Ivan Stambolić(64), svojevremeno značajna politička ličnost u Srbiji, otet je u Košutnjaku 25. avgusta ove godine. Priča o toj isteriji sadrži: jedan beli kombi, jedno čuđenje čuvara i mnogo, mnogo nagađanja. NIN-ov feljton donosi izabrane delove knjige "Put u bespuće" (Radio B-92, 1995. Beograd) koja je u stvari, kao što podnaslov kaže: "Odgovori Ivana Stambolića na pitanja Slobodana Inića"

      Milošević nije na početku puno mario za Kosovo?
       Nije. Pre svega, Kosovo ga politički nije zanimalo, a drugo, kako je on bio čovek, da tako kažem, "globalnih" i "sverešavajućih formula" iz malog džepa, njega kosovski čvor nije privlačio. I meni je govorio: "Okani se pokrajina, okrenimo se Jugoslaviji!" Doduše, problemi kao što su Kosovo, odnosi sa drugim republikama, Jugoslavija..., dok on u njih još ulazi, prema nepisanoj podeli rada, zapadali su meni.
       Problem Kosova kao što se zna, aktuelan je sve od Berlinskog kongresa i prvih etničkih čišćenja posle njega. Jedna kompaktna i mnogobrojna, sad već i visoko većinska manjina na celovitoj teritoriji graničnoj sa matičnom zemljom - Albanijom, podrazumeva ne samo strpljivo i postepeno rešavanje već traženje novih, originalnih rešenja. Najzad, ništa se mudro ne da realizovati ukoliko se stalno ne drži na umu da međusobni nemiri i trzavice na tom prostoru imaju dugu predistoriju, duboke korene i mnogo deponovanih emocija - od trijumfalističkih do revanšističkih.
      
       Kako je, onda, došlo do toga da u aprilu 1987. godine na Kosovo Polje ide Milošević?
       Kao što znate, bio sam na istom takvom zboru godinu dana pre njega. Neposredni povod za taj dosta neočekivani odlazak izazvan je hapšenjem Koste Bulatovića, jednog od glavnih organizatora srpskih protestnih skupova na Kosovu. Uhapšen je, što ću tek kasnije saznati. To je izazvalo burnu reakciju i zahtev Srba sa Kosova da dođem na njihov skup.
       Ubrzo ću biti obavešten da je nacionalistička centrala u Beogradu tim povodom pripremila scenario da me dočekaju zvižducima i onemoguće da govorim. Zbog toga sam na Predsedništvu SFRJ, koje takođe insistira da ja idem tamo, postavio pitanje ko stoji iza odluke o hapšenju. Ostao sam bez odgovora. I to mi je bilo dovoljno kao odgovor. Zadovoljim se pred njima baš tom konstatacijom. Posle višečasovnog razgovora u sali, održao sam smirujući govor na mitingu, i, na kraju, preko iščekivanja, doživeo aplauze podrške. I ovom prilikom sam se uverio da se sa tim nesrećnim svetom užasno manipuliše. Uprkos ovakvom prijemu i smirenoj situaciji, po povratku, izjavio sam na Predsedništvu CK SKJ: "Situacija je na Kosovu takva da je dovoljno da na skupu građana jedan viđeniji srpski nacionalista usklikne ubojitu parolu i Srbi će se dići na ustanak."
       To će i učiniti Slobodan Milošević kad tamo ode kao predsednik CK, mada je LJubičić mislio da treba opet ja da putujem. Bio sam odlučno protiv. Nisu to samo državne, već i političke stvari, pre svega političke. Imao sam i dopunskih razloga za takav stav. Već deset godina kako se bavim pokrajinama, kako odlazim na Kosovo, kako razgovaram, sukobljavam se sa istim ljudima o istim pitanjima. A, valjda, nisam jedini koga se tiču odnosi u Srbiji. Uz to, posle svega, ni Nikolinu tvrdnju da ću ja to najbolje da obavim nisam primao kao najiskreniju.
      
       Imali ste dovoljno razloga za to?
       I pomenutih i onih koje ne mogu neposredno vezati za njegovo ime, ali se uklapaju u njegovu suzdržanost prema svemu što bi ga eksponiralo u borbi protiv srpskog nacionalizma. Na Šestoj sednici CK SKS, na kojoj će se raspravljati o Kosovu, posle mog govora i protiv srpskog nacionalizma, mnogi članovi me otvoreno pitaju: "Zašto vršiš političko samoubistvo?"
      
       Jeste li savetovali Miloševića šta i kako da govori?
       Naravno! On je to od mene i tražio. Ne podleži emocijama, govorio sam mu. To je uzavrela tema na užarenom mestu. To je požar. Sipaj hladnu vodu, ali tako da zbog toga ne vrište na tebe nego da te bolje čuju, i prime! Predočavao sam atmosferu napetosti i kiptećih strasti, emocija, eruptivnu, uvek pogodnu čak i za nasilje. Preporučujem mu: "Pazi, hladne glave!"
       On je, međutim, podlegao toj atmosferi. Čak je dolio ulje na vatru! Pa i ona njegova čuvena rečenica: "Niko ne sme da bije narod!..." nije njegova, nije nastala tu, na licu mesta. Drukčijeg je porekla. Mi smo se mnogo ranije gotovo zavetovali da ćemo podneti ostavke pre nego što nas prilike nateraju da bilo kome naredimo da digne ruku na narod. To sam sto puta ponavljao i njemu i drugima. Da li me je razumeo kad pod pojmom naroda podrazumeva samo srpski narod?
      
       Kakav je bio vaš međusobni odnos posle tih događaja?
       Kao da je samo čekao priliku, zajapureno će se isprsiti na prvoj sednici Predsedništva: "Otadžbina je u pitanju!" Tad sam se upitao: Šta li će ostati od otadžbine ako se o njoj budu brinule ovako usijane glave?
      
       Po povratku bio je već "kosoviziran"?
       Od tada, počinju trvenja među nama. Ja još izbegavam otvoreni sukob. Ne uzlazim u polemike. Međutim, primećujem da on počinje bežati od već postignutog... ka nekim rešenjima prečicama, spektakularno. Ali, da bi se dala razumeti ovako paradoksalna tvrdnja, dugujem jednu brzu rekapitulaciju događaja koji se zgušnjavaju, a iz kojih ću, priznajem sa zakašnjenjem, izvući zaključak da dok ja sve to što uspevamo da promenimo nabolje, da korigujemo, reformišemo, smatram našim uspehom, Milošević i njegovi doživljavaju kao svoje poraze. Doduše, on je još uvek vrlo bučno za promene, ali ja više nisam siguran za kakve, a još manje - kojim sredstvima, načinima. Pomišljam čak i na najgore - da je za promene unazad... Što će reći, za vraćanje starom dobrom centralizmu u partiji i državi.
      
       Ni Nikola LJubičić, koji u Predsedništvu Jugoslavije sedi kao predstavnik Srbije ne prihvata razgovor!
       Ni on. Samo, videćete da to nije za čuđenje...
       Rasprava je sve mučnija, praktično bez dogovora. Zaključujući sednicu, predsedavajući Lazar Mojsov, do koga sedim, došapne mi da su svi prisutni uvereni kako sve pohode Srba sa Kosova organizujem upravo ja, te da sam ja jedini koji ih mogu sprečiti. Zaprepašćen, pozivam stenografe da ostanu, a učesnicima sednice, uz odobrenje Mojsova, ponovim to što mi je on upravo rekao. Zatim, povišenim glasom, držim neki nervozan govor o nemogućnosti saradnje uz takvo nepoverenje, takve insinuacije. Pri tom, ćutim o onome što im je poznato koliko i meni - ko, zapravo, podbada sve te ljude na proteste. Još ne mogu da verujem da su me u tom pogledu zamenili za Dobricu Ćosića.
      
       Šta na sve to kaže Ljubičić?
       Posle sednice, izlazimo zajedno iz Palate federacije. Nikola predloži da, pre odlaska kući, prošetamo. Rado prihvatim očekujući razgovor o onome što se dogodilo na sednici. Na moje iznenađenje, on počinje ovako: "Imam informacije da ti radiš protiv mene, na mojoj kompromitaciji, a sve zbog toga da ja odem sa ove funkcije da bi ti na nju došao." U prvi mah nisam razumeo o čemu on govori. To mu i kažem. Na to on uzvraća da sam ja u posedu pisma ambasadora Veljka Mićunovića iz Moskve, u kome ga ovaj teško optužuje. A ja sam, tobože, sredio sa Mirkom Đekićem, tadašnjim glavnim urednikom NIN-a, da to objavi. Dalje mi govori da ja guram u javnost takozvani "užički slučaj" i aferu oko Jelove gore, kao i aferu oko "Crvenog signala" i neke Nikoline kupovine automobila. Pominje venčanje svoje dece i neke poklone. Bilo je još nekih "prljavština", ali ga više nisam ni slušao. Uzvratim mu da je ponižavajuće za obojicu da se takvim stvarima bavimo, da o svemu tome prvi put čujem, i da je zaista nedozvoljivo podložan intrigama, spletkarenjima i ogovaranjima, anonimnim pismima. Kada bi strane službe znale koliko anonimna pisma utiču na odnose u našem rukovodstvu, oni bi samo njih pisali i sa nama se poigravali.
       On se, posle moje reakcije, povuče i reče da te stvari šire ljudi iz Madere i da Draža Marković radi na tome da nas zavadi.
      
       Kako ste prošli na toj sednici CK SKJ, za koju kažete da je svojevrsna predigra Osme sednice CK SKS?
       U rano jutro, grupa od oko pet stotina Srba i Crnogoraca sa Kosova, kako je i najavila, došla je u Beograd okupljajući se u parku preko puta Skupštine SFRJ, u kojoj počinje rad CK SKJ.
       Protekle noći ništa nisam preduzimao da bi se njihov dolazak sprečio. Niti je bilo vremena, a ni regularnih mogućnosti da se to učini. To je mogao da izvede jedino Dobrica Ćosić, koji je, pokazaće se kasnije, bio njihov inspirator i organizator. Pre no što će sednica CK početi, Predsedništvo CK odlučuje da se razgovara sa ljudima u parku. Imajući u vidu raspravu na sednici Predsedništva Jugoslavije prethodne noći, odbijam da te razgovore vodi neko iz rukovodstva Srbije. Dogovorimo se da to učini Ivica Račan.
       Sednica CK je počela u atmosferi vanrednog stanja, a i uvodni referat je tako intoniran. U pauzi, posle čitanja referata, rukovodioci Državne bezbednosti Federacije, Republike i Grada informišu da raspolažu podacima kako sa Kosova kreću novi vozovi demonstranata, kako se Kraljevo, Smederevo, Kragujevac, Rakovica... komešaju, kako se građani Srbije spremaju da krenu prema Beogradu. Dolazi neko sa najnovijom informacijom da je jedan voz stigao u Topčider i traže instrukcije šta da preduzmu. Uznemirenje raste.
       Pozivam Lalovića, republičkog sekretara za unutrašnje poslove. Tražim da proveri ove vesti. On me ubrzo obaveštava da alarmi nisu tačni, da je sve mirno, redovno. Tražim da neprekidno prati situaciju i da me redovno obaveštava. On se ponovo javlja: nema nikakvih nagoveštaja koji ukazuju na širenje protesta.
       Pozivam one šefove Državne bezbednosti koji su sve vreme u Skupštini i dogovorim se sa Ćulafićem, saveznim sekretarom za unutrašnje poslove, da se istaknutim srpskim nacionalistima ne dopusti da se priključe ili stave na čelo demonstranata.
      
       A državna bezbednost? Smiruje li se?
       Državna bezbednost se po ko zna koji put javlja sa novim informacijama: Srbija se giba, talasa, pokreće...
       A Lalović - sve je u redu! Verujem Laloviću. Stalno sam pored telefona.
       Gledam kroz prozor: veče lepo, proletnje. Pred Skupštinom, na trotoarima, puno radoznalaca, šetača ima i oko parka. Niko se onima u parku ne priključuje. U zgradi Skupštine, međutim, i dalje raste napetost. Pored mene su stalno dva nepoznata čoveka. Ceo dan me prate. Neko iz Državne bezbednosti donosi glas da je grupa nacionalista iz Francuske 7 sada u parku, i da Kosovarima drže govore! Pitam: ako je već tako, šta oni, zaboga, rade, sem što mene ceo dan dezinformišu i prate. Kažu da naređenje od pre podne nije izvršeno zbog nekakvog nesporazuma među njima.
      
       Čije naređenje?
       Pa Ćulafićevo i moje. Ne znam ko, zapravo, komanduje, ko izvodi ovu žmurku preko savezne, republičke ili vojne policije.
       Odmah potom, istog dana, nova sednica Predsedništva Jugoslavije, da bi se opet razmotrila trenutna situacija. Sednicu održavamo u jednom od radnih kabineta u Skupštini. Ulazim. Svi su već na okupu. Pitam Ćulafića šta ovi njegovi rade osim što prate mene? Zašto nisu tamo gde se organizuju te vajne demonstracije?!
      
       Jasno je da su Dobrica, Šolević, Budimirović i Kecman podigli taj ustanak, ali i samo stanje tamo je bilo teško.
       Pa zato i menjamo Ustav. I bez podstrekača i bukača iz Beograda znali smo da je stanje na Kosovu neodrživo. Međutim, ma koliko bilo tačno da je tamo bilo dramatično, ne može se poreći da je mnogo toga dramatizovano, da je bilo mnogo preuveličavanja, pa i izmišljotina, i to na velika zvona. Uzmite samo one strašne podatke i priče po novinama o silovanjima Srpkinja. I šta se, na kraju, ispostavilo? Zvanični statistički izveštaj otkriva da je na Kosovu u to vreme bilo procentualno manje silovanja, nego u Vojvodini!... Ali, željeni efekat nacionalisti su postigli glasinama.
      
       Da se vratimo na sednicu Predsedništva SFRJ.
       Dakle, ulazim, i prvo što vidim: Joža Vrhovec sedi na pisaćem stolu, klati nogama i dobacuje zlurado, trljajući dlanove:
       "A sad, a sad, Ivane, šta ćemo sad?"
       Pukne mi film, te se na njega izgalamim.
       Sedam pored Mamule. On mi odmah kaže da je veoma dobro, čak značajno što sam ovako besno reagovao. I dodaje:
       "Ako ovo do ponoći ne raščistiš u parku, sve će se tebi obiti o glavu. Ne gubi vreme, radi to kako znaš!"
       To veče, Predsedništvo SFRJ, kao i u toku dana, zaključuje da Predsedništvo Srbije, čiji sam ja predsednik, ima obavezu i odgovornost da situaciju sredi i raščisti.
       Odlazim na drugu stranu parka u svoju kancelariju. Sazivam rukovodstvo Republike. Informišem o sednici Predsedništva Jugoslavije, a Lalović o tekućim zbivanjima. Ponovo naglašavam da je ulica domaći teren i šansa samo za nacionaliste, da nam oni samo na ulici mogu preoteti narod, da će sa ulice krenuti na nas, da ne smemo dozvoliti da se vlast brani silom, itd.
       Iznenadi me Milošević upadicom:
       "Zašto se ti toliko bojiš ulice i naroda?"
       "Ne bojim se ja naroda, no onih koji sa narodom mogu manipulisati" - kažem.
       Stiže Račan. Obaveštava da je postigao dogovor sa predstavnicima Srba sa Kosova da se vrate kućama.
       Do ponoći, policija je, u već pripremljene autobuse, bez ijednog incidenta, smestila Srbe i Crnogorce sa Kosova i otpratila ih. Dogovorim se sa Lalovićem da odemo do SUP-a i da se ljudima zahvalimo za sve što su u toku dana i noći radili i kako su to uradili.
       Tamo nas je već čekalo rukovodstvo SUP-a i Državne bezbednosti. Povedosmo opušten razgovor na kraju napornog i napetog dana i noći. Tu šef Državne bezbednosti Mitrović počinje, ili tačnije, nastavlja razgovor povodom one Miloševićeve opaske o mome strahu od ulice. Ja mu objašnjavam, predočavam stanje u društvu, govorim o nezadovoljstvu naroda, nacionalistima, kosovskoj rani... Mitrović ne odustaje. Kada je razgovor počeo prerastati u raspravu, ja to presečem.
       Ta dvadeset četiri sata nametnula su mi mnoga pitanja, zle slutnje i sumnje.
       Da ostavim po strani sve što se događalo na ove dve uspaničene sednice i oko njih. Međutim, sad ću vam reći nešto još indikativnije u pogledu udruživanja već pominjanih interesa da se promene nabolje spreče, da se već postignuti rezultati kompromituju. Molim vas, obratite pažnju na sledeće koincidencije: LJubičić i Čkrebić, prvi član Predsedništva SFRJ, a drugi predsednik Predsedništva Srbije, prstom nisu hteli maći da se u popis izmena saveznog Ustava unese i "izgradnja zajedništva i jedinstva Srbije", iako sam lično taj stav jedva izborio na CK SKJ, u čemu su mi svesrdno pomogli Kučan i Pozderac. No, nije to najbitnije. Čim sam taj stav progurao u Predlog novog saveznog ustava, oktobra 1986, odmah se, istog trena, pojavljuje Memorandum! Dakle, pobočnim udarima sprečiti svaki pomak napred! Još indikativnije: samo deset dana nakon konačnog usvajanja inicijative za promenu Ustava Srbije, hrupiće Osma sednica!... E, pa znate šta... Ovakve koincidencije, a ima ih još, ne mogu biti slučajne.
       Očito, sa više strana se dugo i koordinirano radilo u duhu "što gore, to bolje", a to zdrava pamet teško razabira, pogotovo kad tu devizu ne vezuje za komšijsku kravu, nego za najvitalnije interese čitavih naroda. Ko god ume bar malo politički da čita, njemu će biti sasvim jasno: na promene Saveznog ustava udara se Memorandumom, na predlog izmene Ustava Srbije odmah se puca Osmom sednicom! - pa da kao na dlanu vidi samu suštinu globalnog političkog sukoba i ko je na kojoj strani.
      
       Zar se ništa nije moglo učiniti?
       Već sam vam rekao da bi represivne, administrativne mere države prema partiji bile ne samo nečuven već možda i neizvodljiv presedan u posleratnoj istoriji Jugoslavije, kao i čin koji bi, sam po sebi, mogao u javnosti stvoriti zbrku i pometnju, a verovatno i još više naviti vodu na vodenicu nacionalista. Nije to pitanje lične hrabrosti, nego političke procene da li su u narodu sazreli uslovi da shvati i prihvati nužnost jednog tako drastičnog čina. Kako je široka javnost u Srbiji i Jugoslaviji mogla odobriti jedan takav udar samo na osnovu šturih saopštenja sa svih tih naših sednica na kojima su se lomila koplja? Nije mogla. Ni iz daleka ta javnost još nije znala suštinu sukoba, a često ni za sam sukob. Kako bi, onda, odjeknuo i u nas i u svetu jedan tako prepadan i šokirajući čin, makar i bio u okvirima mojih regularnih ovlašćenja. Pa odjeknuo bi kao kabinetski pucanj u goloj borbi za vlast tamo nekih "mladoturskih" pukovnika.
      
       Da, ipak, ne preterujete?
       Iz ugla sadašnjih spoznanja, svi ti obziri izgledaju drukčije, pa možda i preteranim. Međutim, u onom času, niko politički razborit ne bi preduzeo takav korak. NJega je trebalo preduzeti kasnije, kad je Kosovom ucenjivan opstanak Jugoslavije i kada je već svima i ovde i napolju postalo jasno da će se Jugoslavija u krvi ugušiti.
      
       A tada ne biste prezali od izolacije ratobornih poglavica?
       Tada bih samo sproveo ono što mi Ustav i zakletva nalažu. Pa čak ako bi se, potom, za zelenim stolom definitivno pokazalo da nikakvoj Jugoslaviji nema više života, u šta apsolutno ne verujem, čak i u toj varijanti, razvod bi se, bar što se Srbije tiče, imao obaviti za tim istim stolom uz potpuno obezbeđenje ravnopravnih uslova razlaza.
      
       Ne bi išlo lako.
       Nimalo lako, ali bi se trošile reči umesto glava i mastilo umesto krvi. Ama, to se ne da porediti, nepristojno je porediti.
      
       (Kraj)
      
      

Od sledećeg broja NIN-a novi feljton Ispovest generala Đoke Jovanića * Zašto su udaljeni Jovanka Broz i Đoko Jovanić?        * Da li je bilo romanse među njima?        * Zašto se Dolanc svetio Jovanki?        * Ko je Josip Broz Tito?        * Šta je Tito stvarno mislio i govorio o Rankoviću, Kardelju, Bakariću, Loli Ribaru i drugima?        * Kako je proslavljena Nova 1945. godina?        * Kako je završio Draža Mihailović?        * Istina o smrti generala Slavka Rodića, Petra Drapšina, Ivana Milutinovića.