedine srpske himne. Dok sluša govor opozicionog predsedničkog kandidata, 67-godišnji seljak počinje autentični politički traktat u kome ističe da su mu "dojadili i prejadili" ratovi, poplave, suše i neljudi. "Nisam ja mnogo učen, al' nekako osećam, nešto mi govori da je baš dobar čovek. I pravo da vi kažem, što ga više slušam i što ga više napadaju ovi antihristi, sve mi je miliji." Zatim je uzviknuo "živeo naš predsednik" i, zadovoljan reagovanjem mase, stavio šešir na glavu. "Vala je gotov", kao da poručuje sam sebi.
       Neki istorijski komedijant pobrinuo se da kampanja predsedničkog kandidata Demokratske opozicije Srbije Vojislava Koštunice verovatno podseća na kampanju koju je nekada davno, u Kraljevini Jugoslaviji, vodio njegov deda Živojin Aranđelović, trudeći se da približi birače iz braničevskog kraja programu tadašnje Demokratske stranke. Odluka opozicionih lidera da ne izigravaju gutače vatre u cirkusu državne televizije izaziva pozitivne vibracije u narodu, koji je nekada davno ugledni srpski političar nazvao narodom "sevapa i inata". "Nemojte na RTS, što vas manje ima, ljudi vas sve više poštuju", poručivali su Koštunici nepredviđeni savetnici i politički stratezi iz Valjeva i Šapca.
      
       Pešačka opozicija
       Sve se, izgleda, vratilo u vreme kada su kandidati cepali opanke po Srbiji, seljaci pažljivo i lukavo odmeravali njihove ambicije, a komunisti imali vremena da prevode Marksov "Kapital". "Izabrali smo neuobičajenu vrstu kampanje, koja je zasnovana na direktnoj komunikaciji sa ljudima umesto organizovanja velikih mitinga. LJudima se, dakle, ne govori, već ljudi govore nama. Reakcije tih ljudi su potresne i autentično emotivne, a meni, kao predsedničkom kandidatu, od prvog dana kampanje ponavljaju da će se krajem septembra dogoditi nešto što bi mogli opisati kao početak promena i prvu etapu na putu ka normalnom životu ili će se produžiti proces propadanja države i naroda. Sve se, u stvari, zasniva na vrlo jednostavnim pitanjima kako danas živimo i kako ćemo sutra živeti", objašnjava Koštunica u razgovoru za NIN.
       Posle desetogodišnje grube iluzije o višestranačkom sistemu, u kome su se sve nerežimske stranke tretirale kao benigni tumor, ove jeseni opozicija prvi put kreće u kampanju u kojoj nema spotova na državnoj televiziji, žestokog ozvučenja, autobusa kojim se dovoze simpatizeri iz okolnih mesta i mesijanskih obraćanja velikih lidera opozicionom narodu sa kranova, velikih bina ili trećeg sprata obližnje zgrade. Sve je drugačije. Drugačiji su govori, drugačija publika. Sva je prilika da je i Vojislav Koštunica drugačiji Miloševićev protivnik od Milana Panića i Vuka Draškovića.
       "Mnogo mi se sviđa što ništa nije obećao. On je, bre, bog za ove bilmeze koji su danju vodili bitku protiv Slobe, a noću mu se uvlačili, da izvinite, tamo gde sunce na zalazi. Mogao bi decu da mu ostavim na čuvanje, toliko mi uliva poverenje. Ne mogu ništa da mu prikače, nemaju gde da ga napadnu" kaže Zdravko Milentijević, sredovečni prodavac koji je poslednji put primio platu negde na Dan pobede, kada je odbranjen Požarevac od svetskog i domaćeg fašizma. Prvo je verovao svim opozicionarima, zatim ih je sve prezirao i svečano na porodičnoj slavi saopštio da više nikada neće na izbore. Sada je, kako kaže, došao da dočeka budućeg predsednika.
      
      
       Glasne žice
       Od svih informativnih sredstava srpski opozicionari na kraju ovog veka najviše koriste glasne žice. Tako je raspevanim spotovima crveno-crne koalicije sa brzim prugama i usporenim političarima, suprotstavljeno obično usmeno predanje o čoveku koji nema obezbeđenje, crvenu knjižicu na dnu ormara, devizne račune na Zapadu, vilu na Dedinju, a nije se ni sastajao iz večeri rane sa Slobom.
       "Neka ljudi izaberu između Mišića i Izolde Barudžije, pa će sami osetiti da li su dobro birali", ocenjuje sudija iz Šapca, koji zbog požarevačkog slučaja, želi da ostane anoniman. LJudi koji nisu čuli za događanja na Pravnom fakultetu pre četvrt veka, sudbinu profesora Đurića i knjige o stranačkom monizmu su, izgleda, čuli za narodna proročanstva, šumadijsko poreklo i veze između Živojina Mišića i njihovog kandidata. Odluka da se manje govori ljudima, a više slušaju njihovi problemi, kao i čitav niz novostvorenih narodnih predanja, probudili su u ljudima nešto što bi se u najnovijim izdanjima rečnika stranih reči moglo pronaći pod vera, nada ili još nepoznatim odrednicama.
       To se najbolje moglo videti kada je Koštunica po kiši došao na centralni valjevski trg i stao ispred spomenika pomenutog gospodina Mišića. "Kako da ne zaplačem, ne možemo više da živimo. Dušu nam uzeše. Ja sam stvarno da se odbrani zemlja, ali i da nas neko brani od njih. Pocrkaćemo ovako", govori isprekidano starica iz Valjeva, dok maramom briše suze. NJena sestričina, službenica Milena Đukić kaže da je na miting došla jer Voju strašno poštuje, ali nije očekivala da će se isplakati. "Nakupilo se u nama mnogo toga, to ćemo tek da shvatimo kada sve prođe", kaže i odmahuje glavom.
      
      
       Vojina harizma
       Domaći ratni i antiratni profiteri su složno ocenili da je Koštunica oličenje rigidnosti, monotonije i dosade, jer je u protekloj deceniji stalno ponavljao isto, sedeo u kabinetu i razmišljao, dok se Srbija suočavala sa velikim izazovima. Osobe koje su pokazivale nešto više sklonosti prema njemu, govorile su o odsustvu harizme, mrzovoljnosti ili nemaštovitosti. Onda se tužna priča o harizmi na srpski način završila u kumanovskom šatoru i obližnjoj kafani "Evropa", gde je Srbija sačuvala ugled UN, a Dečane i Pećku patrijaršiju poverila na čuvanje snagama NATO-a.
       Na kraju tugaljive priče o srpskoj opoziciji i njenim harizmatskim vođama ispostavilo se da je stručnjak ustavnog prava i kabinetski, mrzovoljni političar kadar da uzdrma radnike, seljake i poštenu inteligenciju diljem Srbije. NJegova putovanja po Srbiji su tako postala ozbiljan dokaz da na političkoj sceni Srbije vladaju neki čudni, nadnaravni zakoni, koji političke eksperte stavljaju u nemoguće pozicije. Lider DSS-a se, dakle, nije promenio u protekloj deceniji, ali se, izgleda, nešto ozbiljno promenilo u njegovom okruženju. Te promene verovatno manje govore o usponu opozicije i demokratije u Srbiji, a više o dubini nesreće u kojoj živi Srbija među šljivama.
       U Zaječaru je, tako, prišao čovek u beloj košulji, sa velikim flomasterom u ruci i insistirao da mu se potpiše na leđima. Ponašajući se kao fanovi rok zvezda, ljudi su strpljivo čekali da završi intervju kako bi uzeli autograme i da mu kažu na šta da obrati pažnju. Po istočnoj Srbiji su tražili da im se potpiše na ličnim kartama ("piši preko fotografije, nemam čega da se bojim"), lokalni trubači iz tradicionalnih uporišta levice odsvirali su mu himnu "Bože pravde", dok su građani Bora sa prozora, u znak pozdrava, lupali u šerpe. Gotovo 2 000 Zaječaraca okupilo se ispred hotela oko ponoći i tražilo da im se obrati Koštunica iako je to trebalo da uradi sutradan. Dvojica policajaca su ga pozdravila rečima "dobar dan, druže predsednički kandidatu", a momak na naplatnoj rampi je poručio da "predsednici ne plaćaju putarinu".
       Svi ti detalji mogu se opisati kao deo uobičajene izborne euforije među Srbima, kada i najtvrđi defetisti poveruju kako ima nade i počnu da razuzdano pričaju šta će da rade posle velike pobede. Ali provala emocija i potresan, zaštitnički način na koji ljudi "slušaju svog predsednika", nešto je sasvim neuhvatljivo za same opozicionare, novinare i velike analitičke umove. "On je naš čovek, pošten i skroman kao mi, samo je pametniji od nas", objašnjava taksista iz Valjeva zašto je došao da vidi Koštunicu, a na svaku odmerenu izjavu (biće nam teško... pobeda je samo prvi korak) reaguje neodmerenim oduševljenjem i uzvicima - "tako je, doktore, samo nemoj da nas lažeš".
       "Naravno da me ohrabruje kada vidim da se kod ogromnog broja ljudi probudila nada, ali i uviđam kolika je moja odgovornost. Bio sam svestan te odgovornosti i u trenutku kada sam prihvatio kandidaturu, ali sam tek sada, kada sam video te dirljive, potresne reakcije ljudi širom Srbije, shvatio razmere te odgovornosti. Ovi izbori nisu od sudbinske važnosti samo za građane, već i za čitavu generaciju političara koji suviše dugo pokušavaju da nešto promene u ovoj zemlji", ocenjuje Koštunica, prvi lider demokratske opozicije koji je uspeo da zađe u okamanjeno biračko telo socijalista i glave onih koji su saznali da vrhovni komandant nije ni nacionalista, ni socijalista, a ima ozbiljnih indicija da nije ni demokrata.
       Među onima koji su došli da čuju Vojislava Koštunicu ima ljudi koji nikada nisu bili na opozicionim mitinzima, ali se u međuvremenu, izgleda, u njima nešto prelomilo. "Onoga sam mnogo voleo, sa bratom sam se posvađao jer je rekao da nije neka cvećka, al' u poslednje dve, tri godine ne može da se živi. Sve opljačkaše, ljudi celo jutro čekaju da kupe jevtiniji lebac, a njegova deca prave diskoteke, televizije i svakojaka čuda", objašnjava penzionisani vozač iz Loznice, koji je još kao mladić greškom proveo dve godine na poznatom jadranskom ostrvu. Zatim opsuje, pa kad vidi da mu nije ništa lakše, opsuje još teže. Na plavom kondukterskom sakou je ponosno okačio bedževe sa matematičkim proračunom "1+1=2" i sat na kome kazaljke idu prema 12 sati.
       Radnik na prinudnom Zoran Topalović kaže da je glasao za radikale, jer je mislio da će se obračunati sa kriminalom i zaštititi srpstvo, ali su ga "gadno razočarali". "Odakle Šešelju da plaća silne spotove i plakate, kada niko pošten u Srbiji nema para ni da kupi novi auto? Čast izuzecima, ali Šešelj nije izuzetak. Čujem da su on i levica potrošili više od 140 miliona dinara samo na spotove, pa mi dođe da poludim što sam njih glasao. Sa tim parama bi rešili sve probleme u Mačvi."
       Susreti sa ljudima koji ga pokroviteljski savetuju kako da spreči izbornu krađu, poručuju da se čuva na putu, savetuju da nastupa jednostavnije ("vi, gospodine, pričate kao moji profesori, morate da se malo prilagodite", savetovao mu je student iz Valjeva) dodatno ukazuju da se dogodio suštinski preokret u biračkim glavama. Dok putuje po severozapadnoj Srbiji, predsednički kandidat DOS-a je monotono ponavljao da je svestan u kakvoj se poziciji nalazi sadašnji predsednik Jugoslavije, uviđajući da su svi politički mitinzi sa obe strane počeli da se okreću oko osnovne egzistencijalne kategorije - straha. "Znam ja da se oni plašu, ali se, bogami, i mi plašimo da oni ostanu još koju godinu. Ja bi im dala još novca, ako se neko od njih nije namirio, samo da nas puste malo da živimo", priča Ikonija Stanišić, koja pod stare dane živi od onoga što joj pošalju deca iz Beograda.
      
       Na ivici
       Dok razgovara sa seljacima u mestu Zavlaka, okupljenim na drumu ispred lokalne kafane, prosedi čovek sa grubim crtama lica sve vreme ćuti, sluša i plače. Kasnije, Koštunica kaže da mu se steglo grlo kada je video lice tog čoveka, ali shvata da bi svaka dodatna rečenica zvučala patetično bez obzira na to koliko bila istinita. "LJudi su očajni, nalaze se na nekoj ivici i bilo bi stvarno neukusno padati u nekakvu izbornu euforiju. Iz velikog broja ljudi, koji su decenijama potpuno obespravljeni i poniženi, jednostavno je izbio očaj, ogorčenje ali i vera u neku vrstu božje pravde, ma kako to ljudima zvučalo", dodaje.
       Verovatno je u Šapcu, Loznici, Valjevu bilo većih i bolje organizovanih opozicionih skupova, na kojima se lepše govorilo i publika bila lepše raspoložena, ali građani tih mesta kažu da se ovog septembra događa nešto sasvim nepoznato. "Prvi put da ljudi stvarno veruju da će on postati predsednik i da Slobina nije doveka", pričaju lokalni opozicionari u okviru svojih pet minuta slave. Na pitanje šta se događa u gradu, jedan od najdoslednijih tamanitelja piva i ostalog blagog alkohola u mačvanskom kraju odgovorio je da "dolazi onaj koji će da nam skine onog gore". Nije mislio na Boga.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      
      

Obezbeđenje U kratkim, površnim razgovorima sa Koštuničinim pristalicama, najčešće se ponosno pominje da njihov izabranik nema obezbeđenje. Svi, međutim, nekako osećaju da je vrh levičarske piramide spreman da se bori protiv svojih protivnika krajnje nesofisticiranim sredstvima, od kamiona sa peskom, do misterioznih nestanaka belih kombija. Zato su, umesto dobrodošlice, okupljeni građani poručivali da će ga oni štititi, da je sa njima bezbedan. U novinaru NIN-a, koji je putovao u istom automobilu sa njihovim predsednikom a pri tom nije baš ličio na profesora klavira, ljudi su videli netipičnog i loše obučenog telohranitelja."Čuvaj nam ga, sine, da mu ovi dušmani nešto ne urade", poručila je energična, vitalna starica potpisniku ovih redova dok je ulazio u kola. U Loznici je simpatični gorostas konspirativno saopštio da odavde oni preuzimaju obezbeđenje. "Znamo mi da Voja nema para da plati profesionalce, ali ga ovde čuva čitav grad."