Jevgenij Verlin smatra da je formiranje Velike Kine najvažniji element formiranja nove svetske strukture. Da li je to kineski odgovor na američku globalizaciju?

      (Od stalnog dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       Jevgenij Verlin pripada mlađoj generaciji ruskih stručnjaka za Kinu. Bio je dugogodišnji dopisnik iz Pekinga, zatim diplomata, pa naučni istraživač koji se posvetio izučavanju Velike Kine- tom novom i aktuelnom fenomenu savremenog sveta. Razgovor je počeo pokušajem definisanja šta pojam Velike Kine danas znači ?
       - U savremenom svetu, kaže Verlin, sve veći značaj dobijaju zemlje i teritorije na kojima se govori kineski jezik. Pored NR Kine, sa Hongkongom i Makaom, tu još spada Singapur i Tajvan a svakako i ogromna kineska dijaspora u svetu. NJihova sveukupnost se i naziva Velikom Kinom. Eksperti, međutim različito tumače ovaj pojam, čak se ne slažu ni šta on sve obuhvata.
       U stvari, svedoci smo geopolitičke pojave bez presedana: neobično visoki stepen preplitanja poslovnih, kulturnih i međuljudskih odnosa između područja na kojima se govori kineski jezik dozvoljava da se uoči stvaranje široke, neformalne kulturno etničke i ekonomske zajednice.
       Postoji li zvanična kineska koncepcija o Velikoj Kini i ima li ova ideja svoje jasne ideološke, političke, ekonomske i strateške ciljeve ?
       - To je složeno pitanje. Bez obzira na to što se o Velikoj Kini mnogo govori i piše u svetu, u samom Pekingu se o tome ćuti. To je tabu. Zvanično se ni sam termin ne upotrebljava, a kinesko rukovodstvo izbegava razgovore o ovoj temi.
      
       Zašto?
       - Suviše je veliki ulog u igri. Mnogi, naročito u susedstvu, mogli bi da se uplaše javnim angažmanom kineskog rukovodstva na stvaranju Velike Kine, pod okriljem NR Kine. Kinesko izbegavanje da se govori o nedovoljno jasnim stvarima uklapa se u u okvire tradicionalnog shvatanja o prioritetu očuvanja stabilnosti u zemlji i oko nje radi postizanja viših ciljeva (ujedinjenje, ekonomski procvat, zauzimanje vodeće pozicije u svetu).
      
       Šovinizam? Da li u Kini postoji realna opasnost od erupcije nacionalizma, kakvu su doživele mnoge socijalističke države u svojoj poslednjoj fazi?
       - U stvari, to je više etnocentrizam nego nacionalizam u klasičnom smislu. Ideologija etnocentrizma ne mora (ali može) obavezno imati karakter otvorenog, agresivnog ekspanzionizma. Podsetio bih na kinesku istoriju. Još od vremena Konfučija, pre 2 500 godina, rukovodeća elita Kine nalazila je razloge i opravdanje za svoju politiku potčinjavanja susednih plemena i naroda. Tako je začeta ideja etnocentrizma kao sistema isticanja prednosti vlastitog načina života u odnosu na zaostalost i nerazvijenost drugih naroda, varvara. Tome je pogodovala i udaljenost Kine od drugih centara civilizacije u svetu. A kada je sfera kontakata ograničena, onda se lokalne tradicije i vrednosti čine univerzalnim.
       Međutim, kineska težnja za ekspanzijom imala je pre svega "mesijanski" karakter. Kinezi su uvek naglasak stavljali na"prevaspitavanje varvara" a ne na silu oružja. Idealno je bilo ostvariti svoje ciljeve bez rata i agresije.
       Treba pomenuti da su stare kineske predstave o njihovoj zemlji, koja se nazivala Centralno carstvo (pod nebeskim svodom), činile bazu ekspanzionizma. Jer, Centralno carstvo nije imalo čvrstih granica: one su dopirale dokle seže moć Sina neba, a dalje su bile teritorije nepokorenih varvara ("varvarska periferija").
      
       Kakve to veze ima sa današnjim svetom ?
       - Čini mi se da je kineska politička tradicija, duga hiljadama godina, opredelila i još umnogome opredeljuje vladajuću državnu doktrinu i političku psihologiju kineskog rukovodstva.
      
       Kakvi bi, u tom svetlu, bili ciljevi Velike Kine ?
       - Istorija ne zna za primere da procvat ove ili one države nije bio praćen istovremenim rastom državnog nacionalizma ili dominirajuće nacije. Mnogi strani poznavaoci Kine smatraju da predstoji neizbežno formiranje novog velikohanskog nacionalizma i šovinizma, i to pre svega na bazi rasta ekonomske moći Kine, ali i zbog ideološkog vakuuma, do kojeg je došlo zbog devalvacije socijalističkih vrednosti i odbijanja ili nemogućnosti da se apsorbuju zapadne vrednosti.
       Može se govoriti i o "nacionalnoj identifikaciji" koja ne mora imati obavezan šovinistički karakter, već više "patriotski" ili" patrijarhalno pokroviteljski".
       Ta nacionalna identifikacija Kineza je prirodna osnova ekonomske integracije, koja vodi ka stvaranju snažnog ekonomskog bloka koji se može suprotstavljati konkurenciji drugih država i ekonomskih blokova.
      
       Možda je to kineski odgovor na američku globalizaciju ?
       - Što se tiče konkretnih ciljeva Velike Kine njih je veoma teško prognozirati. Jedna od ideja je pretvaranje Kine, koja stoji na čelu celokupne "kineske zajednice"u superdržavu. Pitanje je međutim može li ona to zaista da postane ? Teško je negirati regionalne ili čak svetske liderske ambicije, ali pored toga kinesko rukovodstvo stoji pred zadacima, pre svega uslovljenim materijalnim i kulturnim napretkom kineske nacije.
       Veliko je, takođe, i pitanje da li će se jedinstvena kineska nacija i njeno rukovodstvo dovoljno oprezno koristiti ogromnom ekonomskom, finansijskom i vojnom snagom koju već sada ima, a koja će suštinski porasti u perspektivi. Odgovor umnogome zavisi od toga kako će Kina rešavati svoje unutrašnje probleme: ujednačavanje ekonomskog razvoja priobalnih teritorija i regiona u unutrašnjosti zemlje (sada su te razlike ogromne), zatim složenu demografsku situaciju i, možda u prvom redu, tešku ekološku krizu i krizu prirodnih resursa.
       Ako, ne daj bože, Kina u budućnosti ne bi mogla da prehrani i obezbedi prirodnim resursima svoje stanovništvo i ako pod pritiskom demografskog faktora ponovo osnaži svoje teritorijalne pretenzije ka susedima, onda ova danas miroljubiva država može da postane "agresivna po prinudi".
      
       Koliko je zaista ozbiljna "resursna kriza" u Kini ?
       - Po oceni kineskih naučnika, nedostatak prirodnih resursa postaje ključni faktor koji će kočiti razvoj kineske ekonomske zajednice u 21. veku.
       U stvari, moguće je pretpostaviti da će u realnoj perspektivi svi drugi problemi formiranja Velike Kine biti na neki način rešeni: naći će se uzajamno prihvatljiva formula za ujedinjenje sa Tajvanom, regulisaće se odnosi sa SAD i susednim zemljama, Kina će otići daleko napred u svom ekonomskom, naučno-tehničkom, čak i demokratskom razvoju, u stvaranju građanskog društva.
       Međutim, svi ti nabrojani i predviđeni uspesi neće skinuti s dnevnog reda glavni, dugoročni problem Kine - nedostatak prirodnih resursa koji su istrošeni ili degradirani. To, naravno, nije samo ekonomski problem.
       Kineski politolozi smatraju, na primer, da je razvoj stanovništva, ekonomije i društva neodvojiv od resursa, u krajnjoj liniji od prirodnih resursa.
       U jednom dokumentu kineske Akademije društvenih nauka o "Strateškom planu Kine u 21. veku" podvlači se da su, isprva, prirodni resursi pripadali celom čovečanstvu, ali da su od pojave prvog privatnog vlasništva bili podeljeni nepravedno između različitih zemalja i regiona. Tu je bitno uočiti izraz - nepravedno. Poređenja radi citiraću još jednu poznatu ideju: "Priroda nema političkih granica". (Majn Kampf).
      
       Zašto to pominjete ?
       - Pogledajte severno od Kine, na ona beskrajna i malo nastanjena prostranstva Rusije, prema kojima Kina zadržava "istorijske pretenzije". U pitanju je više od milion kvadratnih kilometara teritorija "izgubljenih zbog neravnopravnih ugovora". Pretpostavljam da vam je shvatljiva bojazan mojih sunarodnika u vezi sa mogućim posledicama. Prema podacima Svetske banke, vrednost istraženih nalazišta minerala u Rusiji deset puta je veća od onih u Kini.
      
       Kako je Kina, kao nerazvijena zemlja, uz to pod decenijskim pritiskom i SSSR i SAD, uspela da se, u bliskoj perspektivi, vidi kao vodeća svetska ekonomska sila? Uostalom, do pre tri stotine godina, Kina je bila baš takva sila.
       - Društveni i ekonomski razvoj Kine poslednjih dvadeset godina je neosporan i o njemu je mnogo pisano. Ukazao bih na dva faktora: na ulogu kineske dijaspore i na ,,otvaranje Kine" to jest na preorijentaciju privrede na izvoz. Oba upozoravaju na protivrečnosti kineskog razvoja.
       Novac bogatih Kineza iz inostranstva priticao je u Kinu još u vreme Mao Cedunga, ali je njegova količina i efikasnost bila ograničena ekonomskim i političkim sistemom. Ranije su te pare davane određenim državnim korporacijama uz izvesni procenat, a država je garantovala njihov povraćaj. To i nisu bile u pravom smislu reči ekonomske investicije.
       Posle 1979. godine dolazi do preokreta i investicije huasiao (kako se nazivaju Kinezi iz dijaspore) su poput reke potekle Kinom. Iskreno govoreći, bio je to tok sa obe strane: istovremeno su sredstva ulazila i oticala iz zemlje. Kineska elita izvozila je svoju ,,rentu" u inostranstvo, tamo je taj kapital "prala" i zatim vraćala, reinvestirala u vidu stranih investicija, a pod firmom ,,zajedničkih preduzeća". U stvari, bila je to i privatizacija mnogih segmenata kineske privrede, sa izuzetkom onih u kojima je zadržan državni monopol (nafta, energetika, vojna industrija...).
       Prema nekim podacima, 80 do 90 odsto stranih investicija u Kini potiče iz kineske dijaspore, od toga je polovina poreklom iz NR Kine, a iza njih stoji faktički kineska elita.
      
       U čemu su protivrečnosti ,,otvaranja" kineske privrede ?
       - Reč je o problemima u postepenoj preorijentaciji ekonomike na izvoz. Kineski izvoz oslanja se u prvom redu na jeftinu radnu snagu. Oko dve trećine izvoza čine proizvodi koji su u Kinu uvezeni sa Zapada, iz Hongkonga ili sa Tajvana kao polufabrikati. Ovde se dorađuju i zatim izvoze kao gotovi proizvodi.
       Struktura kineskog eksporta i importa nije povoljna. Izvoze se proizvodi kojima je u preradi dodata mala vrednost i mali tehnološki sastav, a uvozi roba visoke vrednosti i visokog tehnološkog sastava. Na taj način, Kina se u strukturi međunarodne podele rada nalazi i dalje na slabim pozicijama. Jer, važan je ne toliko procenat u svetskoj trgovini, koliko šta se u stvari izvozi. Prelazak na eksport složenijih proizvoda čak iako je veoma spor, govori o porastu produktivnosti rada. U protivnom, visoke stope izvoza na postojećoj strukturi mogu samo da cementiraju nepovoljan položaj.
      
       Kakve mere preduzima kinesko rukovodstvo s tim u vezi ?
       - - Rukovodstvo je svakako duboko svesno složenih zadataka koji predstoje kako bi se zemlja preorijentisala na intenzivan metod razvoja. Ali, tome se suprotstavljaju objektivni faktori, među kojima bih posebno pomenuo nizak kulturni i naučno-tehnički nivo stanovništva. Upravo zbog toga se ni posle 25 godina kineskog ekonomskog procvata, na svetskom tržištu ne mogu naći konkurentni kineski avioni, automobili i slična roba.
      
       Šta je sa ulaganjima velikih zapadnih kompanija ?
       - Ta ulaganja su namenjena uglavnom proizvodima koji se plasiraju na unutrašnjem tržištu Kine. Navešću karakterističan primer: najveća kompanija sa stranim investicijama u Kini (Šangaj - Folksvagen komp.) godišnje prodaje u Kini za više od tri milijarde dolara, a izvozi za manje od - milion.
      
       Da li stvaranje Velike Kine može da podstakne crna predviđanja o sukobu civilizacija, u stilu Semjuela Hantingtona?
       - Zaista, neki predviđaju da izvor budućih konflikata neće biti ideološke ili ekonomske prirode, već da će to biti sukobi različitih civilizacija (zapadne, slovenske, konfučijanske, muslimanske itd). U stvari, istorija pamti uspone, padove i propasti pojedinih civilizacija. I danas bi to bio ,,prirodan tok" stvari, da se poslužim cinizmom, kada se ne bi radilo o pretnji sveopšteg nuklearnog uništenja.
       Mi smo svi danas u istom čamcu i putnici treba da budu svesni nužnosti zajedničkog samoočuvanja. Drugog izlaza nemamo.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ