|
Slavo Stojković: Olimpijska vatra (5)
Olimpijske igre u Helsinkiju 1952. godine "za ceo svet" bile su jedne od najuzornijih. "Odvijale su se u autentičnoj sportskoj atmosferi, organizacija je bila uzorna, sve što se izgradilo bilo je nenametljivo i veoma svrsishodno. Takmičari su u tom ambijentu lako mogli stvoriti najbolje međusobne odnose, onakve kakve je zamišljao Kuberten."
Emil Zatopek proglašen je junakom igara, utakmice naših fudbalera sa reprezentacijom SSSR-a "najvećim dometom", iako se već tada znalo da su epiteti više političkog nego sportskog značaja. Vaterpolisti su osvajanjem srebrne medalje stupili na svetski vrh (odakle ne silaze do danas) a najveći uspeh jugoslovenskog sporta - zlatnu olimpijsku medalju, osvojili su veslači "Gusara" iz Splita. Kao što je Ivan Gubijan, osvajač srebrne medalje na prethodnim Igrama u Londonu otputovao "prekobrojan" (kao "trinaesto prase") slično je u Helsinki krenuo veslački tim "Gusara" - po prvu zlatnu olimpijsku medalju za SFRJ, odnosno drugu Jugoslaviju.
Posle kvalifikacija na Bledu, četverac bez kormilara splitskog "Gusara" u sastavu Petar Šegvić, Mate Trojanović, Velimir Valenta i Duje Bonačić (za trenera Davora Jelasku nije bilo mesta!) otputovali su na Igre.
Sećanja Petra Šegvića:
"Bili smo puni dišpeta, i zbog trenera i zbog odnosa prema nama, bili smo puni snage, goreli smo od želje da se dokažemo, makar da smo vozili i u pozajmljenom čamcu "Mladosti"... Znali smo da nismo ekstra klase, ali nismo ni mačji kašalj. Imali smo sreću da su naša takmičenja bila prva tri dana na Olimpijadi, pa su nam tada rekli ko bude ušao u finale - ostaje u Helsinkiju do kraja. To je za nas bio novi stimulans, jedva smo čekali da trke počnu.
Kao četiri sirotana, bez trenera, sa samo nekoliko navijača, ušli smo u čamac čvrsto rešeni da što skuplje prodamo kožu. Tog dana vreme se pogoršalo, duvao je jak neugodan vetar i to u pramac, pa se nije moglo računati na neko bolje vreme. Odlučili smo se za dobru taktiku i to je posle bilo odlučujuće. Svaki od nas četvorice imao je zadatak da prati čamac jednog od protivnika i povremeno izveštava ostale o redosledu...
Na 100 metara pred ciljem imamo prednost od dve dužine čamca. Trka je rešena, jasno mi je, makar da nam puknu i dva vesla ostaćemo prvi. Prošli smo kroz cilj, ali za svaki slučaj odveslali još 30 metara, strahujući da neko nije pomakao cilj. Našoj radosti nije bilo kraja."
Nekoliko dana docnije, jedan od "četvorice zlatnih", Mate Trojanović, objavljuje pismo pod naslovom "Kako smo osvojili zlatnu medalju".
"U glavi mi je strahovito sevalo. Bio sam svestan da smo prvi pobednici Olimpijade, prvaci sveta. Ali, svi ti utisci bili su isuviše snažni i uživeti se u njih, shvatiti ih odmah, bilo je nemoguće, kao u polusnu došli smo pred tribinu i bili pozdravljeni klicanjem i pljeskanjem. Na zvuke olimpijske himne predate su nam medalje. Tada je došao najsvečaniji čas, na tribini je zavladala tišina - svira se jugoslovenska himna.
Osetio sam dve suze u očima. Nisam imao snage da ih zaustavim. Pratio sam pogledom našu zastavu dok se polako pela na najviši stub. Zatim počasni defile pred publikom, pljeskanje, čestitanje, cveće..."
Kako je pisca ovih redaka obavestio Ivo Jurišić, urednik "Slobodne Dalmacije", februara ove godine, od "četvorice veličanstvenih" živa su trojica. Petar Šegvić, inženjer brodogradnje, preminuo je pre desetak godina u Splitu, Mate Trojanović, biolog i veterinar, živi kao penzioner u Mariboru, Velimir Valenta, građevinski inženjer, takođe penzioner, živi u Švajcarskoj, a Duje Bonačić, profesor geografije i svojevremeno direktor Pomorske škole u Splitu, još je aktivan, vozi svoju jahtu i uživa u blagodetima mora kojemu je, jedini, do danas ostao veran.
Koliko su naši prvi zlatni momci dobili nagrada za svoj trijumf u Splitu? Stjepan Bobek, jedan od igrača fudbalskog olimpijskog tima, više puta je pričao piscu ovih redaka da su samo fudbaleri dobili od Tita po 500 dolara. Pošto su sportisti, bez obzira na bilo kakvu i koju pripadnost, uvek solidarni, odvojili su po 150 dolara za veslače i vaterpoliste, koji su, kako je rečeno, osvojili u Helsinkiju prvu u nizu olimpijskih medalja.
Ako su već veslači, kao i danas uostalom, bili "sirotinja", postavlja se pitanje kako su vaterpolisti, kojima su za olimpijsku medalju nagradu dali fudbaleri, živeli "u ono vreme". Poverenje poklanjamo jednom od naših najboljih golmana svih vremena, Zdravku - Ćiri Kovačiću, s kojim smo - i o tome - razgovarali pre dvadesetak godina, u njegovoj "Jugoliniji" na Rijeci.
- U ono posleratno vreme oskudice, za razliku od ostalih građana, hranili smo se dobro. Putovali smo, imali smo privilegije, nego šta!
Manje se zna, zato valja i na ovom mestu reći i napisati da je 1. maja 1984. godine, na poziv Internacionalnog kluba slavnih, Zdravko - Ćira Kovačić, otiskom svojih stopala i dlanova u cement, u sportskom muzeju plivača i vaterpolista u Floridi, ovekovečio sebe i jugoslovensko plivanje i vaterpolo. On je, koliko nam je poznato, prvi jugoslovenski sportista koji je za života doživeo takvu čast.
ČARI POLITIKE: Iako su fudbaleri srebrnu olimpijsku medalju osvojili još 1948. u Londonu, zatim u Melburnu 1956, bronzanu u Los Anđelesu 1984, zlatnu u Rimu 1960, najviše se pisalo o onoj srebrnoj iz Helsinkija 1952. godine. Pisali su novinari, istoričari, fudbaleri, političari - Jugoslavije, SSSR - a i Mađarske, ostalo je celo "brdo" ne samo novinskih isečaka nego i knjiga. Pažnju ćemo skrenuti na one pisane tragove koji su široj javnosti i danas - posle skoro pola stoleća - manje poznati.
Rajko Mitić i Stjepan Bobek vodili su "Dnevnik" i ta knjižica, štampana po povratku u Beograd, danas je prava bibliografska retkost.
Prepisujemo neke delove tih zapisa.
"Raspoloženje je bilo dobro sve dok nisu nastupile prve teškoće u putovanju. Naime, mi nismo imali vagon koji je išao direktno do Helsinkija, već smo s vremena na vreme, morali da prelazimo iz voza u voz, iz broda u brod. Bilo je tu dosta teškoća, jer smo imali sanduke i kofere s hranom, pa je to trebalo brzo prenositi, jer se voz često, u takvim prilikama zadržavao svega nekoliko minuta. Uz to postojala je stalna opasnost od zadocnjenja vozova, pa je i to stvaralo veliku nervozu. Zbog toga ovaj dugački put nije bio baš najprijatniji. No, i pored svih teškoća, raspoloženje se nije kvarilo. Duhovite šale pojedinih igrača održavale su veselu atmoferu tako da smo posle tri dana (i tri noći) putovanja, u vedrom raspoloženju, stigli do Stokholma, a odatle je put već bio lakši, jer smo se do Helsinkija prebacili avionom."
Posle utakmice protiv Indije (10:1) došla je ta utakmica protiv Sovjeta. Prva - 5:5, i druga - 3:1.
Akademik i istoričar Vladimir Dedijer u knjizi "Izgubljena bitka J. V. Staljina", piše:
"Iz ozbiljnog izvora sam saznao da je direktor jedne naše radio stanice toliko izgubio glavu, da je preko telefona poručivao u Tampere našem spikeru:
- Viči da su Rusi slabi, da prave faule, da je sudija za njih, inače neće narod shvatiti kako gubimo!"
Taj podatak nismo mogli da proverimo kod reportera Radivoja Markovića i Hrvoja Macanovića, ali nam je Marković, mnogo godina docnije, izdiktirao u pero:
'Hrvoje Macanović bio je pored mene i preuzeo mikrofon. Bilo je to u drugom nastavku utakmice koja je u regularnom toku završila rezultatom 5:5, pošto smo vodili sa 4:0 i 5:1. Kad je levo krilo sovjetskog tima Iljin prodrlo po svojoj levoj strani, Beara je istrčao do ivice šesnaesterca, ali Iljin je loptu stigao da gurne i ona je krenula ka praznom golu... Zar da bude 6:5 za Ruse, pomislio sam, nešto me preseklo u grlu i - zanemeo sam. Prvi i jedini put u životu. Na sreću, lopta je pogodila stativu i odbila se u polje i ja sam se uverio da ima pravde.'
Toliko Marković, a savezni kapiten Aleksandar Tirnanić, s kojim je pisac ovih redaka više puta dugo razgovarao - u okviru prelepih višegodišnjih druženja - priznao je da je svom prijatelju Dedijeru poslao dopisnu kartu iz Finske. Pedantni istoričar Dedijer ovu dopisnicu je sačuvao u svojoj arhivi.
Evo sadržine te dopisnice:
"Dragi Vlado, ovo je moj najsrećniji dan. Posle naše najveće i najdivnije pobede, mnogo te voli i pozdravlja Tirke."
Trebalo je sačekati pune četiri decenije da bi se saznalo kako je fudbalski neuspeh protiv Jugoslavije primljen u Moskvi.
"Staljin je u principu bio ravnodušan prema fudbalu, ali kad je sovjetska olimpijska reprezentacija poražena od Jugoslovena, njime je ovladala srdžba" pisale su početkom devedesetih, "Moskovske novosti". U Jugoslaviji se pričalo da je "cela sovjetska reprezentacija oterana u Sibir", ali Staljin je postupio inteligentnije.
Četiri decenije posle Tamperea otkrilo se da je među 800 članova sovjetske ekspedicije bilo 423 sportista i 70 specijalnih agenata NKVD. Odmah po povratku u Moskvu, trener Arkadijev je "otišao na saslušanje" priznavši da je "bolje da smo čitavu olimpijadu izgubili nego što smo ustuknuli pred Jugoslovenima". Dan po okončanju Olimpijskih igara, 6. avgusta 1952. godine, sportsko rukovodstvo pozvano je u Kremlj. Nije ih primio Staljin, nego Maljenkov, a Berija je trenera Arkadijeva grdio "na sva usta" i nazvao ga "političkim intelektualcem". Staljin je naredio da se CDKA rasturi, fudbalska liga SSSR-a smanjena je sa 15 na 14 klubova, a "Moskovske novosti", četiri decenije docnije, konstatuju da su "nestali najbolji igrači". Godinu dana posle Igara (1953) umro je Staljin, ali to nije sputalo zamenika predsednika Državnog komiteta za sport da na posebnom savetovanju izjavi:
"Pošto je izgubila utakmicu s prljavom Titovom klikom, ekipa CDKA osramotila je ne samo sebe, već i naš narod, sve ljude koji se bore za mir u celom svetu. Drugovi, stvar je vrlo jednostavna. Trener treba da uzme list hartije i da sa leve strane ispiše ime fudbalera i kakve su njegove slabosti u igri, a sa desne strane da ispiše metode i sredstva za ispravljanje tih slabosti."
Devedesetih godina u Moskvi je snimljen film "Na sunčanom poljančetu" u kom je osvetljeno to vreme. Avtandil Čkuaseli, koji je bio optužen da je u drugoj utakmici igrao po nalogu Staljina "zato što je Gruzijac", mnogo godina docnije priznao je: "Dvadeset izmoždenih ljudi, koji jedan drugome nisu ništa krivi, udarali su po nogama, kosili, gurali, sipali jedni drugima u lice psovke i političke osude."
Čini se da je ovaj sovjetski fudbaler preterao.
O tome svedoči Bobek:
"Sećam se da smo uoči druge utakmice, negde pred zoru, šetali Beara, Crnković i ja. Dosadilo nam je da zurimo u plafon ili da čitamo, kad su nam misli bile na drugoj strani. I sasvim neočekivano nabasamo na Bobrova, Beskova i još neke sovjetske igrače. Pozdravili smo se, izmenjali nekoliko reči, takoreći u prolazu. I nastavili dalje. Pomislio sam: ni njima nije lako. Dobro je, i njima strah i odgovornost teraju san sa očiju. To nas je umirilo."
Bobek je to napisao 28 godina posle utakmice u Tampereu. A 1976. godine, dok je bio trener Panatinaikosa, u jugoslovenskoj ambasadi u Atini sreli su se Tito i Bobek.
- Očekivao sam da će me Tito, zajedno sa igračima iz Helsinkija, pohvaliti što smo pobedili Sovjete. Umesto pohvala, upitao me zašto nismo pobedili Mađare u finalu. Odgovorio sam: druže Tito, tada su Mađari bili bolji od nas. Samo je rekao: u redu! Tako je taj naš razgovor završio.
MARATONCI: Radivoje Marković toliko je lepo pisao o sportu da ne možemo odoleti a da ne navedemo i ono što je napisao o maratonu: "Ni u jednoj sportskoj disciplini pobednik nije toliko slavljen kao pobednik u maratonu i obrnuto, nijedna sportska tragedija nije toliko prerastala u legendu kao tragedije koje su imali maratonski trkači. Postojali su junaci, mada tragični, ali i legende skoro taman koliko i pobednici."
Nema prijatelja sporta i zanesenjaka privlačnošću olimpijske vatre koji nije čuo za legendarnog Filipidesa koga su ovekovečili najveći istoričari antičkog sveta - najpre Herodot, onda i Plutarh. Sad je nevažno, mislimo na atletiku, da li je baš Filipides trčao od Maratonskog polja do Atine, i koliko je francuski istoričar i lingvista Mišel Bred, inače prijatelj Pjera de Kubertena, osnivača modernih olimpijskih igara, osvežio tu legendu i doprineo da se i danas trkači na stazi dugoj 42 195 metara slave više od svih. Izlišno je, čini se, navoditi i utvrđene činjenice da je maratonska staza na Prvim olimpijskim igrama u Atini 1896. iznosila 40 000, četiri godine kasnije, na Igrama u Parizu 40 200, a u Sent Luisu 1904. opet 40 000 metara da bi tek u Londonu 1948. bila dugačka u metar tačno 42 195 metara. A evo i zašto: od starta ispred Vindzorskog dvorca do cilja na stadionu bilo je tačno 42 kilometra, a onih dodatnih 195 metara bila je daljina od ulaza u stadion do lože kraljice Aleksandre.
Uz Filipidesa, u legendu su ušli Spiridon Luis, pobednik Prvih igara u Atini i Dorando Pietri koji je 1908. u Londonu desetak metara pred ciljem padao i ustajao sedam puta, potpuno iscrpljen, zato je diskvalifikovan, ali je zbog tragike dospeo u legendu i tamo ostao do danas. Kraljica Aleksandra, pred čije je noge pao, dodelila mu je zlatni pehar, zlatniji od medalje, ako se tako može i sme reći.
Među legendama maratona zasluženo mesto našli su Emil Zatopek, Alen Mimun, Abebe Bikila i Franjo Mihalić, iako je naš trkač u Melburnu 1956. godine osvojio srebrnu medalju. Već je bilo reči o Dragutinu Tomaševiću, maratoncu iz Stokholma 1912, treba skrenuti pažnju još na Dimitrija Stefanovića (53. od 68 takmičara na Igrama u Amsterdamu 1928), Staneta Šporna u Berlinu 1936 (42. od 56 trkača) i Franju Krajcara, koji je u Helsinkiju 1952. odustao. Za ovog poslednjeg vezana je zanimljiva pojedinost: potpuno iscrpljen svratio je u toku trke u bolnicu i tek je u toku noći prevezen u Olimpijsko selo gde su se naši uzalud raspitivali šta se dogodilo s Krajcarem.
Franjo Mihalić 1956. u Melburnu je osvojio srebrnu medalju (uz Gubijana u bacanju kladiva 1948. u Londonu drugu našu atletsku medalju) u vremenu 2:26,32 neposredno iza pobednika naturalizovanog Francuza Alena Mimuna.
- Znao sam da je Mimun ispred mene i toga se nisam plašio, čak nisam verovao da će izdržati, koliko sam se pribojavao Zatopeka, koji je bio iza mene. U stvari, skoro sve vreme očekivao sam njegov napad iz pozadine, znao sam da ima jak finiš, pa sam se rezervisao za borbu s njim. U tome sam se prevario, jer je Zatopek trčao daleko slabije i nije predstavljao onu opasnost kako sam krenuo u finiš s Mimunom, koga sam, uveren sam, mogao savladati da sam ga napao ranije.
U Rimu 1960. Mihalić je trčao skoro pet minuta brže nego u Melburnu, ali time se otvara posebna priča o relativnosti maratonskih staza i vremenskim prilikama u kojima se trči.
ZATOPEK-EMIL I DANA: Vratimo se, bolje, u Helsinki 1952. i verovatno najvećoj sportsko-porodičnoj drami u istoriji olimpijskih igara. Tog julskog dana, supruga i suprug takmičili su se u istom sportu, na dva različita dela borilišta, na istom stadionu, i skoro u isto vreme kad je pobedila supruga pobedu je slavio i suprug. Reč je o Dani i Emilu Zatopeku.
Dana je osvojila zlatnu medalju u bacanju koplja, a pobednički hitac (50,47 metara) postigla je desetak sekundi pre isteka trke na 10 000 metara u kojoj je Emil vodio divovsku borbu s velikanima trčanja Englezom Čatavejom i Nemcem Šadeom... Pobedio je Emil Zatopek, nezapamćenim finišem, koji mu inače nije bio stil. Bračni par Zatopek primio je medalje skoro u isto vreme i to je ušlo u istoriju olimpijskih igara kao podatak o bračnom paru koji je proslavio najveći uspeh koji sportisti mogu poželeti.
Emil Zatopek je proglašen junakom Olimpijskih igara u Helsinkiju gde je osvojio zlatne medalje u trkama na pet i deset hiljada metara i, naravno, maraton čime je zaslužio posebno mesto u ovoj priči o olimpijskoj vatri. Priča o Zatopeku je višeslojnija.
Zablistao je četiri godine ranije, na Igrama u Londonu, kad je osvojio zlato na deset i srebro na pet hiljada metara, čime je prekinuo dominaciju Finaca na dugim stazama. U Helsinki je doputovao kao apsolutni favorit (1949. proglašen je najboljim sportistom sveta) i očekivanja je opravdao. Karakteristično je da su se tada u Helsinkiju, na Olimpijskom stadionu, našla dva možda najveća dugoprugaša sveta: Pavo Nurmi i Emil Zatopek. Nurmi je, rehabilitovan, uneo olimpijsku baklju na stadion. I Emil Zatopek, posle trijumfa na atletskoj stazi, doživeće teške trenutke, možda i teže od Nurmija.
U Helsinki je Zatopek doputovao kao potpukovnik čehoslovačke armije. Za tri medalje dobio je zvezdicu više: postao je pukovnik. Deceniju i po kasnije, biće ražalovan. Nekako u isto vreme kad su se njegove duge staze, sve do maratona, trčale na Olimpijskim igrama u Siudad Meksiku 1968. godine.
I kako to već u životu biva, veći publicitet dobio je Zatopek disident nego Zatopek sportista. Naime, nikada nije porekao da je bio jedan od potpisnika čuvenog "Pisma 2000 reči" u jednako čuvenom "Praškom proleću" 1968. godine.
Kad je novinar londonskog "Dejli mejla" pokušao i uspeo da načini telefonski intervju sa već bivšim šampionom, izvukao je zaključak da je iz tog razgovora poneo "težak utisak". Taj "utisak" hteo je da proveri novinar režimskog "Rude prava" i u ovom listu izašla je sledeća Zatopekova izjava:
"Meni često telefoniraju iz inostranstva i zapitkuju me da li sam nesrećan. Ja ne mogu da im odgovorim potvrdno, jer ne osećam se rđavo. Tu i tamo pojavljuju se neistine o meni: nedavno je pisano da radim u Pragu kao poslužitelj u jednom nadleštvu. To nije tačno, mada nije nikakva sramota zasluživati svakodnevni hleb i na ovakvoj dužnosti."
Zatopek je osporio da je "lišen pukovničkog čina" zbog otpora sovjetskoj intervenciji, jednostavno, rekao je "došlo je vreme da odem u penziju".
Zatopek je pratio Olimpijske igre u Minhenu 1972. godine, a jedan novinar je napisao da - "iako povučeni iz javnog života, Dana i Emil ostaju simbol jednog vremena u kojem je čehoslovački sport doživeo najlepše trenutke vezane upravo za njihovu karijeru".
Odbio je da napusti svoju zemlju i sad dolaze misli koje treba podvući, misli koje greju fer plejom poput olimpijske vatre:
- Pobeđivao sam i postavljao rekorde, ali uvek je bilo onih koji su za mnom zaostajali samo koju desetinku sekunde. Bila je nepravda prema njima govoriti samo o meni. Sada živim mirno, bez publiciteta i to je za mene radost.
Alen o Kaša Mimun, godinu dana mlađi od Mihalića i dve od Zatopeka, ostao je u sećanju najviše po tome što je u Melburnu 1956. pobedio našeg maratonca. Zaslužuje pažnju i po tome što se u toku Drugog svetskog rata borio u Italiji kao član alžirskog korpusa i bio ranjen. Pošto u američkoj bolnici nije bilo mesta (!) prenet je u francusku bolnicu gde mu je rana obrađena, a onda je upućen u Francusku na dalje lečenje.
- Bila je to moja velika sreća - sećao se kasnije Mimun. - Da sam ostao u američkoj bolnici, ko zna šta bi se dogodilo, jer za takve povrede američki lekari su amputirali nogu.
BIKILA: Čini se da je u sećanjima najduže ostao Abebe Bikila, pobednik Rima i Tokija, prvi Afrikanac koji je osvojio zlato, delom i zato što je njegova sudbina sadržala u sebi i mnogo tragičnog, neophodnog za svaku uzbudljivu priču. Rođen u vreme Olimpijskih igara u Los Anđelesu (7. avgusta 1932) nekoliko godina pre napada Musolinijeve fašističke vojske na njegovu etiopsku domovinu (u to vreme zvala se Abisinija) upravo u Rimu, gradu koji je bio prestonica Musolinijeve države s ambicijama imperije, Bikila je bosonog najbrže pretrčao tih 42 195 metara.
"U vreloj rimskoj noći bio je najbrži i prvi protrčao kroz Trijumfalnu kapiju Cara Konstantina I Velikog, koju je ovaj podigao u čast svojih pobeda nad Sarmatima u Africi. Sada je jedan Afrikanac u trijumfu prošao kroz Rim. Pored zlatne medalje, dobio je od cara Haile Selasija odlikovanje u unapređenje u čin poručnika."
Četiri godine docnije, u Tokiju, ponovo trijumfuje Abebe Bikila.
Legendarni sportski novinar Peter Vilson pošteno priznaje da Etiopljaninu još jednom nije davao ni najmanje izglede:
"Danas je Abebe Bikila, narednik carske etiopske garde, samo pet nedelja posle operacije slepog creva, ponovo uspeo! NJegovo vreme, 2 sata 12 minuta i 11,2 sekundi (prisetite se Zatopeka: Trče li ispod 2 sata i 13 sekundi biće to neverovatan uspeh!) najbolje je otkako se trči maraton...
Tačno u 3,10 popodne odjeknule su fanfare da proslave doček maratonaca. Povici iz mase što je bila okružila ulaz kojim gladijatori modernog doba dolaze u arenu. Ne menjajući ni za trenutak izraz lakomosti kojom proždire kilometre, Abebe je optrčao poslednji krug crvenim sagom staze dok je posvuda odjekivao gromoglasan aplauz.
Onda se dogodilo nešto što nisam video ni u jednom od dvanaest maratona koje sam gledao. Obrisavši lice malim ručnikom, Abebe je pošao prema sredini terena, učinio dvanaest ili nešto više čučnjeva, legao na leđa i visoko uzdignutim nogama vozio bicikl, a onda odmarao noge dotičući prstima zemlju iznad glave...
Sajonara, pozdrav kojim se Abebe Bikila odlepio od svojih progonitelja u tokijskom maratonu, ostaje jednim od veličanstvenih sportskih dostignuća atletičara Afrike, koji će na svetskim sportskim predstavama već u bliskoj budućnosti priređivati nova uzbuđenja i nove rekorde."
Abebe Bikila je pokušao da u Meksiku 1968. osvoji i treće olimpijsko zlato u maratonu. Imao je 36 godina i hteo je previše. Odustao je na 17. kilometru. U Minhenu 1972. našao se na počasnoj tribini s velikanima maratona, Nurmijem i Zatopekom. 25. oktobra 1973. moždani udar prekinuo je Bikilin životni put.
Sedam dana ranije preminuo je Pavo Nurmi.
(Nastaviće se)
|
U amfiteatru Sorbone u Parizu 1894. dogovoreno je održavanje modernih olimpijskih igara. Pjer de Kuberten je otac te svetske sportske zabave, koja je ime i ideju posudila od takmičenja što su se u Olimpiji, u staroj Grčkoj, održavala od 776. godine p.n.e. do 394. godine n.e.
Prve moderne igre održane su u Atini od 5. do 14. aprila 1896. Nastupilo je 285 takmičara (od 484 učesnika) pod geslom: Citius, Altius, Fortius (brže, više, snažnije). Žene se takmiče od 1900. godine. Zimske igre uvedene su 1924. Početno skromni sabor sportista dosegao je razmere planetarnog biznis-spektakla, a često (posebno od Berlina 1936) i moćnog političkog oružja; rezultate amatera u drugoj polovini XX veka "pregazili" su, do zastrašujućih razmera utrenirani, superšampioni.
Koliko god da su se Igre uozbiljavale, njih odvajkada prate legende o učesnicima. Pred čitaocima NIN-a je upravo takav tekst: kako su naši i svetski poznati olimpijski heroji "preko trnja stizali do zvezda" i kako su mnogi završavali - neslavno. Mi smo dobro zapamtili da "revolucije jedu svoju decu", ali, izgleda, da to važi i za - olimpijade. NIN-ov feljton je zasnovan na novoj knjizi poznatog sportskog novinara i publiciste Slave Stojkovića "Olimpijska vatra" ("Vesmark", Beograd, 2000).
|
|
