Slavo Stojković: Olimpijska vatra (6)

      U atletici je to bilo vreme Vladimira Kuca u trčanju i Ala Ertera u bacanju diska. Australijska plivačica Daun Frejzer krenula je na svoj pohod začinjen skandalima, naši fudbaleri i vaterpolisti prošli su kao u Helsinkiju četiri godine ranije - osvojili su srebrne medalje. Na jedan dosad manje poznat podatak skreće pažnju Artur Takač u već citiranoj knjizi: FIFA se uplašila da MOK, posle dramatičnog fudbalskog turnira u Helsinkiju 1952. - tvrdi se: najboljeg u istoriji! - ne preuzme primat u fudbalu, pa su stupila na scenu ona ograničenja za fudbalere ("profesionalce") da bi takvi ili slični limiti (igrači do 23 godine) ostali do danas.
       Vratimo se Alu Erteru:
       Alfred - Al Erter rođen u NJujorku 19. septembra 1936, po svim pokazateljima iz najranijeg detinjstva, "morao" je da bude sportista. Bio je već sa 16 godina najbolji igrač ragbija u školskom klubu i ragbi federacija očekivala je da bude jedan od vrhunskih igrača koji će sjajno da igra i ne manje sjajno da zarađuje. Mislio je to i njegov otac i grdno se razočarao kad je jedan od lutajućih trenera otkrio Ertera kao izvrsnog bacača. Na školskom takmičenju Al je hitnuo disk na daljinu od 55 metara. Uvršćen je među kandidate za Melburn. Tu je osvojio svoje prvo zlato bacivši disk 56,36 metara. Nikome nije bilo jasno kako je to Erter uspeo "kad nije bio favorit", a on je mirno odgovorio: "Imao sam jake živce, jače od svih konkurenata. Nisam jurio rezultat već sam želeo pobedu. Za mene je atletsko takmičenje borba sa živim protivnicima a ne mrtvim metrima i santimetrima."
       Imao je "jake živce" i u Rimu, Tokiju i Meksiku.
       Zamerali su mu što "nije u stanju" da baci svetski rekord. Nije cenio rekorde. I u Rim 1960. godine došao je po zlatnu medalju. Kad je to izjavio, smejali su mu se, jer njegovi konkurenti opet su imali znatno bolje rezultate od njegovih.
       Al Erter bacio je disk u Rimu 59,18 metara i opet osvojio zlato, kao i u Melburnu četiri godine ranije. Nedostajao mu je samo centimetar do svetskog rekorda.
       - Šta sada nameravate? - upitali su ga novinari u Rimu. - Da li je vreme da disk zauvek ostavite?
       Ostavio ih je bez odgovora. Imao je samo 24 godine a već su počeli da ga otpisuju.
       - Želim da osvojim zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju - odgovorio je i dodao: - A voleo bih u međuvremenu da oborim i svetski rekord. Stalno mi prebacuju da to nisam u stanju.
       Ispunio je oba obećanja. Maja 1962. u Los Anđelesu oborio je i svetski rekord. Disk je odleteo na daljinu 61,10 metar.
       Na Olimpijske igre u Tokio 1964. doputovao je bolestan. U leđima je osećao takve bolove da je povremeno gubio svest. Primio je injekcije kortizona i ušao u krug za bacanje... Jedva je stajao na nogama, ali je hitnuo disk na daljinu 62,95 metara i osvojio treću zlatnu olimpijsku medalju.
       Manje se da zna da je Erter običavao da se priprema pod najtežim mogućnim uslovima kako bi bio pripravan da na Igrama - u prilikama uvek neizvesnim - bude sposobniji od drugih. O tome je pričao po osvajanju treće medalje, otvoreno, smatrajući da bi njegovo iskustvo mogli da slede posebno mlađi takmičari.
       "Kad treniram, pokušavam da predočim sebi kako se nalazim na zvaničnom takmičenju i to kao poslednji po rezultatu. Onda predočavam sebi da se nalazim pred poslednjim, šestim, pokušajem i da svuda oko mene i po meni lije kiša, da su vremenski uslovi - nemogući. Najviše volim da treniram upravo u takvim 'nemogućim' uslovima... Mislim da sam u pravu, jer isuviše mojih suparnika priprema se u idealnim vremenskim uslovima, naivno verujući da će ih isti takvi uslovi čekati na Igrama. Tu greše i gube, iako bacaju dalje od mene. Dakle, tajne nema."
       Novinari nisu izdržali i ponovo su ga pitali o njegovim narednim sportskim planovima.
       - Zna se - odgovorio je, smejući se. - Biće to zlatna medalja na Olimpijskim igrama u Meksiku.
       Zapisali su ovu njegovu izjavu želeći da mu je pokažu četiri godine docnije. Imaće tada, računali su, 32 godine, ukoliko uopšte i dođe u Meksiko.
       Erter je ostao dosledan sebi: ono što je obećao ispunio je i u Siudad Meksiku disk bacio čak 64,78 metra što je bilo dovoljno za četvrtu uzastopnu zlatnu medalju.
       U međuvremenu, završio je studije elektrotehnike i zaposlio se kao inženjer u jednoj od najpoznatijih svetskih firmi - njujorškom "Vestinghausu". Oženio se, dobio dve kćerke i - sve manje vremena bilo je za atletiku. Tvrdi se da je poput mašine umeo sebe da programira: vežbao je dva puta dnevno, ujutro i uveče, ali vrlo intenzivno, bez trenutka predaha. Zahvaljujući tome uspevao je da održi visoku formu i da u 44. godini baci svoj lični rekord. Nažalost, zauzetost na poslu i sportskom terenu nepovoljno se odrazila na Erterovu porodicu. Mada je uspevao da iškoluje i uda obe kćerke, sa suprugom više nije mogao da izdrži. Ili supruga s njim. Razveli su se.
       To je bio razlog da se Al Erter ponovo vrati na bacalište, koje je napustio dve godine posle Meksika. U maju 1977. godine bacio je 62,50 metra a onda iz godine u godinu sve dalje da bi početkom juna 1980. godine bacio disk najduže - 69,46 metara. Hteo je da na Olimpijskim igrama u Moskvi osvoji svoju petu zlatnu olimpijsku medalju. Nažalost - američka vlada odlučila se za bojkot. Da li je DŽimi Karter oduzeo Alu Erteru petu zlatnu olimpijsku medalju i, time, ugasio u Erterovom srcu olimpijsku vatru.
       Da li u ovoj priči o Alu Erteru nešto nedostaje? Naravno, jer nešto treba reći i o njegovom izostajanju sa igara u Minhenu i Montrealu?
       Evo odgovora: Erter je želeo da baca u Minhenu, ali supruga mu je predložila da odustane. Ona je otvoreno sumnjala u njegov peti uspeh - možda je tu počela kriza braka - i sad su Alu Erteru opet dodijavali pitanjima zašto ga nije bilo u Minhenu i, kasnije, u Montrealu?
       - Zašto sam poslušao suprugu? Ne, odista se nisam uplašio poraza. Bio sam siguran da ću uspeti, ali više sam želeo da sačuvam porodicu. Posao i sport su me sve više razdvajali od najdražih i ja nisam želeo da ih izgubim.
       Nažalost, izgubio ih je.
      
       "NEMORAL" DAUN FREJZER: "Žena je žena, a majka je majka" glasi jedna srpska poslovica i čini se da joj po svojoj mudrosti nema ravne. Uzmimo na primer Sigmunda Frojda: "Veliko pitanje na koje nikada nije odgovoreno i na koje ja još nisam kadar da odgovorim, uprkos tridesetogodišnjim istraživanjima ženske duše, jeste: 'Šta žene žele?'" A u 'Psihologiji ženskog' (priređivač V. Popović) zapisano je i sledeće: "Dok je za Augustina Blaženog i Vajningera, žena bez duše i nemoralna, dotle je u Manuovom zakoniku označena kao zavodnica čiji je cilj da ukalja muškarčev obraz. Štaviše, i kultura Zapada i kultura Istoka, kao spasonosno rešenje, koje će ih osloboditi te pošasti, nude maskuliniziranje žena."
       Čemu ovaj uvod? Pa, najbolja plivačica XX veka, svrstana među "25 veličanstvenih" sportista čiji su rezultati obeležili ovaj vek, koja je oborila 43 svetska rekorda u plivanju slobodnim stilom, i osvojila četiri zlatne i isto toliko srebrnih olimpijskih medalja na igrama u Melburnu, Rimu i Tokiju - diskvalifikovana je u Tokiju na deset godina zabrane takmičenja - zbog "nemorala". Izjavila je, naime, da svoje plivačke podvige duguje dobrom seksu. Određenije: "Posle uzbudljive noći, u bazenu se osećam znatno bolje."
       Svet u to vreme još nije bio spreman da prihvati ono što je docnije postalo uobičajeno: za razliku od muškaraca koji se u krevetu "iscrpljuju", ženama seks uoči takmičenja sasvim lepo odgovara jer ih "oslobađa frustracije".
       A biografija Daun Frejzer gotovo da je tipična za sportiste: počela je da pliva da bi prevazišla zdravstvene tegobe. U bazen je ušla da leči astmu, i već u 19. godini, na Igrama u Melburnu, oborila je svoj prvi od 43 svetska rekorda i, naravno, osvojila prvu od četiri zlatne medalje. Rođena je 4. septembra 1937. u Sidneju (godinu dana posle Ala Ertera) u svojoj "Autobiografiji" napisala je da voli vodu i plivanje "otkad zna za sebe".
       "Verovatno sam i kao beba oborila svetski rekord u toj konkurenciji, ali to niko nije mario" zapisala je na svoj neponovljivo duhovit način ("dugi jezik" stajaće je trajnije karijere) a jedan novinar "sve o Daun" je na svoj način "dosolio".
       "Velika šampionka je imala karijeru punu nestašluka, zbog čega joj je pripisivano i ono što nikad nije pomislila da uradi. Ali je to, imajući u vidu njen temperament, navike i minuli rad, sasvim ličilo na nju. Najbolja plivačica sveta se, bar tako je bilo zapisano, hvalisala da je šampion Australije u ispijanju piva. Imala je i dug jezik, pa je na optužbe odgovarala kako se samozvani čuvari morala 'prave Englezi' jer su se, na primer, u olimpijskim paviljonima na olimpijskim igrama u Rimu i Tokiju događale takve stvari da je bilo materijala za debele studije o seksu."
       Drugi novinar pisao je, čini mi se, bliže istini. "Daun Frejzer potiče iz mnogočlane porodice gde su bolesti i siromaštvo bili svakodnevica.
       ... U fabruaru 1956. postavila je novi svetski rekord na sto metara slobodnim stilom - 1:04,5 na prvenstvu Australije. Stari rekord Vili de Odens bio je neprikosnoven čitavih 20 godina." Od tada do kraja karijere nije izgubila nijednu trku na sto metara slobodno!
       Daun Frejzer posetila je Beograd 1973. u vreme održavanja Prvog svetskog prvenstva u vodenim sportovima. Doputovala je kao novinar i tad se saznalo za neke njene "nestašluke": na primer, da je pokušala da "ukrade" olimpijsku zastavu u blizini Carske palate u Tokiju, da je više volela da pliva u providnim kupaćim kostimima, da je zamenila znakove na muškom i ženskom toaletu pa su se neki plivači i plivačice zatekli na pogrešnim "intimnim mestima"...
       - Da, bila sam tada mlada, luda, jogunasta, obesna - priznala je, a u "Autobiografiji" mogu se naći i sledeći redovi: "Jednog dana su me zatvorili u ćeliju u tokijskom zatvoru, jer me je neko video u bašti neke vile. Dan ranije su hteli da me proglase za besmrtnu, kada sam treći put uzastopno postala olimpijski pobednik na sto metara slobodno. Ne kažem da sam svetica, ali treba shvatiti devojku koju od njene 14. godine teraju da bude najbolja na svetu. Dan za danom, mesec za mesecom - plivaj i samo plivaj."
       Slučaj je hteo da je sa najboljom plivačicom svih vremena dugo drugovao jedan naš čovek. Fudbalski globtroter Aleksandar Aranđelović, "prvi fudbalski emigrant iz Titove Jugoslavije", kako su ga obično nazivali, u razovoru s piscem ovih redaka, birao je najlepše reči govoreći o Daun Frejzer.
       - Bilo je to prijatno poznanstvo koje je dugo potrajalo - pričao nam je Aranđelović u proleće 1999. godine. - Pozajmljivao sam joj automobil i naučio je da jede ljute papričice... Ona je toliko dobro stvorenje koje čovek nije mogao da ne voli. Radila je u jednoj robnoj kući kao liftboj, jer nije imala novaca a poštovala je svaki posao. Kasnije se udala, dobila kćerku, ali se i dalje ponašala na svoj način.
       U našim novinama poslednje vesti o Daun Frejzer mogle su da se pročitaju pre četiri godine, u vreme Igara u Atlanti. Rečeno je da je obolela "ali da nema razloga za zabrinutost". Onda je usledila još jedna vest: Daun Frejzer je prodala zlatnu medalju sa Igara Komonvelta 1958. godine "da bi pomogla odlazak reprezentacije Australije na Igre u Kuala Lumpuru". Nije bilo lako, mnogo krvi, znoja i suza uloženo je u tu medalju, izjavila je tom prilikom i opet, na neki način, izmamila suze u oku onima koji nikad nisu prestali da je poštuju.
      
      
       VILMA RUDOLF - OD ŠARLAHA DO ZVEZDA: Dok je Al Erter na Olimpijskim igrama u Melburnu osvajao prvu od četiri svoje zlatne medalje, malo je ko obraćao pažnju na 16-godišnju crnkinju koja je takođe osvojila svoju prvu olimpijsku medalju, doduše bronzanu, u trci na sto metara. Četiri godine docnije kad u Rimu bude osvojila tri zlatne medalje u sprintu zaredom, osvojiće i svet: učesnike Igara, i gledaoce širom planete koji zahvaljujući televiziji i danas pamte njen dugi, laki korak, nikad više ponovljen zato što je, jednostavno, neponovljiv.
       Zadivila je sve pa i tada mladog 18-godišnjaka Kasijusa Kleja, koji je posle pobede nad Poljakom Pjetšikovskim u poluteškoj kategoriji osvojio zlatnu medalju i sebe proglasio centrom sveta. Grdno se, međutim, razočarao kad je Vilma Rudolf, tako se zvala, s indignacijom odbila njegovo nasrtljivo udvaranje. Klej je o tome kasnije, opširno pisao u svojim memoarima.
       "Posle osvojene treće zlatne medalje nisam više bila ista u očima ljudi. Želela sam da vidim svoje prijateljice i prijatelje s kojima sam odrasla i koji su mi pomogli. Ali, umesto toga, vodili su me na raskošne bankete gde je bilo i po dve hiljade nepoznatih ljudi. Dugo vremena nisam imala svoj mir. To me uznemiravalo i, ponekad, sva skrhana, plakala sam. I pošto sam prestala aktivno da trčim postala sam potpuno nezadovoljna, osećala sam se bedno. Nije trčanje bilo ono što mi je nedostajalo. Bio je to način života... Kada si sportista svetske klase imaš sve što zaželiš. Takav način života potpuno je nestvaran i tek kad sam o sebi počneš da brineš osetiš pravu i gorku stvarnost."
       Za ovu priču o Vilmi Rudolf srećna je okolnost što je njenim podvizima na rimskoj stazi prisustvovao naš čovek, Artur Takač, koji je o tome u knjizi "Šezdeset olimpijskih godina" ostavio dragoceno svedočanstvo.
       "U vreme održavanja ženskog finala na 100 metara, stajao sam uz ogradu u visini starta da bih bolje mogao pratiti sjajno dostignuće Vilme Rudolf. Ona je nesumnjivo bila najelegantnija i najatraktivnija pojava na rimskim igrama. Od milja su je nazvali "gazela rimske staze". Bilo je to 2. septembra, trećeg dana atletskih takmičenja. Vilma je nervozno skakutala u prostoru startnih blokova, dok je jedna sredovečna žena u mojoj blizini narastajućim uzbuđenjem ispoljavala bojazan i nade sa kojima je pratila nastup svoje ljubimice.
       Bilo je jasno da njen trijumf niko ne može ugroziti. Osvojila je prvu od tri zlatne medalje, a kasnije je nastavila pobedama na 200 metara i u sastavu američke štafete 4 puta 100 metara.
       Međutim, u finišu ove trke na 100 metara, Amerikanka do mene je glasno zajecala, bacila se u naručje prijateljice do koje je sedela. Radoznalo sam prišao uzbuđenim ženama i tako saznao intimne detalje priče o usponu Vilme Rudolf.
       - Ovo je - rekla je plačući, - najsrećniji dan u mome životu. U Rim sam došla kao običan turista i koštalo me to mnogo novca. Bila sam Vilmina učiteljica u osnovnoj školi. Ne možete ni zamisliti koliko je ta devojka, jedno od dvadeset dvoje dece porodice Rudolf, propatila da bi postigla ovo čemu se danas toliko radujemo. U četvrtoj je godini prebolela šarlah i dvostruku upalu pluća. U jedanaestoj nije mogla normalno hodati. Bilo je zaista žalosno gledati lepu devojčicu, tako hendikepiranu. Nije mogla da učestvuje čak ni u najjednostavnijim igrama svojih vršnjaka u školskom dvorištu. Zatim se, malo po malo, počela čvršće držati na svojim slabašnim nogama. Koliko li je samo truda trebalo uložiti za njen oporavak i sa kolikom je upornošću i sama Vilma prevazilazila bolove i teškoće. Ne treba više da pričam. Kraj ste i sami videli. Ali, mogu li i Vas da zagrlim u čast ove divne Vilmine pobede?"
       Htela je da živi mirno i skromno i da ćuti. I tako bi verovatno bilo da se jedan list nije umešao u njen život. Bio je to rimski nedeljnik "Đente", koji je skoro deceniju posle Rimskih igara (1969) baš potresao svet reportažom o Vilmi s provokativnim naslovom "Moje medalje su u zalagaonici".
       "Da bi platila troškove lečenja jednog od svoja tri sina, koji se razboleo, šampionka je morala da se odvoji od svojih trofeja" - pisao je ovaj list. - "Vilma živi sa svojom decom u jednom crnačkom kvartu u Los Anđelesu. NJena kuća je gotovo u ruševinama. Nema zaposlenja i živi od bedne penzije koju dobija od muža s kojim se venčala 1961. godine i od koga je razvedena. Diplomirala je na Univerzitetu u Tenesiju, ona bi mogla da predaje, ali su odbili da je zaposle, jer je često učestvovala na manifestacijama u prilog crnaca i u marševima za mir. Nije imala više sreće ni sa manekenskim pozivom. Uspela je da nađe posao i da pozira za jednog fotografa. Ali, imala je saobraćajnu nesreću i njeno telo, koje je u tridesetoj godini bilo još graciozno i vitko, sada je unakaženo ožiljcima. Zbog toga više ne može da bude model."
       Odletela je u Rim i sve demantovala. Po povratku u Los Anđeles sačekao ju je reporter lista "Žene Afrike".
       - U Italiji su hteli da izazovu saosećanje za crnački problem u SAD. Izabrali su me zbog moje popularnosti kao primer degradacije američkih crnaca, iskorišćena sam kao politička figura... Sve američke crnce, bez obzira ko su i svejedno šta su postigli, zaokuplja isti problem: naći pristojno zaposlenje. Po tradiciji, naše društvo počiva na takvim mehanizmima koji najčešće udaljavaju sa najbolnijih mesta najsposobnije među nama.
       Uz Vilmu je stao i predsednik SAD DŽon Kenedi:
       - Vilma Rudolf je učinila više za prava crnaca od mnogih propovednika i revolucionara. Ono što su drugi hteli da postignu preteći pobunama i oružjem, ona je postigla neodoljivim šarmom autentične Amerikanke.
       Aprila 1969. Vilma se zaposlila kao analitičar u Odeljenju za afroamerička istraživanja na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu.
       Posle toga je za svoj novac snimala televizijske filmove i serije za decu. Usput je putovala Amerikom učeći decu atletici.
       Jedan novinar, posle posete domu Vilme Rudolf, napisao je: "Nijedan sportski trofej ne nalazi se u njenoj kući. Vilma ih je ostavila kod svojih sestara i braće jer ne želi da stalno podsećaju njenu decu na njene uspehe i da ih to pritiska da i ona osećaju da moraju da postižu vrhunske rezultate."
       Kraj je došao prerano: žena je u detinjstvu pobedila šarlah i dečju paralizu, a onda i sve konkurentkinje na stazi i van staze, izgubila je jednu jedinu bitku, onu za život. Preminula je 12. novembra 1994, u godini koja predstavlja sredokraću između olimpijskih igara - onih u Barseloni i onih u Atlanti.
      
       (Nastaviće se)
      
      

U amfiteatru Sorbone u Parizu 1894. dogovoreno je održavanje modernih olimpijskih igara. Pjer de Kuberten je otac te svetske sportske zabave, koja je ime i ideju posudila od takmičenja što su se u Olimpiji, u staroj Grčkoj, održavala od 776. godine p.n.e. do 394. godine n.e.        Prve moderne igre održane su u Atini od 5. do 14. aprila 1896. Nastupilo je 285 takmičara (od 484 učesnika) pod geslom: Citius, Altius, Fortius (brže, više, snažnije). Žene se takmiče od 1900. godine. Zimske igre uvedene su 1924. Početno skromni sabor sportista dosegao je razmere planetarnog biznis-spektakla, a često (posebno od Berlina 1936) i moćnog političkog oružja; rezultate amatera u drugoj polovini XX veka "pregazili" su, do zastrašujućih razmera utrenirani, superšampioni.        Koliko god da su se Igre uozbiljavale, njih odvajkada prate legende o učesnicima. Pred čitaocima NIN-a je upravo takav tekst: kako su naši i svetski poznati olimpijski heroji "preko trnja stizali do zvezda" i kako su mnogi završavali - neslavno. Mi smo dobro zapamtili da "revolucije jedu svoju decu", ali, izgleda, da to važi i za - olimpijade. NIN-ov feljton je zasnovan na novoj knjizi poznatog sportskog novinara i publiciste Slave Stojkovića "Olimpijska vatra" ("Vesmark", Beograd, 2000).