Šta za Slobodana Miloševića znači slogan leve koalicije Slobo/da

      Predsednik Mi- lošević mir- no predao vlast i igra domine u mesnoj zajednici Dedinje. Ko izgubi, plaća kafu. Ponaša se komšijski, kao Bane Ivković, mazi decu, kupuje žvake. I takva slika bila bi moguća ako bi se posle izbora promenio Ustav, ako bi dr Mira Marković postala predsednik Veća građana i ako bi dobila ovlašćenje da zamenjuje Predsednika Republike.
       Bilo bi to večno vraćanje istog.
       Pri sadašnjem stanju stvari, takva slika ipak nije moguća. Rečeno je: drugog kruga ne sme biti! I posilni su se razmileli da drugog kruga ne bude. Kandidati levice svečano otvaraju renovirane fiskulturne dvorane, peva im Toni Montano, novine javljaju gde će danas boraviti savezni ministar telekomunikacija, da ga narod vidi i čuje.
       I jedan odbojkaš smečuje na levu stranu. Aplaudiraju mu odabrani levičari.
       Ispitivanja javnog mnjenja kažu da Slobodan Milošević izbore u prvom krugu neće dobiti, a da će ih u drugom krugu izgubiti. Vlast odgovara da su ta istraživanja u službi NATO agresora, jer ne pokazuju da je levica u prednosti. Strana kuhinja!
       Od NATO propagande iskrivljenija je samo propaganda levice: satanizuje celokupnu opoziciju, s njom i opoziciono nastrojen narod. Oni su, opozicija i njen narod, ružni, prljavi, zli. U detinjstvu su mokrili u gaće, a kad su odrasli hoće da rasture Srbiju. Profesionalni patrioti veličaju lik i delo Slobodana Miloševića, njegov doprinos celokupnoj istoriji, kako domaćoj, tako i svetskoj, s tim što, u brzini reagovanja, propuštaju neke istorijske činjenice: Miloševićev potpis na Dejtonskom sporazumu (za koji su mu saborci nudili Nobelovu nagradu), embargo na Drini, gubitak srpskih zemalja, s Kosmetom zaključno.
       Što je Milošević veći, Srbija je manja. Srbija je obrnuto proporcionalna Miloševićevoj veličini!
       Sve to znači da smo bolji od nas samih!
       Kandidacioni slogan za Slobodana Miloševića glasi: Slobo/da! Kao psihoanalitičar amater, držim da je to ponuda kolektivnog venčanja naroda s Miloševićem i s njegovom sudbinom. Rečca da - to je izraz vernosti dok nas smrt ne rastavi. Ako faraon nekim slučajem umre - a u Miloševićevoj istorijskoj dimenziji ima nečeg faraonskog - običaj je da se s njim živa sahrani i ona koja je na venčanju rekla da; pošto smo svi s njim venčani, a u cilju sopstvenog života, moramo da sačuvamo i njegov život po cenu našeg života - naši životi su pojedinačni, njegov je kolektivan. Kad brak ne valja, trpeti ga deset godina je izraz mazohizma u sprezi sa sadizmom. Deo naroda ipak ostaje u braku, zbog dece.
       Ideju kolektivnog venčavanja možemo da pratimo još od vremena NATO agresije, kada je priređeno istinsko kolektivno venčanje pod bombama, preko konvencije koalicije SPS-JUL-Slobodan Milošević u Sava centru, gde su sve pevačice, u dugim belim haljinama, bile dizajnirane kao neveste na venčanju, uključujući i voditeljku. Nedostajao je samo kolektivni mladoženja, ali ga je zamenjivao kolektivni Ivica Dačić, identifikujući se i stasom i glasom.
       Pompezna i glamurozna masovna prevara uvek je simptom psihološke nemoći, strepnje da se ne izgubi kontrola i potrebe da se kontrola povrati. Zato i pevačice kažu da.
       Hoću reći, sve bi bilo isto ili bolje kad bi Slobodan Milošević mirno i dostojanstveno otišao s vlasti. Nikakva drama nas ne bi potresala, život bi tekao dalje. Priredbe nas uvlače u tzv. virtuelnu stvarnost, sugerišu da je odlazak s vlasti jednak odlasku u smrt. Zato su svi manični, zato svi viču Slobo/da!
       I zato nam se, posle izbora, obećava bolji život. Šta se dosad čekalo s boljim životom, ako je vlast bila ista? Čekali su se izbori...
       U cilju boljeg života i Nadzorni odbor za savezne izbore - časne individue - smatra da su splačine državnih medija po opoziciji u redu, ne smrde, zato što opozicija hoće vlast, ali nije u redu da se u nezavisnim novinama opozicija objektivno tretira. Uostalom, sam Predsednik je jednom rekao da opozicija i ne postoji!
       Čemu onda strah od opozicije, čemu priredbe protiv straha?
       Ako će nam odsad s njima biti bolje, što nam dosad s njima nije bilo dobro?
       Mnogo pitam...
       U svakom slučaju, heroji obnove ne miruju. Puštaju se agregati, otvaraju deonice, i "Varadinska duga" čeka da bude otvorena, da kopnom i vazduhom krenemo u Evropu. Postoje deonice za svečano otvaranje. Pitam se šta je sa autoputem Subotica - Feketić, zašto je ovoga puta zapostavljen, nije valjda stvarno otvoren?
       Gde su bušotine s naftom?
       Zašto sve ledine nisu uzorane?
       Svi ti propusti, da ponovim, pokazuju da smo bolji od sebe samih.
       I Albanci će glasati za Slobodana Miloševića, kaže izvesni Ćuse. Mora biti da su to pošteni Albanci, jer oni koji glasaju za Mila Đukanovića nisu pošteni. Nismo rasisti, samo znamo ko je pošten, a ko nije, ko hoće da vrati Švabe u Vojvodinu i kakav je Kasa Mađar. Patriotski savezi su bez adrese, neki nisu ni registrovani, ali prate narod u stopu, da narod ne zaluta. Prokuplje je centar patriotizma, kao najveća izborna jedinica, Vranje mu se približava.
       Kad Matković uđe u savezni parlament, smederevski Sartid proizvodiće evropske pečurke!
       Sve to, i više od toga, delo je mudre i planetarne politike predsednika Slobodana Miloševića.
       Međutim...
       Vladika Filaret moli se Bogu za pobedu levice! A Bog se dragi na Srbe ražljuti. Šalje redove za ulje i šećer!