Ceo moj angažman za pravo na alternativu i drugačiju umetnost, bio je potreba da se šire slobode. Želja za slobodom je jaka kao žeđ, glad ili erotska potreba

      Nažalost, više nemam nikog od najbližih u porodici da bih im u ovom trenutku zahvalio kako se to čini u Santa Moniki. Zato zahvaljujem prijateljima koji me nisu napustili u mojoj usamljenosti. Zahvaljujem listovima i časopisima koji su mi omogućili da postanem publicist. "Politici" koja me je trpela još od 1956. godine pa sve doskora na svojim stranicama, "Blicu" koji me je nedavno prihvatio, NIN-u koji mi iz broja u broj redovno objavljuje kolumnu "Reč nedelje" već četrnaest godina i ovom dragom pozorišnom listu "Ludusu".
       Ovako je 7. septembra zahvalio Jovan Ćirilov žiriju i Upravnom odboru Nagrade "Braća Karić" , upitavši se još ima li čovek "pravo na sreću kad je nje tako malo u životu tvojih savremenika i saplemenika". Bila je to kratka i dirljiva ispovest čoveka koji je davno ostao bez oca Milivoja, opštinskog beležnika, pre neku godinu bez majke Muce, bez Maje sa kojom je živeo dvanaest godina u braku ali i posle razvoda ostao prijatelj, bez Mire Trailović sa kojom je zauvek promenio pozorišnu geografiju na ovim prostorima, bez Dragoslava Srejovića, prijatelja koji je bio više od toga, kao član porodice. Ali Ćirilov, po sopstvenom priznanju, ne spada u ljude koji će lamentirati nad onim što je bilo: "Znam da se bez nje ne može, ali dosadni su mi oni koji se sećaju prošlosti i pričaju o njoj, ja uvek živim ovaj trenutak i razmišljam o budućnosti."
       Ovog 30. avgusta "ušao sam u sedamdesetu" , kaže, i isterao je još jedan BITEF, trideset četvrti po redu. Kao što je Prusta opredelila njegova astma, tako je ovog asteničnog mršavka opredelila njegova bolešljivost. U svojoj sobi sa visokom tavanicom, uz hladnu kaljevu peć, kao dete je u rodnoj Kikindi započeo svoje putovanje po svetu. Bile su mu dovoljne knjige i crteži, pozorište i jedan američki novinar koji ga je naučio da na engleskom objašnjava ima li ili nema Boga.
      
       Može li se u tim prvim sećanjima naći ono što vas je opredelilo da svoju sudbinu vežete za pozorište, iako ste po obrazovanju zapravo filozof?
       - Oduvek su moje želje bile vezane za pozorište. I prvo sećanje: služavka koja me drži u naručju i ja gledam neki komad čija je scenografija u boji breskve. Na sceni su anđelčići, božićna atmosfera. U Kikindi je često gostovalo pozorište Dunavske banovine i tada sam prvi put na sceni gledao Rahelu Ferari. Nekoliko decenija kasnije biću joj upravnik u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Posebno sam voleo lutkarsko pozorište. Prvog dana rata, kada su ušli u grad, Nemci su bacali lutke kroz prozor. A naš komšija, koji je i danas živ, donosio je te moje kraljeve i princeze, obezglavljene, iščupanih ruku i nogu. razbucane. Za mene je to bilo kao čerečenje ljudi.
      
       Napustili ste Kikindu da se više nikada ne vratite. Da li ste, kasnije, kada ste videli sveta i dobijali primamljive pozive, imali želju da napustite i Beograd?
       - Iz Kikinde sam otišao sa 18 godina, ali je kuća i danas ostala. Nisam hteo da prodam svoje detinjstvo. U jednom delu kuće živi jedna radnička mađarska porodica, brinu o bašti i svemu drugom, tako da je sve ostalo isto. Nisam tamo bio već godinu dana, ali znam da kad hoću mogu da odem. Inače, nikada, ama baš nikada, nisam ni pomislio da bih mogao da odem i živim na nekom drugom mestu do u Beogradu. Tačno je da sam imao pozive, ali mene to nije zanimalo.
      
       Uz vaše drame, pesme, eseje, vaše upravnikovanje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu... ipak vas prepoznaju po Bitefu. Doduše, uz Miru Trailović, koja je za života priznavala da ste birali neke predstave koje ona ne bi dovela na Bitef, ali je prihvatala vaš izbor. U čemu se niste slagali?
       - Možda sam, na neki način, bio hrabriji od nje kada sam doveo transvestitsko pozorište Lindzija Kempa, jako erotizovano, sa mnogo golotinje, što je i za nju bilo šokantno, pa me je pitala kako sam se usudio da to dovedem u Beograd. Već sutradan se pokazalo da je to bila velika senzacija. Imali smo jedno u drugo poverenje, ali je ona vodila igru. A imali smo i promašaje. Ja sam "fulao" sa nekim afričkim i istočnoevropskim predstavama, ona sa francuskim, jer je Francuska bila njena velika ljubav. Jednom mi je skoro zavrnula ruku terajući me da priznam da je "San letnje noći" Pitera Bruka možda loša predstava, sa čime se ja, naravno, nisam slagao. Rekao sam, čekaj, videćeš kad u septembru dođe na Bitef.
      
       Činilo se da ste, dovođenjem nekih predstava, namerno bacali čaršiji rukavicu u lice?
       - Nismo to radili namerno, ali smo apsolutno bili svesni šta radimo. Kada je počeo Bitef, ja sam ima 36 godina, a Mira četiri više. Bili smo u punoj zrelosti i znali smo da toj sredini i tom konzervativizmu bacamo rukavicu u lice. Ali, imali smo podršku nekih političara, Milana Vukosa kao ministra kulture pre svih, podržavala nas je publika i najbolji deo kritičara. Kad bi se prevelo ono što su o Bitefovim predstavama pisali Vlada Stamenković i Muharem Pervić, videlo bi se da to nimalo ne zaostaje za najboljim svetskim kritikama. Čak o nekim predstavama nije tako pisano ni u vodećim svetskim listovima i časopisima.
      
       Bitef je bio ilustracija otvaranja Brozove Jugoslavije prema svetu i promocija njegove nesvrstane politike. Baš kao što i danas Jugoslavija u liku saveznog ministra Čedomira Mirkovića očigledno shvata da je Bitef i njen prozor u svet?
       - Bitef je bio ventil koji je dokazivao da Jugoslavija nije zatvorena zemlja na istoku. Ali, bili su potrebni i lukavstvo i diplomatija da bismo uspeli u svom naumu. Kada smo hteli da dovedemo predstavu iz Izraela, sa kojim nismo imali diplomatske odnose, u Ministarstvu spoljnih poslova smo kazali da drugovi iz Centralnog komiteta smatraju kako je to pametan potez, a drugovima iz CK smo kazali da u Ministarstvu spoljnih poslova smatraju kako je to apsolutno u redu. Samo je bilo pitanje kome ćemo prvo reći. A osećali smo u vazduhu da je u redu i da bi to i njima bilo u interesu. Mira i ja smo u tim situacijama bili ono što Česlav Miloš zove ketman. Pretvara se spolja da je jako lojalan, a u stvari povlači neke veoma jeretičke poteze. Ja sam te jeretičke stvari uvek radio u interesu sredine i mira. Da kažem u interesu svoje zemlje. Danas je neko opet shvatio da je Bitef potreban Jugoslaviji. Dobro je što je ministar Mirković to i rekao, jer ne misle svi ministri kao on, ni savezni ni republički. Znate, do kraja juna se nije znalo u gradu hoće li se uopšte Bitef održati ili neće, jer nema para. Nama je bilo potrebna pomoć od 200 hiljada maraka, a poređenja radi, Grad teatar u Budvi košta milion maraka, Dubrovačke letnje igre dva miliona maraka...
      
       Pre desetak godina, na jednom partijskom skupu, održali ste nesvakidašnji govor za te prilike zalažući se za prava manjina, pre svega seksualnih. Danas se može reći kako je to bilo Periklovo doba demokratije u odnosu na ovo što sada živimo?
       - To nije bilo Titovo, već ovo doba...
      
       Hoćete reći, početak Miloševićeve vladavine?
       - Govorio sam ono što inače mislim: da treba širiti granice slobode. I ovih dana sam na jednom skupu opozicionih lidera pitao kako to da se oni ne razlikuju od vladajućeg režima po tome što ima vrlo malo žena u političkom životu. Znam da je mnogo lakše reći ovo danas nego ono na šta me vi podsećate, ali ceo moj angažman za pravo na alternativu i drugačiju umetnost, bio je potreba da se šire slobode. Želja za slobodom je jaka kao žeđ, glad ili erotska potreba. Čovek ima potrebu za slobodom akcije.
      
       Da li ste se vi izborili za svoju slobodu?
       - Osećam se kao slobodan čovek, a to je uvek deo hrabrosti. Hoću reći, nisam strašljiv.
      
       A ova druga vrsta sloboda za koju ste se zalagali, pravo na slobodan seksualni izbor, da li ste zbog toga imali problema u ovoj sredini?
       - Na to vaše pitanje ću reći samo jedno: osećam se slobodno u svim oblastima života, pa i u toj. Nikada nisam osećao teškoće bilo koje vrste.
      
       Šta su vam značila druženja sa pojedincima koji više nisu živi?
       - Borislav Mihajlović Mihiz je bio jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam poznavao. Bio je veoma širokogrud čovek koji je o sebi stvorio imidž nacionaliste, a u stvari bio je pravi patriota i iskonski demokrata. Iz mog kragujevačko-beogradskog kruga prijatelja, druženje sa Dragoslavom Srejovićem bilo je najdugovečnije. Upoznali smo se na mojoj prvoj godini studija i družili smo se sve do njegove smrti. Kad smo obojica bili u istom gradu, nije bilo dana da se ne bismo videli. Život nam nije prolazio u trivijalnostima. On je bio svestrano obrazovan, pozorišni znalac, imao je veoma dobro muzičko obrazovanje za koje ja nemam toliko smisla, likovno obrazovanje koje ni meni nije strano. Profesor Miša Đurić, slavni helenista, plastično nam je opisivao kako je izgledala Platonova Akademija, kako je bilo kod Aristotela, a Srejović je pričao kako je to bilo kod Galerija, kod Lepenaca - sve je on to video kao živ život. Sa Mirom sam razgovarao o svemu i svačemu - od nameštaja do predstava, a čovek sa kojim sam celog života pričao isključivo o pozorištu, koji me je uveo u pozorište, bio je Miroslav Belović.
       Ne mogu reći da sam se družio sa Sartrom, ali je on bio moj izbor u mladosti. Moj diplomski rad na fakultetu odnosio se na njegov egzistencijalizam. Sartr mi je pomogao u ideološkom oslobađanju od marksizma, od njega sam saznao da egzistencijalizam prethodi esenciji i da se čovek može ceniti samo po svojim postupcima, a da se niko ne može smatrati suštinski dobrim i suštinski lošim. Imao sam sreću da sam 1960. godine kada je došao u Beograd proveo sa njim 48 dragocenih sati. Inače, filozofija mi je najviše pomogla u životu. Imao sam filozofsku tačku oslonca u svim svojim postupcima. U onima koji su bili vidljivi, ili onima koji su bili deo moje intime.
      
       Dugo godina ste živeli sa majkom?
       - Ona je, kada sam imao 12 godina, ostavila mog oca i otišla za svojom ljubavlju. I kada je ostala bez tog mog očuha, koga sam kao i maćehu mnogo voleo, moja majka je došla da živi sa mnom. I tada sam počeo da je otkrivam, tokom tih godina našeg zajedničkog života. Danas mogu da kažem kako je ona jedna od najduhovitijih osoba koje sam ikada sreo. Ona je to radila sasvim spontano. Na primer, izlazim jednom iz kuće po užasnoj vrućini i kažem joj da ne izlazi jer su lekari kazali kako starije osobe ne treba da napuštaju kuću. A ona me mirno pita: "Pa zašto ti onda izlaziš?" Pred smrt je primetila da ja nikada ne nosim kratke rukave (trebalo joj je za to šezdeset godina) i pitala zašto. Objasnio sam joj da imam kompleks ružnih ruku pa ih pokrivam, na šta je ona uzvratila:"Pa zašto onda ne pokrivaš i lice?" Mislim da imam nešto od tog njenog mira i lakog otklona od svega što se događa oko mene. Nikada me ništa nije previše radovalo, niti previše žalostilo.
      
       RADMILA STANKOVIĆ