Prilikom priprema i snimanja filma "Nevernici" držala je po strani scenaristu Ingmara Bergmana, tako da se žalio njihovoj kćeri Lin: "Ona nije normalna, ona neće mene da sluša"

      Iako ju je Bergman često u filmovima slikao kao jednu izgubljenu osobu, punu straha i mržnje, Liv je veoma prijatna i dopadljiva žena u 62. godini života. Zadržala je u svom liku nešto dečije nepromenjeno. Neku vrstu dobronamernosti i naivnosti. Ovako novinar švedskog večernjeg lista "Alftonbladet" opisuje Liv Ulman dok razgovara sa njom u Sejdenfordu u Norveškoj. U tom malom mestu na obali, sat vremena udaljenom od Osla, najslavnija Norvežanka svetske kinematografije provodi leto u svom letnjikovcu, obučena u duks.
       Za 15. septembar u Stokholmu je zakazana premijera njenog novog filma "Nevernici" koji je radila po scenariju Ingmara Bergmana (82), švedske ikone druge polovine ovog veka.
       Bergman je posebna priča u njenom životu. Pod njegovim okriljem ona je provela veći deo svoje karijere. Zato nije ni čudo što prilikom davanja inervjua veoma često pitaju o Bergmanu.
      
       Zar niste vi sami tome doprineli? Film koji sada radite je po njegovom tekstu?
       - Naravno da sam i ja tome kriva - odgovara Liv kroz smeh. - Teže je bilo ranije. Sada mislim da ja zapravo imam samo čast što mogu da radim sa njim, prvo kao glumica a sada i kao režiser, sa čovekom koji je izuzetno jak u svom poslu. Naravno da je i on privilegovan što može da radi sa mnom. Teško je bilo kada je za TV film "Privatni razgovori" koji sam režirala 1998. kao priču o Bergmanovim roditeljima, u "NJujork tajmsu" Bergman dobio kritiku, kako nastavlja da otkriva nove rediteljske puteve ( za nešto što sam ja svojevoljno uradila, a protiv čega je on bio), a mene nisu ni pomenuli. O Bergmane, Bergmane... Tada sam mislila: Dobro, a gde sam ja u svemu tome? Ali to je trajalo svega pet minuta.
      
       Gde je reditelj Liv Ulman u najnovijem filmu?
       - Likove sam sama oblikovala ponekad drugačije od Ingmarove prvobitne zamisli. Neke stvari se čak ne nalaze u njegovom rukopisu ali su se meni učinile zanimljive. Mislim da je i za Ingmara važno da njegov tekst čita jedna žena, jer se uvek pojavi neko tumačenje o kojem on nije ni razmišljao ili koje bi želeo da izbegne, ali koje je, bez obzira na to što on misli - tačno.
      
       Vi niste bilo koja žena u njegovom životu, već ona sa kojom je živeo, sa kojom ima i dete i sa kojom je veoma blizak?
       - Da, mi se osećamo i razumemo fantastično dobro, ali film je ljubav među svima koji ga stvaraju, ništa manje značajan za film nije Erland Josefson koji igra samog Bergmana u filmu.
      
       Kako je reagovao Bergman kada je video film?
       - Dobro. Bio je samo jedan kadar koji mu se nije dopao, pa me je zamolio da ga izbacim. I ja sam to uradila. Ali malo posle toga ponovo me je pozvao i rekao: Znaš šta, to je bilo dobro.
      
       Šta je to bilo?
       - To je sekvenca pri kraju filma kada on, odnosno lik koji ga igra, odlazi daleko duž obale na ostrvu, na kojem Bergman već duže vreme živi, povučen od javnosti. "To mi deluje kao da idem da se ubijem", komentarisao je. Ali to meni nije ni palo na pamet. Meni je izgledalo kao odlazak u neki novi život, novu avanturu. Ja znam šta tišina, obala i more znače za njega.
      
       Bergmana ste strogo držali po strani prilikom priprema i snimanja filma. Koliko dugo?
       - Sve što je uspeo da uradi, bilo je da se javi ćerki Lin i da kaže: "Ona nije normalna, ona neće mene da sluša." Glasno se nasmejao, ali je ipak ostalo onako kako sam ja htela. Uglavnom smo kontaktirali preko telefona. Na snimanju se pojavio poslednjeg dana, bio je zabavan kao malo dete i ostao je na snimanju. A kada su ga glumci zatekli na krevetu, preplavilo ih je oduševljenje. Svi su bili presrećni, to je jasno jer on je veliki majstor. Naravno da nije ostao miran, morao je da reaguje i režira. On ne može stvaranje samo da posmatra.
      
       U Norveškoj vas često predstavljaju kao neku tužnu, žalosnu priliku.
       - U Norveškoj vole da načine pogrdnu sliku o meni kao nekoj ozbiljnoj tetki. To je nepravda. Mislim da imam dovoljno humora i dečije naivnosti u sebi, ponekad više nego moja ćerka Lin. Takvi smo i ja i Ingmar. Zanimljivo je da ja u Norveškoj nisam dobila ulogu od 1967, stalno hoće da te saseku.
       Sve vreme sam sputavana mislima da ne smem ovo ili ono da kažem ili da uradim. Valjda zbog toga me je i velika zvezda američkog talk-shonj-a Johnndž Carsons, obilazio kao gosta, misleći da sam teška žena. Bio je šokiran kasnije, posle emisije, mojim humorom i otvorenošću.
      
       Ne koristite šminku privatno, baš kao ni likovi koje ste tumačili, živite u jednom teško dokučivom svetu?
       - Jasno mi je da sam ja jedna žena koja se udala, pa razvela, koja je putovala po celom svetu, a stalno govorim: kako bih volela da sam se udala sa 20 godina i ostala verna jednom čoveku ceo život. Ja sam tako zamišljala život, ali on je bio drugačiji. Mogla sam biti i domaćica, živeti negde na zemlji u zelenilu, sa dobrim čovekom.
      
       Odakle takvo razmišljanje i predstava o životu i kod vas i kod vaše ćerke Lin (Lin je nedavno debitovala romanom, prim. prev.)?
       - Ja sam ostala rano bez oca. Možda je to neki osećaj neispunjenosti. Kod Lin je to drugačije. Ona to radi više iz revolta, promene svakodnevice. Lin je kao njen otac: "Ja pišem ono što mi je volja." Zanimljivo je da se ona uopšte usudila da napiše jednu takvu knjigu, budući da ja postojim pored nje. To se meni dopada, ta njena određenost i nepokolebljivost u nameri.
      
       Prevela : JELENA IVANIŠEVIĆ